Fotografi u Osečini

Živorad je rođen 14. septembra 1919. godine u Družetiću kod Koceljeve. Otac Gojko, majka Tijosava (rođ. Stanojlović). Osnovnu školu završio u Družetiću.

Fotograf Živorad Savić (Foto: Ljuba Ranković)

Sa fotografskim zanatom upoznao se i zavoleo ga pre vojske, a „ispekao” ga kod Radomira Popovića, fotografa iz Koceljeve, koji se kasnije odselio u Šabac i koji mu je na venčanju bio drugi kum. Sarađivao je i sa čuvenom fotografskom radnjom gospođe Milke Antić iz Valjeva.

Zanatsku diplomu Živorad Savić je stekao u Vojsci Kraljevine Jugoslavije 1940. godine, gde ga je na redovnom služenju vojnog roka zatekao početak Drugog svetskog rata (Buna kod Mostara).

Za vreme rata prvo je bio mobilisan od strane četnika. Kada je došlo do rasula jedinice u kojoj je bio, sa grupom zemljaka krenuo je kući, ali su nadomak sela uhvaćeni od druge četničke jedinice i osuđeni kao dezerteri. Zahvaljujući ugledu strica Luke Savića, koji je bio seoski kmet i poznanstvima rođenog strica Lazara Savića, koji je vršio dužnost šumara, kod četničkog glavešine Račića izdejstvovano je da prvobitno izrečena smrtna kazna kao kolovođi (jer je imao sat, baterijsku lampu i – foto-aparat!) bude zamenjena batinanjem (50 udaraca). Javno izvršenje presude izvršeno je u Oglađenovcu.

– Brojao sam do 25, a dalje se ne sećam – pričao je više puta posle rata.

Čim je dovoljno prezdravio usledila je nova mobilizacija, sada od strane partizana. Ratni put vodio ga je preko Valjeva i Kruševca, gde je, valjda, formirana brigada, do Vranja. Odatle kroz Šumadiju, na Beograd, u čijem je oslobađanju učestvovao, i dalje ka Sremskom frontu i sve do iza Zagreba, gde je demobilisan.

Sve vreme rata nije se razdavajao od svog foto-aparata, kojim je ovekovečio mnoge detalje iz tog vremena. Sačuvao je aparat zahvaljujući kome je puno puta izvukao živu glavu. Ostale su i mnogobrojne fotografije saboraca, starešina, zarobljenih neprijateljskih vojnika, onda iz borbi za Beograd i marša pobednika kroz glavni grad, zatim forsiranje Dunava u Sremu, odnosno Slavoniji, jezivi prizori zatečenih jasenovačkih strahota, susret sa „crvenoarmejcima”... I fotografije iz Valjeva kada je Stefan Filipović sprovođen na vešanje, koje je dugo čuvao na skrovitom mestu „da ne bi poslužile kao dokazni materijal protiv nekih ljudi koji su, sticajem okolnosti, na ovim slikama”.

Posle rata, po preporuci (koja je imala snagu naloga) pojedinih ratnih drugova iz organa vlasti, a kako je Koceljeva već imala nekoliko iskusnih fotografa, upućen je u Osečinu da za potrebe naroda ovog kraja radi fotografije za nova lična dokumenta. U početku je odlazio, obično biciklom, od vašara do vašara, onda sve češće, da bi se 1949. godine, kada je posao već lepo krenuo, definitivno preselio u ovu varošicu, koja je dve godine ranije postala sresko sedište zapadnog dela valjevske Podgorine.

Fotografska radnja ozvaničena mu je 6. marta 1950. i prvih sedam godina bila je u staroj kući Bože Petrovića u centru Osečine (Ulica braće Nedić, preko puta kuće i radnje narodnog krojača Živote Gačića – Selje).

