Simbolično u srpskom slikarstvu

Milenko Radović (Foto: Miroslav Jeremić)

Ova izložba u Modernoj galeriji je, najpre, jedna panorama lepih, zanimljivih i poučnih, a problematičnih slika. Znam da ovi atributi kao što su – lepo i poučno vuku na izvesno prosvetarenje, ali ne znam što bismo se odricali i toga. Ta nećemo, valjda, zarad onih bludnika koji to ne vole, ako vole išta? Znam da to – lepo i poučno nisu u modi, ali Moderna galerija se ne bavi modom. Moderna galerija se, uz dužno poštovanje i poštovanje ljudske kreativnosti, bavi slikarstvom. Da se bavimo modom mi bismo nakupili po Valjevu džak starih cipela i izručili to ovde, u Galeriji, i doveli Valjevce da se tome dive. Ili, naneli sa ovih prigradskih deponija gomilu auto guma i doveli Valjevce da se tome dive. Međutim, Valjevci kao da nemaju smisla za to. Nemaju ni kustose za to. Tamo su, negde, oni koji misle kako će u ovim pohabanim cipelama i na ovim trulim gumama u Evropu. Mi mislimo da smo i sa ovim skromnim slikama bolje pristali i sebi i drugima. Ako se i to pita.

Ovo simbolično na ovoj izložbi ne treba brkati sa simbolizmom kao izvesnim pravcem u slikarstvu, pokretom ili doktrinom u likovnim umetnostima. Ovo simboličnom ovde je, u izvesnom smislu, jedna metoda slikareva, odnosno suštastvo slike i njena objava ili izvesna očiglednost. Tako je za ovu priliku Kukić i odabrao tridesetak slikara, odnosno pedesetak slika, da bi pokazao kako je simbolično bitno u srpskom slikarstvu devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka. To su, najpre, nekoliko slikara, popularnih kao što su – Barilijeva, Nadežda Petrović, Leon Koen i još neki, ali, sada, pod jednom posebnom paskom. Naime, s obzirom na simbolično u njihovom slikarstvu. Onda nekoliko slikara manje poznatih, ali i nekih klasika naših koji su nam u ovom aranžmanu i bolji nego li što su bili. Paje Jovanovića, zaslužnog i slavnog – Afrodita, da smem da kažem rekao bih da je ovo jedno remek-delo! Svetozara Zorića – Selena, akvarelčić, ali kakav? Steva Aleksić – ceo slikar. Save Šumanovića – Golgota. Izvesni Antonije Kovačević koji, po svoj prilici, nije naslikao više od dve slike. A školovao se za slikarstvo i video sveta. U Minhenu i Beču, a i kod Steve Todorovića. Radio je ikonostase u Zaječaru i Knjaževcu, slikarije u Narodnom pozorištu i tako se trošio za neko veće i bolje slikanje. Ali, evo, kao iz tame Kukić je izneo na ovu izložbu njegovu Ifigeniju na Tauridi, pa ni to nije malo. Aksentije Marodić koji se spremao za slikarstvo u Firenci i Rimu i slikao poprilično, od njega je na ovoj izložbi slika Usekovanje – glava svečeva na srebrnom tanjiru, srebrni tanjir na stolu koji je prekriven jednom crvenom draperijom sa resama i po dnu izvezeno crnim. Kad god pomislim da ova i nije bogzna šta, voleo bih da je još jednom vidim! Slika Mališe Glišića naslovljena kao Borovi. Ova dva bora su, valjda, to simbolično na ovoj slici. Ali, to nije važno, jer je ova slika jedna neodoljiva sugestija praznine. Kao da je slikar već bio na tragu da naslika – ništa.

Miloš Golubović i Marko Murat to je takođe klasika. Đura Jakšić? Koliko je sile života i koliko darova bilo kod ovoga našeg zlopatnika. Pisao je poeziju i drame i pripovetke i slikao. Ganjali su ga celog mu života, a i on sam sebi nije umeo da valja. Kao da je proklet bio. A, valjda ga je to odnekud zvalo, stigao je da ponešto nauči iz slikarstva, u Minhenu i Beču, a i od naših slikara. I slikao je sve što se tražilo od njega. Velike teme nacionalne i biblijske, i onu slavnu i uzdupčenu gospodu našu građansku. Taj gest njegov! Taj njegov kolorit! Kako je samo Đura mazao. Međutim, na ovoj izložbi u Modernoj galeriji je jedna sličica, sličak jedan od slike, nešto kao za spomenar. I može biti prvi put na jednom ovakvom javnom mestu i sa ovakvim počastima. Znali su je, valjda, i Lazar Trifunović i Kusovac i Miodrag Jovanović... ali su joj tek Branko Kukić i Ljuba Popović ukazali ovakvo poverenje. A na slici je neko mlado čeljade, i svetlost i tama. Muško li je, žensko li je. A žensko je. Ili je to muškić neki sa sisicama. Prekriveno velom prozirnim lebdi u oblacima. U žestokom opusu Jakšićevom, kao siroče neko. A neodoljiva je ova sličica i može biti ponajviše zato što je na ivici kiča.

Međutim, kod pomena kič nemojte da se odmah prenemažemo. Jer, ima kiča bez kojega se ne može. To je kao jelo dobro zasoljeno i zabibereno, a onda se doda i malo šećera. Da valja. A i svekolika artificijelnost čovekova je sklona kiču. Pa, tek kakvi su nam životi naši? Kada bi nas očistili od kiča ishlapili bismo, kao da nas nije ni bilo. Bez kiča nema ni sreće za čoveka, a i sama ideja sreće je kičerozna. Kič kao umetnost sreće, tako se zove i jedna važna knjiga o kiču.

