Nova valjevska gospođa ministarka

Posle skoro pola veka Amatersko (od nedavno Gradsko) pozorište „Abrašević” osmelilo se da napravi svoju novu „Gospođu ministarku”. Možda je toliko i moralo da čeka na glumicu tako osobenih i moćnih pojavnih i glumačkih kvaliteta koja će proslavljenoj Nušićevoj junakinji dati autentičnu boju i aromu našeg novog veka, posle još nezaboravljene (i u ono vreme prave gospođe) Smilje Čolaković.

Vesna Katić Milić (Foto: Ljuba Ranković)

Premijera nove „Ministarke”, u režiji Miroslava Ćiše Trifunovića, u liku i delu Vesne Katić Milić, razveselila je Valjevce više od svega što im se u poslednje vreme dešava. Dugo je, kaže, odbijala ponudu da igra Živku, čekajući neke svoje zrelije godine i iskustvo, iako je na sceni barem četvrt veka po Valjevu, Šapcu (gde je jednu sezonu bila profesionalno angažovana), neretko nastupajući i diljem ondašnje Jugoslavije.

Umornu posle prve od mnogih repriza koje je ovih dana očekuju, pitamo da li još gode silni aplauzi, ovacije, to što je svi hvale i prepoznaju:

– Pa, da... ali (šapuće) meni je to i neprijatno. Znaš, ne volim da sam u centru pažnje, po prirodi sam malo stidljiva. Pozorište doživljavam kao lično uživanje i priliku za druženje sa kolegama. Ne marim ni za velike uloge. Zadovoljna sam i malim, samo da je predstava dobra. Ja čak i nisam sasvim zadovoljna svojom Živkom. Znam da nismo uradili sve kako smo se dogovorili i uigrali na probama. Nedostaje nam više smeha. Moram da pojačam tu drastičnu promenu u Živkinom ponašanju pre i pošto je postala ministarka, da bude žešća i opakija. Dragocenije su mi sugestije, pa i kritike, nego pohvale. Jedan prijatelj mi je rekao da imam dobar rad ruku, ali da mora da bude svedeniji. Trudim se da posle toliko izvanrednih Ministarki (meni je najmilija Milena Dravić), odigram svoju.

– Teško se priseća svih uloga koje je odigrala od 80-tih godina do danas, ali se savršeno jasno seća prve u Omladinskom studiju OSA, kod Slobodana Savića Debelog, „velikog druga, prijatelja i učitelja cele moje i nekoliko prethodnih generacija dečaka i devojčica čiji je pozorišni dar nepogrešivo prepoznavao i podržavao”. Igrala je zeca u predstavi „Biramo skečeve za zečeve”. Posle je to bila „Patka kralja Gustava” i više drugih, dok se 1981. godine nije obrela i u prestižnom „Abraševiću”: „Propast carstva srpskog”, „Kolubarska bitka”, „Sabirni centar”, „Duševna bolnica”, na „Abrofestu” je igrala u „Prosidbi”... Veliko iskustvo doneo joj je profesionalni angažman u Šabačkom pozorištu, ali je njena nostalgija prema Valjevu bila jača čak i u okruženju nekoliko sjajnih Valjevaca.

Najlepše uspomene nosi iz pozorišne radionice „Jablanica” koja je pozorišnom Valjevu donela nešto sasvim novo i drugačije:

– Tada je u Valjevu bilo mnogo dobrih i talentovanih glumaca. „Abrađević” nije mogao svima nama da izađe u susret, pa smo se samoorganizovali, mi mlađi glumci. U saradnji sa preduzećem „Jablanica” osnovali smo scenu na kojoj je sve bilo naše: od izbora teksta, reditelja, scenografije, kostima... Prvu predstavu, „Svetislav i Mileva”, režirala je naša profesorka Ljubica Nožica Ćubana, uz pomoć Vladimira Lala Andrića. Predstavom naše generacije i našeg života nazivamo „Srpski rulet” u režiji Velje Mitrovića, potom „Propozicije”... Pokretač te prave pozorišne radionice bio je Slobodan Petranović Šarac, koji je tekst „Svetislava i Mileve” pronašao u časopisu „Scena”. Bila nas je tu sva sila zaljubljenika u pozorište: Branko Antonić, Dragan Čolić, Goranka Kalember, pokojni Čerčil, pokojna Gordana Ristić (koja je radila u „Jablanici”), Boško Milić, Zoran Božić Foka, Dara Matić, Aćim Aleksić (iz Londona, gde godinama živi, stigao je na premijeru „Ministarke”), Milan Maksimović Prća, Mare, Tada, Dule Arsenić koji je za nas uradio prvu scenografiju...

