prva strana

Utorak, 22. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - Novembar 2006 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

pisma

revija +

arhiva

impresum

pretraga

„Gorenje” made in Valjevo

Slobodan Raković

Valjevci su svesni da je dolazak „Gorenja” datum od kojeg će se računati postsocijalističko ili neo kapitalističko vreme, bez obzira koliko se to nekom (ne)sviđalo, u ovom gradu

Desilo se čudo neviđeno. Za samo šest meseci „Gorenje” iz Velenja, jedan od najvećih evropskih proizvođača aparata za domaćinstvo, izgradio je na ledini, ajde neka bude na zelenoj, pre će biti zarasloj u korov livadi, novu fabriku frižidera i zamrzivača. Nek ostane za pamćenje – bilo je to 16. oktobra leta gospodnjeg 2006.


Image 1365

Image 1365 (Foto: Ljuba Ranković)

Istorijat – Sve je počelo, neki će reći u maju 2004. godine, neki koji mesec ranije. Sasvim je izvesno da je još tokom 2003. godine započela priča o mogućoj prodaji „Elind teura”, nekada poznatog proizvođača termoakumulacionih peći. Potom se počelo šuškati da će „Gorenje” svoju fabriku graditi kod nesuđene hale sportova, čiji su temelji, postavljeni u vreme socijalista, odavno zarasli u korov. Ozbiljnost ovoj ideji dala je nenadna odluka lokalne vlasti da se menja urbanistički plan. I baš na tom mestu, pored hale sportova, čija gradnja ostaje za neka bolja vremena, planirano je šest hektara za industrijske objekte.


Činjenica je da je između opštine Valjevo i „Gorenje gospodinski aparati” 16. marta 2004. godine potpisan Ugovor kojim valjevska opština daje 5,5 hektara zemljišta, koje se nalazi u neposrednoj blizini najvećeg valjevskog naselja „Kolubare 2” i Železničke stanice na 99 godina zakupa. „Gorenje” je za to platilo oko 50 miliona dinara. Ugovorom je predviđeno da Opština omogući priključak na postojeću putnu i železničku infrastrukturu (industrijski kolosek), a da „Gorenje” investira u potrebne radove na priključcima do javnih komunikacija. Isti uslovi su za priključenje vode i kanalizacije, odnosno izgradnju trafo stanice snage 2 MNjH. Kako piše u Ugovoru „u prvoj fazi biće postavljen proizvodni prostor od najmanje 13.000 kvadratnih metara… čime će u roku od dve godine od potpisa ugovora o zakupu zemljišta biti obezbeđeno upošljavanje najmanje 200 radnika. U drugoj fazi „Gorenje” namerava da proizvodnju proširi… „Potpisnici za „Gorenja” Franc Košec, član Uprave slovenačke firme, a u ime Opštine Valjevo Žarko Kovač, predsednik Izvršnog odbora, koji dva meseca kasnije prvi put obnaroduje deo aranžmana:


– Dolazili su ljudi iz „Gorenja” da vide da li je moguće ubrzati pripreme procesa uređenja zemljišta, odnosno promene regulacionog plana i „Gorenje” je spremno da počne izgradnju svojih kapaciteta, koji nisu mali. Po ovlašćenju Izvršnog odbora potpisan je ugovor da će „Gorenje” izgraditi svoje kapacitete. Znam da će biti puno protivnika, ali to je epohalno delo za Valjevo i ono će promeniti privrednu sliku Valjeva i nadoknadiće sve ono što je Valjevo bilo nekada – izjavio je krajem maja 2004. godine Žarko Kovač, predsednik IO SO Valjevo.


Slovenci su merkali još nekoliko lokacija i fabrika u Srbiji (Čačak, Kraljevo…) .


– Kada smo počeli priču sa „Elindom” upoznali smo se sa valjevskom lokalnom vlašću i sigurno je to bio jedan od veoma značajanih efekata, jer smo videli da su ljudi željni da nešto naprave i da budu dosta fleksibilni i da to što dogovore brzo i urade. Valjevo je veoma dobra logistička baza (blizina Beograda, železnička pruga) ne samo za Srbiju, već i za jug i jugoistok. Analizirali smo sve velike sisteme i one koji rade gotove proizvode i koji rade komponente. Gledali smo nekoliko lokacija u Valjevu. Bio je u igri i „Krušik”, odnosno njegova lokacija, ali smo odlučili da direktno investiramo. Analize su tako pokazale, jer je bilo mnogo zavrzlama, od neregulisanih vlasničkih odnosa, do zaostalih obaveza, neisplaćenih plata. Svega onoga što prati privatizaciju kod vas. Mi bismo se tada suviše dugo morali baviti tim problemima, a to nam ne odgovara – pričao mi je za vreme jedne večere u Velenju Franjo Bobinac, predsednik Uprave „Gorenja”. Nije beznačajan ni ljudski faktor. Slovenci su, pored kooperativnosti valjevske lokalne vlasti, našli izvanrednog saradnika u Valjevcu Ratiboru Đokiću.


Gradnja- Sve je postalo izvesno avgusta 2004. godine kada je „Gorenje” i zvanično zakupilo na 99 godina šest hektara u industrijskoj zoni nadomak Železničke stanice. Istina, sve do 1. marta ove godine vođena je divovska borba sa opštinskom i drugim administracijama, kada je konačno započela izgradnja.


