Baš je lepo imati rođaka na selu. Imaš gde da odeš kad nemaš gde. Recimo
potrošiš pare na moru, a ostalo ti je još odmora. Odeš onda lepo u selo. Ne košta mnogo. Dvesta grama kafe, kilo šećera i
eventualno ratluk. Tamo si uvek dobrodošao. Možeš ići sam, možeš povesti ženu i
decu – kako ti volja. Možeš poneti stare odeće ili obuće – trebaće im.
U selu je milina, čist
vazduh, dobra hrana, tišina i mir. Ptičice cvrkuću, vetar ćarlija. Ko stvoreno
da se čovek odmori. Uz sve to – kad odeš tamo ti si uvek neko. Nije mala stvar
biti rođak iz grada. Kad dođeš, neizostavno ih obraduješ. Samim tim što si došao
kao da im ukazuješ izvesnu čast. I to ti, taj rođak sa sela, neizostavno vraća.
Staviće te u čelo stola. Posebno ako je neko slavlje i veselje. Prosto ti mu dođeš
kao neki ukras – pečat da i ta kuća ima „nekog”.
To što si došao, dovoljan
je razlog, da rođak sa sela posegne za rakijom iz posebnog bureta. Ili da načne prvu pečenicu.
Možda čak da ispeče jagnje. U svakom slučaju, prvom će ti natočiti i staviti
najbolji zalogaj u tanjir. Raspremiće ti krevet u gostinskoj sobi. Staviće novu
posteljinu. U kupatilu će ponoviti peškire. Redovno će ložiti peć ako je zima
ili zamračiti prozore ako je leto. Ustajaće ujutru na prstima da te ne probudi
– pustiće te da spavaš duže nego svoju decu – ti si umoran, – treba da se
odmoriš. Hvaliće se u selu, svima će reći da si došao. I ne samo to – veličaće
tvoju personu i tvoj položaj u gradu više nego što bi iko drugi mogao i umeo.
To će činiti toliko dobro da ćeš na kraju porasti i u svojim očima.
Kad pričate, kad razgovarate, taj će te tvoj rođak sa sela, slušati pažljivije
od bilo kog drugog sagovornika u životu. Tvoje reči, u njegovoj kući postaju moćnije,
važnije i dragocenije nego bilo gde drugde u belom svetu. Prosto ćeš se i sam
začuditi koliko znaš o politici, medicini, tehnici, biznisu, religiji i na
kraju krajeva o poljoprivredi. Tvoji saveti će se primati kao dar sa nebesa. Možda
ćeš početi i sam sebi da veruješ i da se diviš. Sve to možeš zahvaliti, tom tvom, rođaku sa sela.
I to nije sve. Kad pođeš kući,
spakovaće ti da poneseš: kantu sira, činiju kajmaka, flašu rakije, suve šljive,
neprskane jabuke, sveža jaja, kesu pasulja, slatko od divljih jagoda, teglu
meda, pile, kaiš suvog mesa i slanine, a ako u gepeku još ima mesta i džak
krompira. Zna on da ti toga imaš ili da „to” možeš lako da kupiš, ali takav je
red. Nemaš
razloga da se buniš – takav je red! Takav je red!
No nije uvek tako. I nije
uvek zgodno. Taj rođak sa sela, nažalost, ima i drugu stranu. Desi se da i on
tebe poseti. Šta onda? Nekako se uvek namesti da on dođe u nedoba, kad mu se ne
nadaš niti ga priželjkuješ. Nekako uvek kad mu vreme nije. Nije da ti njega ne
bi dočekao, da ti njega ne voliš ili ne ceniš, ali gde baš sad da dođe kad imaš
pune ruke posla, kad te čekaju nebrojene obaveze? Na primer – dolaze ti prijatelji na večeru, šta da radiš
sa rođakom sa sela? Izuo se čim je ušao u kuću! Vidi kako se obukao! Vuneni džemper
i čarape. Šajkača. Šta ako progovori? Pa on ne zna ni sve padeže – može te
obrukati! Ode tvoj ugled i renome. Ako reši da prespava gde da ga staviš? Moraće
oboje dece da spavaju u jednoj sobi. Nije zgodno. Žena će morati još da pere
posteljinu. Treba i celo popodne da ga zabavljaš – ne možeš kao čovek da prilegneš kako si naučio,
posle ručka. Kvari ti celu koncepciju. Da ga povedeš negde sa sobom? Taman
posla, ne dolazi u obzir! Šta ako sa sobom povede musavo derište, pogrbljenu ženu
ili onu jektičavu babu? Ne smem ni da pomislim. Nije to zgodno organizovati i
istrpeti ali se mora – otići ćeš ponovo u selo, a i doneo ti je toliko ponuda.
Stvar sa rođakom sa sela može se, nažalost još i više iskomplikovati. Desi se
da njemu svašta padne na pamet. Može te pitati da li koga poznaješ u bolnici
ili elektrodistribuciji, da li imaš neku vezu u školi da upiše dete i ko zna šta
još. To treba izdržati!
Tako je to sa rođakom sa
sela. Dobro je imati takvog rođaka, ali i nije zgodno. Najbolje bi bilo da postoji,
ali da se to nekako uredi da on ostane tamo gde jeste i da posete postanu
jednosmerne. To je nekako logično. Kad ti odlaziš k njemu svi su zadovoljni.
Kad on dolazi k tebi sve je nekako nategnuto i na silu – zato bi, iz opšteg
interesa, za opšte dobro taj smer trebalo ukinuti. Onda bi, mislim, sve bilo u
redu i na svom mestu.
Ako se, pak, kome učini da priča o rođačkim odnosima ima veze sa odnosom
državne uprave sa opštinskom, opštinske uprave sa recimo – seoskom mesnom
zajednicom, ili mu na um padne već šta drugo što ima veze s politikom i njenim
hijerarhijama, sam je kriv – pisac ovih redaka to nije imao na umu.
