prva strana

Četvrtak, 18. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Septembar 2007 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ex libris

Biografski leksikon Valjevskog kraja

Slovo – na slovo M

Milenko Radović

Ne znam da li valja da kažem da je ovaj Leksikon čudo jedno. Naime, kada god na nešto graknemo da je to čudo jedno to je zbog nemoći naše i komformizma. A ovo je jedan podvig ljudski kome nema para ni kod nas, a može biti ni nadaleko! Međutim, kako god da je, upustiti se u ovako jedan obiman i delikatan poduhvat bila je, takoreći, drskost jedna. Kako je samo moglo, kako je smelo, da padne na pamet jednome čoveku, dvojici – a to su Zdravko Ranković i Zoran Joksimović – da će oni, i baš oni, da organizuju i dobrim delom i ispišu ovih preko dve hiljade strana i preko dve hiljade biografija raznih Valjevaca. Onih izvornih kao i ovih, više ili manje, privaljevčenih. Putnika namernika. Ovu osobenu i osobitu istoriju Valjevskog kraja, od pamtiveka do danas. A to je i na desetine hiljada fakata nad kojima je valjalo okapati, ne samo da se do njih dođe, već da se oni, obzirno i svrsishodno, i upotrebe.

A kada ovaj Leksikon bude gotov i sve se to sredi i ukrsti, eto silne građe i za one koji vole da budu pisci, a da se ne pomere s mesta. Koliko je to privrednika raznih, seljaka, učitelja i profesora, i ko su sve i odakle su, sveštenika, monaha i svetaca, oficira i generala, revolucionara, hajduka i političara? To je taj niz biografija, ali i jedna opšta slika, jedno dugo vreme istorijsko, mnoge smene i promene, ponekada lagodne i prosperitetne, a onda ludačke i razarajuće. I čovek u njima, poneko zato što je to hteo, a mnogi zato što se mora. Tako se nekima i smrklo, a nekima i posrećilo da su se i bez ikakvih ličnih zasluga upisali i u ovaj Leksikon. A mnogi će od nas tek u ovome Leksikonu moći da pročitaju i saznaju ono, o svojim narođenijim, što nisu znali.

Ovaj Leksikon, dakle, jeste jedan naš grupni portret, jedna kolektivna lična karta naša. I da se predstave pojedine persone, jer to tako treba. A svaka knjiga Leksikona ima i Dodatak da se nadoknadi ono što se propustilo. I fotografije kojih nije bilo! Ove fotografije su vrlo važne, jer su i one dokumentarnost i jedan kolorit izvanredan. To što su često poza i parada ili neki manir fotografa, ništa za to. A za mnoge ovo je i prilika da se ikako sačuvaju.

Biografski leksikon Valjevskog kraja nije knjiga samo lokalna. On je prilog jednoj celovitoj i celoj opštoj istoriji nacionalnoj. Komplementaran, a u po nečemu je i bolji. Bolji je zbog neposrednosti svoje, zbog životnosti, zbog prepoznavanja prilika u kojima se živelo skoro svakodnevno. Bez ovih znanja teško je razumeti uopštavanja istorijska. Ali, imajmo na umu i to – niti su zavičajni horizonti jedini, niti je zavičajna istorija crveno slovo. Međutim, ako nas nema u zavičaju, ako se nekako ne prepoznamo na svome ili bar najpre na svome, i među svojima, gde smo?

Tako mi u ovome Leksikonu tražimo sebe. Svakako ne kao neku bibliografsku jedinicu, već u svekolikoj, raznovrsnoj i neodoljivoj građi ove knjige. Jer, svi ovi ovde, i znani i neznani, su kao neka familija naša. Sa onima sa kojima se nismo znali ovde smo se upoznali. I jesmo radoznali i za to šta ova knjiga o njima piše. Naročito za one koji su nam bili važni i od ranije. Recimo, učitelji naši. Recimo, profesori naši. I bejahu li oni zaista tako pametni i tako zaslužni kao što mi mislimo da jesu? A, ustvari, kakvi god da su oni su onakvi kakvi mi mislimo da jesu! Ali, i kako ova knjiga kaže.

Bosa Milosavljević, profesorica, na primer.

O Bosi Milosavljević je čitava jedna stranica u ovoj najnovijoj svesci Leksikona. I ko je i odakle, gde je i kakve je škole završila, koja je znanja diplomirala i čemu je sve đake učila, čime se u školi, a i van škole bavila, sve do pomena njene saradnje sa Akademijom nauka. Pisci ovog članka (M. Đerić i Z. Joksimović) zabeležili su i neke njene karakteristike – stručne, pedagoške i ljudske. Da se i to zna. I fotografija Bosina. To njeno lice, to lice samo sobom, bez šminke i bez ikakvih falsifikata i proteza. I ne samo glava ova i lice, već je i stasom svojim, i hodom, i gestom, i govorom kod Bose je sve bilo gospodski. Nenametljivo, jednostavno, reklo bi se ništa naročito. I pedagogija njena bila je takva. Bosa, recimo, nikada nije prozivala đaka, da odgovara za ocenu, ono kao na egzekuciju. Ali nije bilo časa na kome svako od đaka nije učestvovao. Na času njenom se i pitalo i odgovaralo, i razgovaralo, i crtalo i pokazivalo, nije to bilo kakva stroga disciplina. Ali kada ona treba da dođe bila je grobna tišina! A ona nas je učila da sve što je živo i sve što postoji s razlogom je i svrhom i da se i mi tako ponašamo. Kako su jedan gušter ili jedna strižibuba unikati, govorila nam je Bosa a mi to i nismo uvek razumeli. Donesemo guštera kao da smo uhvatili krokodila, on dahće, srce mu kuca, a Bosa ga miluje i kaže – Gledajte deco kako je lep. I da ga vratimo tamo odakle smo ga doneli. A kada smo s jeseni donosili razne liske, naročito one od hrasta, kestena, lipe, Bosa čita iz liske kao iz knjige. Taj oblik lista, tu njegovu nervaturu, kolorite. Kada sam se posle dosta godina nešto i sam bavio slikarstvom Ljube Popovića, onim sjajem i slavom u umiranju, koloritom na njegovim slikama, skoro dramatično sam se setio Bose. A kada bi došlo vreme da se upišu ocene đacima, jer je takav red u školi, onda Bosa otvori onu knjigu i krene redom. Taj i taj i sve o njemu kako se pokazao i kaže da bi ona njemu pisala, recimo, trojku. Ali, najpre, pita šta mi mislimo o tome. I mi najčešće mislimo isto, ali je bilo i to da neko kaže kako bi nekome đaku trebalo da se malo doda. I Bosa bi se obično složila s nama s nekim svojim komentarom.

U ovome članku u Leksikonu kaže se da je Bosa bila stroga i pravična. Nažalost, ima svakojake strogoće i pravičnosti pa i one najnepravičnije. Gde je strogoća tu nije lako pravdi. A, može biti da strogoća i pravda, i pravičnost i ne mogu zajedno. Ali, Bosina strogoća nije nikada nikoga povredila, ona je bila blagorodna. Ili je bolje da se kaže da je njena pravičnost bila stroga.

I eto šta sve piše i šta se sve čita samo iz jednoga članka u ovome Leksikonu. Čitači su razni, oni se smenjuju i dolaze neki drugi i novi pa se tako ova knjiga širi i raste do u nedogled.

Dakle, ovaj Leksikon, ako nije čudo jeste podvig jedan. I valja imati u vidu da su se zagovornici i pisci njegovi pripremali za to celog života svoga. A ovih godina, kako Leksikon piše, i omrkavali i osvitali s njim. I jedva namicali neophodne novce, crkavicu neku. A dostojanstveno i vedro. Svaka im čast!