Pored tada nedostižnog „Abraševića”, gde smo uporedo nastupali, naša scena nije se mogla probiti na Republički i Savezni festival amaterskih pozorišta, ali smo sa „Svetislavom i Milevom” igrali na raznim smotrama i susretima širom ondašnje zemlje. Bili smo čak i na Festivalu eksperimentalnih scena mladih u Mostaru sa „Srpskim ruletom”. Dobili smo sjajne kritike, iako je predstava bila sasvim klasična. Upravnik Mostarskog pozorišta je čak Goranku i mene hteo odmah da primi.

Potrajalo je tako nekoliko godina, a onda se scena „Jablanica” ugasila. Zašto?

– Ne znam, možda smo pregoreli od silnog entuzijazma koji smo u nju uložili. Možda je u jednom času svako od nas morao da krene svojim životnim putem. Nešto se moralo završavati, od nečega i živeti. Uz nas je stajala samo „Jablanica”. Niko nam u gradu nije smetao, ali nam niko nije ni rekao alal vera. Radili smo dokle smo mogli i dokle nam je to polazilo za rukom. Zavidim nekim gradovima, posebno Vranju i Kikindi, koji su u dobar čas imali neke važne ljude na vlasti, koji su voleli pozorište i umeli da ga podrže, pa su od amaterskih stvorili profesionalne kuće.

Nadam se da će i Valjevo uskoro imati takve ljude koji će malo para za kulturu, koje se neracionalno i neplanski rasipaju, umeti da skoncentrišu na prave programe. Da ih usmere i preusmere tako da jednom bude i pozorište. Jer, koliko god Amatersko pozorište stvara vrhunske predstave, one se objektivno ne mogu dovoljno igrati. Svi mi imamo i svoje profesionalne obaveze. Negde za naše nastupe ima razumevanja a negde ne. Uostalom, niko nije ni obavezan da ima razumevanja prema nečijem hobiju da peca, pliva ili glumi.

Omiljeni reditelji su joj oni koji vole glumce: Oliver Viktorović, Velja Mitrović, Nenad Ilić, Milan Karadžić, prvi – Slobodan Savić i potonji – Miroslav Trifunović. Podseća da je „Abrašević” 70-tih godina dovodio vrhunske, uglavnom mlade reditelje koji su danas među najuglednijim. Setićemo se, recimo, mlađanog Egona Savina koji je praktično napravio valjevskog „Radovana Trećeg” a danas je među najviđenijim rediteljima.

Na pitanje da izdvoji svoje omiljene uloge, Vesna Katić će vas iznenaditi opaskom da su joj podjednako drage i male i velike. Jer, „važno je biti u dobroj predstavi”. Ipak, spominje Sofiju u „Putujućem pozorištu Šopalović”, Smilju u šabačkom „Čudu u Šarganu”, Simku u „Korenima”. Ali, „mislim da sam bila najbolja” kao Natalija Stepanova u Čehovljevoj „Prosidbi” davnih 80-ih na „Abrofestu”:

– Volim pozorište kao takvo. Lepo je kad si na sceni i kad te publika podržava i saučestvuje, ali – da budem sasvim iskrena – ne volim da igram predstave! Najviše volim da idem na probe. One su za mene pravi doživljaj pozorišta. Uvek se iznova divim i radujem toj kolektivnoj pripremi predstave. Kad na mene dođe red silno se trudim da ne pokvarim nešto od te čarolije igre, da se utopim u čitavu atmosferu koja se pravi oko novog komada. Na probama se stvara pozorište. Ako ima kreativnog i umetničkog u ovome što radimo, onda su to probe. I, ako bismo hteli da budemo drski, da kažemo: „E, to je umetnost!”

Uostalom, ja ne živim od pozorišta, ono je samo lep deo mog života koji sam sama odabrala da ga krasi, da me opušta i razgaljuje. Pozorište je za mene kao drugima ćaskanje sa prijateljima uz kafu, izlasci u grad ili šetnje. Taman toliko da ne mogu bez pozorišta.”