U međuvremenu (1951. godine), Živorad se oženio sa Dobrijom – Docom, jednom od šest kćerki Bogosava Begovića, uglednog domaćina iz Brezovice kod Uba. Stanovali su u kući u kojoj je bila radnja, odakle su se preselili u glavnu ulicu u Osečini, sa radnjom u lokalu Marka Petrovića pored zgrade opštine i suda, a sa stanom – prvo na par meseci u susednu malu kuću u dvorištu Mirjane Nikolić, a onda, za narednih nekoliko godina, preko puta kod Miloja Mićića – Šmita, vrednog ovdašnjeg kovača i njegove divne i neumorne supruge Perse. Odatle su napravili svoju kuću na početku Ulice cara Lazara, u koju su se preselili 1962. godine, dok je fotografska radnja ostala u lokalu kraj opštine sve do polovine sedamdesetih godina.

U bogatoj fototeci, koja još postoji, ali zbog čestog seljakanja, nedostatka vremena i nedovoljnog prostora, nije najbolje sređena, ostali su svi filmovi koje je „ispucao” u bogatoj fotografskoj karijeri i „bar jedne velike zaprežne kanate sa nastavcima”, kako je govorio, raznih fotografija, koje je pravio za svoju dušu ili po koje mušterije za njegovog života nisu došle da ih preuzmu. Na njima, kao i u albumima mnogih sugrađana u vremenskom periodu dugom skoro četiri decenije, kada je, najčešće, bio jedini profesionalni fotograf u ovom kraju, nalazi se svojevrsno svedočanstvo o ljudima i događajima tog doba.

U njegovoj radnji ili na drugim mestima širom Podgorine mnogi meštani su se po prvi put u životu fotografisali. Njegovim foto-aparatima zabeležena su mnoga venčanja, vašarske uspomene, zabave, politički skupovi, kulturni događaji, sportske manifestacije, školske priredbe, neimarski podvizi. Drugim rečima – sve što se zbivalo u Osečini i okolini.

Otrgao je od zaborava i dosta toga iz susedstva. Recimo, prvi i jedini dolazak Josipa Broza Tita u Loznicu (te fotografije ustupio je svom sestriću Zoranu Jankoviću iz Loznice, novinaru RTV Podrinje).

Živorad Savić umro je 30. marta 1985. godine u Družetiću. Sahranjen je u Osečini.

Pored Savića, fotografskim zanatom u Osečini i Peckoj, koja je početkom šezdesetih pridodata ovoj opštini, bavili su se: Novak Marković iz Bratačića (nije imao radnju), Stanislav Marković iz Gunjaka (dugo godina vodio radnju u Peckoj, a kasnije su njegova deca – sin Raško i snaha imali studio u Osečini), Petar Tošić iz Lopatnja (takođe dugo se bavi ovim poslom, a jedno vreme držao je radnju u Pašića kući u centru Osečine), Milisav Marković (kratko je imao radnju u Seljinoj kući), Dragan Jovanović iz Gole Glave (takođe ne dugo, u lokalu Ilije Kitića), Obrad Marković (u svojoj kući), Milena Emreković iz Valjeva. U novije vreme aktuelan je jedino valjevski studio „Popović” Komirićanca Veroljuba Popovića, u kojem uspešno radi Slađana Anđelić iz Lopatnja. Poslednjih godina aktivni, poznati i uspešni u ovom poslu, ali i sa kamerom, su još i: Jovan Marković, Darko Ranković i Dragan Marković. Svi su iz Osečine.

Kada je o fotografiji reč, nikako se ne mogu zaobići dvojica Osečanaca koji odavno nisu u svom zavičaju. To su: Jovan Jovanović (nastanjen u Zvorniku i izrađuje fotografije za potrebe kamenorezaca, a u bogatom životu ostavio je značajan trag u razvoju fotografskog zanata u Podgorini i šire) i mr Branko Matić (živi u Valjevu, ali često dolazi u Osečinu iz koje vuče korene, ima zvanje foto-amatera 1. klase i izlaže svoje radove).