prva strana

Nedelja, 21. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Jun 2007 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

kultura

prošlost

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ex libris

Sećanja o Valjevu

Iz knjige Gorana Malića „O motivu i svetlosti. Razgovori sa Vojislavom Marinkovićem” (Beograd 2002).

Redakcija

Sedamdeset druge, u Valjevu je održana izložba četvorice beogradskih autora. Valjevo je imalo lepu tradiciju pozivanja istaknutih fotografa iz cele zemlje – i pre toga je bila jedna izložba četvorice drugih autora. Učestvovali ste u tome?

Vojislav Marinković u Valjevu, 1972. snimio Stojan Kerbler

Vojislav Marinković u Valjevu, 1972. snimio Stojan Kerbler (Foto: Ljuba Ranković)

– Eee, to je bilo ovako... imam negde te kataloge... najpre su, mislim u zimu, izlagala ta četvorica (Jozo Ćetković, Dragan Tošić, Stojan Kerbler i Miodrag Radovanović), to je bilo svečano otvaranje nove galerije, Muselimovog konaka. Išli smo kolektivno na otvaranje, ako se dobro sećam sa mnom su putovali Slava (Stanojević) i Đorđe (Bukilica), a zatim su u leto izlagala nova četvorica – Stanojević, Cvetanović, Žika Đorđević i Pećinar – kojima sam ja otvarao izložbu.

Njih sam nazvao „četvoricom musketara beogradske fotografije” jer su oni to tad zaista bili. Imali su odlične slike i bili u punoj izlagačkoj snazi – Stanojević sa fotografikama velike osećajnosti, jer on je zaista takav autor, senzibilan, pa Danilo Cvetanović sa aktovima, to je tada bilo jako atraktivno za publiku, a on je to umeo da daje sa nepogrešivim instinktom za prikazivanje ženskog tela, zatim Žika Đorđević, najviše portreti u nešto tamnijoj gami, jer njemu je takav manir ležao, i na kraju, najmlađi po fotografskom zvanju ali najstariji po godinama, Predrag Pećinar (1923-1993). On je imao neku vrstu putopisnih lajf-fotografija.

– U jesen 1975. opet sam bio u Valjevu i otvarao izložbu Radnici fotoamateri Jugoslavije, bila je to neka smotra u okviru „Abraševića”, ali izložba standardna, ko zna koliko sam takvih otvorio u svom životu. Ono što mi je ostalo u sećanju je da sam susreo jednog fotoamatera koji me je, kao i par godina ranije, i ovog puta ugostio u roditeljskoj kući kao da sam ministar. Eh, sad se ne sećam imena tih ljudi, pisao sam im posle, zahvalio se, a i oni meni, to je tu negde, ta pisma... ali, zaista, sve je to bilo za pamćenje.