Gradački gvozdeni most

Ko još pamti gvozdeni most preko Kolubare? Onaj veliki, u centru grada. Ko pamti i one druge gvozdene i drvene mostove, osim što se retkim fotografijama pokatkad podsetimo na njih? Posebna priča su, ipak, gvozdeni mostovi koji i danas premošćavaju poneke reke u Valjevskom kraju, ali postepeno, i neumitno, nestaju sa glavnih saobraćajnica. I iz gradskih prostora. Prvi je od njih stavljen pod zaštitu – gradački gvozdeni most u Valjevu! Neće otići u staro gvožđe, kako je bilo najavljivano početkom leta (kada je zbog neispravnosti zatvoren za saobraćaj), jer je na takve najave i učestala upozorenja javnosti, Zavod za zaštitu spomenika Valjevo odreagovao na odgovarjući način i za taj most proglasio „prethodnu zaštitu”!

Nekadašnji most na Kolubari u Valjevu (Foto: Ljuba Ranković)

Stav zaštitara je precizan: da taj most ostane gde i jeste, da bude pešački, ako treba – potvrđuje direktorka Zavoda Vesna Ćirić. A nakon razgovora u Direkciji za izgradnju i uređenje grada kaže:

– Radiće se apsolutna sanacija, odnosno replika jer su metalni elementi mosta propali od korozije. Znači – na istom mestu isti most, samo od novog materijala. Biće za kolski saobraćaj u jednom smeru s tim što će se pešačka staza rešiti konzolno, sa strane. Imaćemo nešto što će i te kako ostati za budućnost.

Od pamtiveka su mostovi mera vrednosti svake civilizacije i najviša mera zalaganja pojedinaca za opštu dobrobit. U njihovoj zaštiti stigli smo samo do kamenih ili drvenih, rimskih ukoliko ih ima, i do onih iz turskog vakta. Kao što je, na primer, kameni most kod Ljubovije, jedini pod zaštitom države u našem okruženju. Neke druge sredine su odavno prepoznale u „ovovremenim” gvozdenim mostovima vrednosti koje svedoče i o početku industrijske ere kod nas. Užičani su sačuvali svoj gvozdeni most na Đetinji i uz pomoć jednog Valjevca, arhitekte Slobodana Jevđenovića, napravili turističku atrakciju ovenčanu visokim priznanjima za arhitekturu. Od Gordane Mitrović, istoričara umetnosti u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, saznajemo da je Kragujevac sačuvao čak tri svoja gvozdena mosta u najužem gradskom centru:

– Mostovi, spomenici tehničke kulture, koji su zbog svojih tehničkih vrednosti, konstruktivnog statičkog sistema, jedinstvenog inženjerskog rešenja, naročito onog koji je neobičan za njihov nastanak, ostvareni po nekim jednostavnim oblicima podređenim funkcionalnosti, potrebno je da budu i zaštićeni. Poput dva u Kragujevcu, takozvani lučni mostovi, čiji je autor i projektant pod čijim nadzorom su oni izvedeni, Vasa Novičić, inženjer Ministarstva građevinarstva Kraljevine Jugoslaviji. Oni s napravljeni 1923 godine. I betonski pešački most u Kragujevcu iz 1927. godine takođe je zaštićen. Mogu pomenuti i most iz 1844. godine, takozvani beli most, ili turski most koji je ostao u Vranju da podseća na ljubav srpskog čobančeta i pašine kćeri Fatime.

Simbolični značaj mosta u Valjevu, njegovo konstruktivno statičko rešenje ali i njegov istorijski značaj (svakako ga ima) trebalo bi da nam bude podstrek za očuvanje ovakvih specifičnih graditeljskih dela.
U valjevskom Arhivu poseduju fotografije dva mosta na Kolubari (jedan je drveni na Jadru) koji odavano ne postoje. Nemaju, međutim, fotografiju koju je posedovao Bora Vujić a koja svedoči o završetku gradnje gradačkog mosta neposredno po okončanju Prvog svetskog rata. Jedan je od brojnih u Kolubarskom kraju, dobijenih od Nemačke na osnovu ratne reparacije. Iz tog kontigenta su dva na Jadru kod Osečine, pepeljevački na Kolubari, zatim most u Kadinoj Luci, verovatno i oba u Ljigu, u samom gradu, možda i ćelijski na Kolubari koji je i najveći. Bilo je nekoliko manjih, skoro zaboravljenih, u pojedinim selima kao što je Gola Glava.

