| Decembar 2009

Valjevci u dijaspori

Redakcija Revije Kolubara

U Reviji „Kolubara” od prošlog broja posebnu pažnju poklanjamo našim zemljacima u tzv. dijaspori. Onim ljudima iz čitavog Kolubarskog okruga, koje su život i poslovi odveli u druge zemlje, poneke i na druge kontinente. Tu svoju akciju započeli smo objavljivanjem početnog popisa stotinak Valjevaca trajnije nastanjenih u inostranstvu rešeni da na tome radimo i ubuduće. Objavili smo, za početak, i imena 15 nekadašnjih pripadnika srpske dijaspore, poreklom iz Valjevskog kraja, čiji su životi okončani daleko od zavičaja.

Naša je prevashodna želja da na taj način predstavimo što je moguće veći broj ljudi iz Kolubare i Podgorine i iz Tamnave i Kačera koji žive i rade u inostranstvu, bilo da su u pitanju države nekadašnje Jugoslavije i evropske zemlje ili su nastanjeni na drugim kontinentima.

Hteli bismo i da saznamo čime se ti naši zemljaci bave u inostranstvu, koliko su dugo tamo i koji su razlozi njihovih odlazaka. Interesuje nas i da li planiraju da se vrate u zemlju i pod kojim okolnostima. Zanima nas i šta im najviše nedostaje iz zavičaja i koliko često u njega dolaze.

Ovo im je poziv da nam se jave, da pišu o sebi i svojim tamošnjim prijateljima i poznanicima. Očekujemo da će sličan doprinos ovakvom našem nastojanju hteti i moći da pruže i mnogi naši čitaoci u zemlji.

Naše adrese su:

Revija „Kolubara”, 14000 Valjevo, Vuka Karadžića 16 (p. fah 105)

E-mail: ipkolubara@nadlanu.com

Finalni rezultat ove naše višemesečne akcije mogla bi da bude knjiga koja bi se, na primer, zvala „Ko je ko – Valjevci u dijaspori”.

Ubeđeni smo da ovakvo nastojanje Revije „Kolubara” ima i širi društveni značaj. Takvo naše uverenje potvrdila je i Gradska uprava Valjeva svojom spremnošću da podrži ovu akciju. Takvo zajedništvo očekujemo i od ostalih pet opštine Kolubarskog okruga. 

Moji školski drugovi

Revija „Kolubara” je u novembarskom broju objavila izvestan broj imena Valjevaca (iz Valjevskog okruga) koji si živeli ili žive u rasejanju. Istvremeno, uvažena Revija pozvala je i druge „emigrante”, njihove rodbine, čitaoce i druge znalce da joj pošalju osnovne podatke o njima znanim dijasporcima. Shvatajući da je ovaj posao „Kolubare” iz mnogih razloga potreban, obaveštavam čitaoce o mojim školskim drugaricama i drugovima za koje znam da su živeli ili žive van naše otadžbine. To su podaci o maturantima Valjevske gimnazije u školskoj 1951/52. godini. O svim razlozima njihovih odluka da zauvek napuste rodno tle ne znam detalje, ali znam da su odlazili na put bez povratka iz sledećih razloga: otac im je posle Drugog svetskog rata ostao u inostranstvu, iz uverenja da će „tamo” imati bolju zaradu, udajom, a u jednom slučaju zbog straha od neopravdanih represija. Naravno, ovde ubrajam i one koji su u drugoj Jugoslaviji radili u „bratskim” republikama, pa tamo završili život ili ostali da tamo traže svoju sreću...

Evo nekih, najosnovnijih podataka o osamnaestoro (od ukupno 159) osmoškolaca Valjevske gimnazije iz 1951/52. godine koji su živeli ili još žive u rasejanju. Mnogo više podataka o njima ima u knjizi „Maturanti Valjevske gimnazije 1951/52. godine” (Valjevo, 2003).

Ljiljana Botica (devojačko Petronić, rođena 1933. godne u Vlakanju – Istočna Srbija), profesor nemačkog jezika. Sa roditeljima učiteljima živela u Valjevskoj Kamenici i Valjevu, gde se i školovala. Diplomirala u Beogradu. Radila kao prevodilac u Republici Mali i Kuvajtu. Od 1969. u Kaliforniji (SAD) bila prodavačica u poslastičarnici i suvenira na aerodromu, a zatim se bavi bankarskim poslovima.

Ljiljana Vladić (devojačko Todorović, rođena u Vršcu 1934), stomatolog specijalista. Živela u Valjevu, diplomirala u Beogradu. Udata za Hrvata lekara u Mostaru. Od 1993 do 1996. živela u Srbiji i u Londonu. Sada živi u Mostaru (Federacija BiH).

Olga Jevtić (devojačko Simić, rođena 1933. u Valjevu). Udata za uspešnog lekara – urologa Milorada Jevtića – Miću Trulju, takođe Valjevaca. Živi u Vašingtonu.

Dragoljub Majstorović – Majstor, rođen u tamnavskim Tularima. Studirao građevinu i radio u Sarajevu do raspada druge Jugoslavije, zatim živeo i umro u Herceg Novom 2003 (Crna Gora).

Stojan Maksimović (Subotica 1934), diplomirani arhitekt. Školovao se u Valjevu. Studije završio u Beogradu, usavršavao se u Nemačkoj. Svetski poznat arhitekt, pobedilac na konkursima za projekte koji su izvedeni: u Beogradu Sava Centar, