prva strana

Sreda, 26. Jun 2019.

Revija KOLUBARA - Oktobar 2007 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

kultura

prošlost

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

biti valjevac

Anđela

E pericoloso sporgersi

Ljubomir Mihajlović

Eccola! Eccola, picka materina! – uzriknuo je Kralj duvan-čvaraka jedne večeri, početkom oktombra 2007-og leta Gospodnjeg, negde oko osam recimo, dok je srpsku provinciju blaženi dremež obuzimao, a Evropa gledala svoja posla i natjecanja u nekim perverznim sportovima, kada je u vazduhu osetio miris pičetine i živog mesa, kako se nad Valjevom Belim širi. Ragazzi su namah uzdrhtali. Kao oluja na indonežanska ostrva ona kad napadne, kao lude misli čoveka kada spopadnu, na Valjevo se Belo Sinjora Anđela sručila, pravo iz Lombardijske nizije, sa Severa Italije, iz daleke prošlosti. Sedeći u kafeu Plato, ragazzi su mogli čuti kako im se približava karakteristično lupkanje njenih potpetica i odzvanja valjevskim ulicama.

Eccola, picka materina!

(Foto: Ljuba Ranković)

Aleksandra su plemenitog Karadžića, sina Radovanovog, Jočićevi murijaci, toga dana na popodnevnim vestima Studija B-92, iz pritvora pustili, a Ratko je negde1 daleko od oka, daleko od srca2, brojao dane. U Boulevaru Bila Klintona, dole u Prištini, eksplozivna će naprava kasnije, tokom noći, dvoje usmrtiti, a dvanaestoro ljudi teško povrediti. Niko to neće moći da spreči.

Te večeri u bašti kafea Plato, dok je Ađela samouvereno, uzdignute glave i grudi isturenih napred, koračala ulicom Vojvode srpskog, Živojina Mišića, dok se noć spuštala na Valjevo Belo i one lipe pored Kolubare dole, Todor je nekako mrzovoljno, ali stručno ljuštio crnogorsku lozu, majstorski poluprofesionalno, a ja sam se, lično i personalno, zaglibio u tešku raspravu sa vinjakom duplim, plus mala kisela, veliki troškovi i neodsanjani snovi. Pirga je tih dana završavao lokal u Karađorđevoj br. 16 i jebo se sa majstorima koji su ga drkali samo tako3. Kralja Duvan-čvaraka, Uvaženog G-dina S. Batočanina, koji velike novce od žene svoje i poreznika onih Dinkićevih br-iljantno krije, morila je gorušica4, dok je Kecoje Mali (onaj od 2,5 m.) bio gotov da zaspi, iako velikim parama (doduše Opštinskim) raspolaže. I tada, dok je srpska provincija tonula u plavičastu noć, prepunu obećanja i neizmirenih dugova, onakvu noć koja i čudo očas stvoriti može, prošla je Ona. Pored kafea Plato. Zdrava kao zdravlje. I kao tresak. Za svakim njenim korakom cvetale su uspomene5.

Al je Đavo, ali su mađije, ali nešto teže od oboje?

Sinjorina, na onim dugonogim nogama, na atu na alatu, na krilima sveta, na pravdi Boga, naišla je kao letnji pljusak, onako iznenada, kao bolest čoveka kada zahvati i počne da slama6.

Ja sam očekivao da se osvrne.

Očekivao.

Ja.

Jesam.

Kaono lađa črez Valjevo da je projezdila. Pronjihala kukovima. Onako izvečeri, Anđela je u sivilo provincijsko uplovila. Na njoj svila i kadifa. Ruho carsko. Po evropskoj modi. Cipele i krpice italijanske. Italijansko sve. San Siro, Helenio Herera. Mikelanđelo Da Vinči, Guliano Gema. Na italijanskim štiklama, sa guza na guz. Frizura italijanska, novi zubi7, i nokti italijanski. Šminka strogo italijano parlare. Sve italijansko, samo podočnjaci srpski. I guzovi, doturio bi sladostrastnik kakav. I unutrašnji organi. Vuklja ih za sobom vala, evo već pola veka oće. Za tim guzovima pola je Valjeva bilo spremno u propast da pođe.
Jezus i Marija!

Urlik Kralja duvan-čvaraka kroz spiralu noći se podigao i dugo kotrljao po najzabitijim ćoškovima svemira.

Mamma mia!8

2. ARRIVEDERCI, BAMBINA!

Svojevremeno, dok je Anđelka korzoom valjevskim prolazila, Boba Leman imao je gadnu navadu, prestajao bi da diše. Čak je i ostalima iz društva to zabranjivao. Vazduh je vatao posle 15 minuta tek. A onda počinjao da baje. Nešto nerazumljivo kao indijanski Futa vrač, ili neki, sačuvajmebože, Aboridžanac.

