biti valjevac

Anđela

E pericoloso sporgersi

Ljubomir Mihajlović

¹ Pa, valjda svi znamo gde. Ozbiljni smo ljudi.
² Tamo daleko gde cveta limun žut.
³Pirga teo da ih razjuri. Sve nogom u dupe, niz kaldrmu valjevsku.
⁴ Dotični je inače, u slobodnom vremenu menadžer ciganske umetničke trupe Regina, koja je opet trostruki prvak Evrope u drmoguzu i midžajcu.
⁵ Za njenim korakom su vazda uspomene lajale kao valjevski psi lutalice kojih nikad nije bilo malo. Za njom se širio miris lipa onih, niz Kolubaru dole što šume, i krunile zvezde nad Valjevom. Anđela se vratila iz tamo Italije. Da uzburka (uznemiri) ono što je u mnogim glavama odavno zaboravljeno.
⁶ Ža mi je, vala, pacijenta u čiji život Sinjorina ušeta. Ža mi je, doboga, pola severne Italije i Lombardije, brate, cele!
⁷ Strašni zubar onaj, Mikej Selenić, ne bi joj od zlata čistoga i biserja lepše saliti mogao.
⁸ Ja sam steo da pobacim, plemenitu na licinom mestu dušu da ispustim, a za to vreme je neke đilkoše tamo u Čačku, ili Užicu boleo kurac i za Anđelku i za njene obrve i snove njene. Za Aleksandra Karadžića i Ratka. Mirno su u Čačku tamo, ili Užicu, pred nekom ćevabdžinicom, jeli pljeskavice.
⁹ Na dik andare penđera.
¹⁰ O Cojinoj bolesti savremena medicina, uprkos vrtoglavom napretku i sofisticiranoj tehnologiji, konačnu reč još nije rekla, te se komotno nepoznatom bolešću smatrati može. Mada seljaci oni, ispod Medvednika gore, to prosto „upalom jaja” zovu. Jel!
¹¹ Ali, Gospodo, molim Vas! Novci! Pare šta su!? Ja kad vidim da danas i Cigani imaju pare, dođe mi lepo da popizdim.
¹² Za neupućene: 13. oktombra, na Mioljdan, u Valjevu na keju Kolubare održaće se 2. Festival Duvan-čvaraka.
¹³ Znam da nijedan veliki pisac ni za živu glavu, nipošto, nikada, napisao ne bi kako će mu u onom značajnom trenutku biti mnogo žao što na ovom belom svetu onoliko budala ostaje, a on da ga napustiti mora. Znam! Ali ću ipak da napišem, pa kolko uskošta. Mnogo mi je žao!

Eccola! Eccola, picka materina! – uzriknuo je Kralj duvan-čvaraka jedne večeri, početkom oktombra 2007-og leta Gospodnjeg, negde oko osam recimo, dok je srpsku provinciju blaženi dremež obuzimao, a Evropa gledala svoja posla i natjecanja u nekim perverznim sportovima, kada je u vazduhu osetio miris pičetine i živog mesa, kako se nad Valjevom Belim širi. Ragazzi su namah uzdrhtali. Kao oluja na indonežanska ostrva ona kad napadne, kao lude misli čoveka kada spopadnu, na Valjevo se Belo Sinjora Anđela sručila, pravo iz Lombardijske nizije, sa Severa Italije, iz daleke prošlosti. Sedeći u kafeu Plato, ragazzi su mogli čuti kako im se približava karakteristično lupkanje njenih potpetica i odzvanja valjevskim ulicama.

Eccola, picka materina!

verzija za štampu

ceo tekst na jednoj strani