Susret na otvaranju izložbe: Ivan Ćurković, Ljuba Popović i Voja Brajović

A evo, još jednog slikara na ovoj izložbi, intrigantnog. Dragutin Inkiostri Medenjak. Odnosno ove dve njegove slike koje su sasvim različite. A kada su kod slikara slike toliko različite izgleda da za slikara nema ništa gore. Raspeće iz 1890, kada je Medenjaku bilo tek dvadesetak godina. Ona respektabilna rana faza kada slikar, ako nije pametniji, jeste mnogo bolji. Na ovo Raspeće u magnovenju se setim Žorža de la Tura čije slike Medenjak nije video, ali ova asocijacija neće da mu škodi. A neće da smeta ni ovoj izložbi u Modernoj galeriji. I ko zna. Uostalom, kada sam prvi put video Žorža de la Tura pomislio sam da mu i Ljuba Popović nešto duguje. Ne znam da li treba da se izvinjavam za to. Međutim, kako god da je, ovom slikom Medenjak je položio maturu iz slikarstva. A onda, u međuvremenu, ide u Firencu da uči kod jednog izvanrednog učitelja za slikarstvo koji, doduše, više voli takozvanu primenjenu umetnost. Tako se i Medenjak ugledao na njega, a uz to se nagledao i sjajnih majstora i njihovih majstorija u Firenci. Tada je proradio u njemu neki zanos kako bi i kod Srba iz narodne umetnosti mogao da se izgradi neki imidž, nešto bitno nacionalno koje bi se unelo u umetnost i zanate kod nas, od nakita i nameštaja i opreme knjige pa do arhitekture.

I čim se vratio ovamo razleteo se po svim našim bespućima, od Dalmacije do Makedonije, da popiše te crte i reze, te razne šare sa preslica i kolevki, tkanica, i jarmovi za volove bili su našarani. U to vreme naslikao je i ovu sliku Sokolovi, ove ptice strelovite, i ornamente razne je stavio na sliku, a ipak je sve to na silu, a slika se na silu ne da. Ta narodna umetnost, taj šifrovani jezik i govor, jesu čudo jedno, i lepota, ali ne može tako kako je mislio čestiti Medenjak. A bio je našao i neke darovite arhitekte da ga podrže i pisao je članke u kojima objašnjava i u kojima se zalaže za ovu ideologiju nacionalnu. A u isto vreme, u vreme najvećeg zanosa i agilnosti Medenjakove, jedan ispisnik njegov, bečki arhitekta Adolf Los piše onaj svoj razorni traktat – Ormanent i zločin, braneći arhitekturu od svega što joj ne pripada. Od ove raspolućenosti između čistog medija arhitekture i mogućih aplikacija i nanosa iz nekih drugih medija samo su neki odabrani spaseni i čisti. Kako smo emancipovani i slobodni pred nekom gradnjom čistih oblika i čiste funkcionalnosti. I kako nam ne treba mnogo da se okuražimo i ustvrdimo da je, na primer, i arhitektura slavnoga Gaudija kič. Doduše, a šta ako je Gaudijeva arhitektura zaista kič? A kako se onda raznežimo pred nekom nakinđurenom zgradom koja takoreći umire u lepoti svojih ornamenata i još kojekakvog, makar i sjajnog, viška. Kako u nama ne prestaje da radi onaj sentiment dekadentnoga i truležnoga?

Ovoj izložbi pripada i Katalog, izvanredan, i u Katalogu tekst Kukićev, utemeljen u faktima, dosledan u ideji o značaju simboličnog u srpskom slikarstvu, i, nadam se, jedan tekst otvoren i podsticajan. O simbolu i simboličnom, simboličkom pisali su i rapravljali i umetnici razni, i učenjaci svih struka, teolozi i filozofi, i Sveto pismo, a ovo se, simbolično, posebno u slikarstvu, svojom osobenošću i svojim značajem, ne da. Jer, svaka je definicija uslovna, parcijalna, rigidna, uvek neka uskraćenost, a simbolično je, po svoj prilici, nedokučivo i univerzalno. Simbolično se očituje svojim jezikom, nekim oblicima svojim i nekom slikovnošću svojom. Simbolično je i u koloritu slike, kompoziciji, poretku na slici, ali je simbolična slika tek totalna slika. Slika sama sobom! Simbolično se nikada i ničim i ne pokazuje sasvim. Ono je i više i bolje od onoga što bi se moglo pokazati. Kada bi bilo da se simbolično pokaže sasvim, ono bi se istoga trena izopačilo, ne bi ga ni bilo. Ne bi bilo ni slikarstva.

Na nekoliko slika Kukić ukazuje na simbole na ovim slikama, na njihovo poreklo, mitsko, religijsko i neko drugo. Na njihov eventualni značaj u slici. Ovaj način Kukićev može da bude poučan, i bez njega se može biti i ne može, ali i rizičan vrlo, neretko i nekorektan i prema slici i prema slikaru. U toj počasti analize slike, čitanju slike, kako neki vole gordo da kažu, ima neke đavolje rabote. Valjda je zato i govorio Brodski – Ta nećemo valjda čerečiti pticu da bismo videli taj glas kojim ona peva! A, čerečili ne čerečili, tamo i nema ništa!

Svekolikom simbolizacijom sveta čovek je skoro do u nedogled proširio svoje horizonte, uvećao mogućnosti i domete i svojih čula i svoga duha. Simbolizacija sveta je i pokušaj čovekov da nađe leka svome krhkom životu, da se, kako tako, odupre i samoj svojoj smrtnosti i smrti. Umetnošću svojom, pa i slikarstvom, on se ponajviše približio toj težnji i tome idealu. I neka ne bude ni malo preterano, ako kažem da i ova skromna izložba, bar malo, doprinosi tome.