Niko ga živi razumeti nije mogao. Niti on sebe samoga. Za to vreme, ona je koračala onom, našom stranom korzoa, visoko podignute glave, zagledana u oblake, u neistražene predele brdovitog Balkana i neiskvarene duše valjevskih pubertetlija, kao da je tamo tražila razlog da iz Srbije zauvek ode.

Kažu da je jedne večeri početkom sedamdesetih, direktno sa valjevskog korzoa u beli svet odlepršala sa nekim nepripitomljenim vetrovima, koji su te noći niz Kolubaru duvali. Pa je svu noć pola Valjeva za njom u groznici strašnoj buncalo: E pericoloso sporgersi!, druga polovina: Nicht hinauslehnen!, a treća: Ne pas se pencher au dehors! i Do not lean out of the window!, dok je jedan kalafon sa Baira pripit mrndžao: Ne naginjava proz prozor!9

Otišla je kao dugonoga Anđelka, preplašena srna (mislim da je Boba Leman te noći, pred njen odlazak, dobio onu srčku sa kojom se i dan-danas bori, a Miša Brada – osip), u Italiju tamo, a vratila se kao Sinjora Anđela, umorna i pomalo izgubljenog pogleda. Otišla je raširenih nozdrva poput zdrave ždrebice, uvis podignutih obrva i spuštenih gaća – pravac Evropa. Od te noći Pirga grozničavo hoda valjevskim ulicama i pičkara vlasti, a Ljubo nekoji, mislim Pačeta zvani, i dan-danji vitko derevo za sudbinu svoju, eno ga, birka. Toga juna Bane Živago nijednu desetku na Pravnom nije dobio, a Mićka Leona su i seljaci počeli na pokeru da fulje. Peđa je Mazgić odmah ponavljo, a Dule se Alčak na more sinje otisnuo. Na lađu, u matrose. Boža, Kristal zvani, iz IV-2, mnogim porocima otad robuje, a meni se te noći sisak definitivno otvorio. Mnogi su Valjevci očas ludilo mladalačko zaradili. A neki prevazišli čak i Bebila Besnog Psa posle susreta sa Desom M. u gračanskim vrbacima. Con ventiquattro mila baci, dopiralo je urlanje izvesnog Adriana Ćelentana sa jukeboxa iz bašte Doma JNA. Kad sam Anđelku ugledo kako odlazi sa valjevskog korzoa, kosa je počela da mi opada, a znam i jednoga kome je Nadrilekar Drmatović čeličnu mast morao pod hitno da prepiše, i operiše ga. Nema broja onima koji su te noći Cojinu bolest dobili10. Te noći na periferiji Valjeva Belog napon je opao ispod kritične granice, dok zloslutno zavijanje iz bircuza i kupleraja zlokućanskih u ušima Milojka Boema još uvek eno odzvanja.
Stariji, pak, mangaši, Raša Banglja, Milosav Bošković, Raba, Pantofel... samo su kenzirali: alo, klinci, de je ona mala! Iako smo svi znali, niko nije hteo preko usta da prevali. Iz nekog straha, valjda. Ili iz razloga. A tek vrapci oni, šćućureni u krošnjama lipa onih niz Kolubaru što šume..., moš misliti.

Zaboravio sam jednoga koji od te večeri ćirilicu piše latinicom, a latinicu – ćiriličnim slovima. Uporno.
Kažu da je sutradan Milano, dok su trepavice nove Kraljice još na jastuku belom počivale i jedna se suzica naniže slivala, osvanuo kao Numero Uno, nova prestonica svetske visoke mode. Zli jezici su trunili kako je bila izdašna ko rodna godina, te da je u Milanu tamo Višu Noćnu školu završila i kurs za…

Toga dana u Serbiji Aleksandra su plemenitog Karadžića, sina Radovanovog, Jočićevi murijaci, na popodnevnim vestima Studija B-92, iz pritvora pustili, a Ratko je negde daleko od oka, daleko od srca, brojao dane. U Boulevaru Bila Klintona, dole u Prištini, eksplozivna će naprava kasnije, tokom noći, dvoje usmrtiti, a dvanaestoro ljudi teško povrediti. Niko to neće moći da spreči.

Sećam se da je sa sobom dovela i muža. ĐUZEPETROBERTOMASINOBILO se zvao, ili će biti ĐORĐOVANIKOLALFREDOMENIKOSTALESANDRO, a možda i MIKELEONARDONATELORENCO, sasvim je nevažno. Vele da je taj velike novce stekao11.

U vazduhu se strepnja od ranog jutra osećala.

Zemnjotres! – valjevski Kralj Duvan-čvaraka12, G-din Slavan Batočanin skljokao se pored onog Todora.

Kosovo je njihovo!

Trst je naš!13