Na toj Vujićevoj fotografiji, nadamo se da nije trajno izgubljena, u centru je čitav most. U pozadini rešetkaste konstrukcije vide se kuće u današnjoj Ulici Prva brazda. Oko mostu i na mostu je mnoštvo ljudi svih uzrasta, od radnika do posmatrača. Sede ljudi na prečkama, na vrhu mosta, okačeni, ili su naslonjeni na njega. Puno je i dece. Na slici su i uniformisana vojna lica, vide se, sudeći po odeći, i inženjeri koji su nadgledali radove. Na vrhu konstrukcije stoji tabla sa ćiriličnim natpisom J. GOLNO (ili GOLPO) i SIN ŠTETIN NEMAČKA. Ta slika mnogo govori o vremenu, odmah posle rata. Istorijska pozadina dodatni je razlog da most bude sačuvan, kaže Gordana Mitrović i dodaje:

– Valjevci ne bi trebalo da izbrišu tu sliku mosta na Gradcu iz sećanja, iz knjiga i starih razglednica ali i iz svakodnevice. Danas je u svetu moderna zaštita tehničkog i industrijskog nasleđa. Imate reku koja ne bi smela da izgubi svoj prepoznatljiv most!

Od industrijske baštine nemamo u Valjevu i Valjevskom kraju skoro ništa da je evidentirano kao starina koju valja čuvati, ukoliko ne računamo odavno zaštićenu Električnu centralu u Deguriću. I tu, nažalost, više sam objekt nego što je u njemu onoga što je čini centralom. Predrag Vukosavljević, koji godinama brine o nekadašnjoj centrali u ime vlasnika, preduzeća „Sloga-Vujić”, kaže da je samo stvar vremena da turbina proradi, ali da ona ne bi bila ekonomična (?). Ni danas nije prežaljen gubitak opreme za prvu valjevsku pivaru o kojoj i sada svedoči srećom koliko-toliko sačuvana zgrada. Elektrodistribucija je sačuvala jedva nešto od svoje prvobitne opreme. A oprema svetskih firmi za moćne mlinove, koja danas dostiže neverovatnu cenu na evropskim berzama starina, kao što je bila za Tadićev mlin ili onaj na stavama Obnice i Jablanice, nestala je odavno na otpadima! Vlasnici moraju graditi svest o onome šta poseduju, pa će i vredno opstajati, reći će svaki zaštitar. Najava iz „Laste” da će dobro očuvanu zgradu nekadašnje parne pekare na keju Kolubare preurediti u restoran, nagoveštava dobrodošle procese. Doduše, zamrli „Stefil” je svojevremeno preuredio svoj moćan magacin nedaleko od zelene pijace ali on sada ponovo propada.

U Zavodu konstatuju da ne stižu ni da vide šta biva od prvih objekata, na primer, Krušika, koje bi valjalo sačuvati. Ima razloga da se radi zaštite evidentira jedinstvena kovačnica sa presom, kao i stara upravna zgrada koju je projektovao Momčilo Belobrk. Začudo, i srećom, oba objekta preživela su potpuno uništenje fabrike iz 1999. godine.

Da se ponešto ipak pomera sa mrtve tačke nagoveštava Vesna Ćirić:

– Mnogi objekti industrijske arhitekture, vezani za narodno graditeljstvo, na žalost bespovratno su uništeni. To se dogodilo sa valjaricama i vodenicama, kojih je oko Valjeva bilo mnogo. Nisu imale vlasnike, pa ni njihove naslednike, nekoga ko bi o njima brinuo. Imam, otuda, samo onaj prvi oblik zaštite, tehničku dokumentaciju. Došlo bi u obzir da se zaštite i neke od starih zgrada uvaljevskim fabrikama, na primer u Krušiku, ali u ovom trenutku o njima nemamo ni evidenciju, ni popisni uvid.Ono što imamo, to je mlin uz pekaru, ona zgrada od crvene opeke na Jadru. Na potencijalnom je spisku. Srećom, još je u upotrebi i niko ne namerava da sa njom nešto neočekivano uradi

Gvozdeni most na Gradcu odavno je postao zaštitni znak dela grada. On kao kakva moćna kopča spaja nekadašnji Gradac sa Valjevom.

Iz Divaca je nekadašnji gvozdeni most na Kolubari pre godinu-dve dana premešten u Šušeoku. Povezuje i dalje obale iste reke. Korisnost je presudila pa ga nije ni trebalo stavljati u režim „prethodne zaštite”. Dragocena su iskustva njegove demontaže i preseljenja.