Za srpske uslove i običaje posve neobično, 1. marta ove godine, u Valjevu je počela gradnja fabrike rashladnih uređaja „Gorenja”. Nije bilo uobičajenog polaganja kamena temeljca, prigodnih govora, ministara i drugih zvanica sa skupim odelima i šarenim kravatama, koji nevešti rukovanju lopatom pokušavaju da u unapred iskopanu jamu ubace lopatu-dve betona. Izostala je i konferencija za štampu, koktel i sve što uz svečanost postavljanja temelja ide. Na lokalnom radiju gradonačelnik dr Jovan Tomić je to objasnio lošim vremenom, mada je sunce progrejavalo, a sneg se topio. Nisu novinari mogli dobiti od zvaničnika iz „Gorenja” d.o.o. Valjevo nikavu informaciju.


Na gradilištu buduće fabrike tog 1. marta veliki bager „katapilar” radio je punom parom. Radnici su postavljali zakonom obaveznu tablu sa podacima o investitoru i izviđaču radova: „Fabrika rashladne tehnike Valjevo; investitor: Gorenje, aparati za domaćinstvo d.o.o. Valjevo, izvođač: Vegrad–Velenje; nadzor: Forma–Valjevo; početak gradnje: 1. 03. 2006; završetak: 30. 09. 2006. godine.” Pored ovih podataka crtež spoljneg izgleda fabrike.


Armija (pod)izvođača predvođena je beogradskim „Caričinim gradom”. Radilo se non-stop. I noću. Odvažne je i ovoga puta pratila sreća – kiše, tog velikog neprijartelja građevina, bilo je malo, ali nije bilo ni najvećeg prijatelja – klizne skale. Bili su zato penali, noćna mora svih izvođača radova. Sve je, pokazalo je vreme, bilo kao na propagandnom filmu. Nijedan rok nije probijen ni za dan. Za tačno šest meseci, kako je planirano, svi građevinski i drugi radovi su završeni.


15. septembar – Sve teče po planu. Interesovanje Valjevaca za prijem radnika bilo je ogromno. Na jedno slobodno mesto javljalo se i deset kandidata. Kako je vreme odmicalo interesovanje, zbog plata koje nisu kao slovenačke, pomalo je splašnjavalo. Obuka novih radnika bila je kratka i efikasna. Montaža opreme počela je krajem avgusta. Prvi zamrzivač Madi in Serbia, sa proizvodnih traka sišao je 15. septembra. Nepozvan prisustvovao sam tom svečanom činu i ovekovečio ga fotoaparatom. Zaprepastila me je i uplašila tišna i odsustvo nervoze, vike i psovki, kao i devojke koje su isključivi vozači viljuškara. O prostranstvu da ne govorim. Sve mi je to ličilo na najmoderniju laboratoriju, a ne fabriku gde se presuje i farba lim, vari…


16. oktobar – Svečanu crveno-plavo- belu vrpcu, zajedno su, u četiri ruke, presekli predsednik uprave „Gorenja” Franjo Bobinac i srpski ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Milan Parivodić. Bilo je i ‘leba i soli’, ali i šampanjca.


– Ova fabika nije samo za lokalno, već za tržište 60 zemalja sveta u koje „Gorenje” izvozi. U toku ove godine proizvešćemo 50.000, a u sledećoj 400.000 aparata pod svim robnim markama „Gorenja”. Ciljni kapacitet je milion aparata godišnje, a posao će u Valjevu dobiti 1.000 radnika – rekao je, na odličnom srpskom jeziku („da me ceo svet razume”) Franjo Bobinac, predsednik Uprave „Gorenja” na otvaranju fabrike u Valjevu.


Osim proizvodne hale i skladišta, u industrijski kompleks površine 27.500 metara kvadratnih integrisan je još 850 metara kvadratnih veliki savremen izložbeno-prodajni Studio „Gorenje”, gde će biti na raspolaganju celokupni asortiman opreme za domaćinstvo iz „Gorenja”, od malih i velikih kućnih aparata, kuhinja, kupatila, nameštja za dom, do zabavne elektronike i tehnike za grejanje i hlađenje. Naravno, tu je i novoizgrađeni industrijski kolosek, a fabrički krug je već sada park.


Izveden je i prigodan kultrno-umetnički program (folklor iz Velenja i Valjeva, valjevski hor i slovenačka pop grupa). Zabeležili smo da su među gostima u prvom redu bili mnistar Parivodić i ministar u ostavci Dinkić, sa svojim valjevskim G 17+ partijskim drugovima, slovenački ambasador u Beogradu Miroslav Luci, Vidosava Džagić, predsednik Regionalne privredne komore... U drugom redu je bio gradonačelnik dr Jovan Tomić, sa saradnicima i načelnikom Kolubarskog okruga. Nije bilo predstavnika sveštenstva. Bio je i koktel na kome je bilo i srpske i slovenačke i mediteranske kuhinje, što bi rekli „svega sem od ‘tice mleka”.


Dan posle – Valjevci su prvih dana po otvaranju pohrlili u Studio „Gorenja” što radoznalosti radi, što zbog veoma uspešne promotivne kampanje (besplatan prevoz taksijem, popust onoliko procenata kolika je temperetura u osam sati izjutra). Nisu izostale ni klasične priče iz valjevske starine o tome kako nova fabrika već tone, kako je u pitanju zastarela i prljava tehnologija, a o eksploataciji i drugim budalaštinama da ne govorim. Ipak, pravi Valjevci su svesni da je dolazak „Gorenja” datum od kojeg će se računati postsocijalističko ili neokapitalističko vreme, svejedno je, bez obzira na to koliko se to nekom (ne)sviđalo u ovom gradu. Jer, „Gorenje” je gigant koji će ove godine poizvesti 3 miliona i 700 hiljada aparata za domaćinstvo i ostvariti milijardu i 100 miliona evra prihoda.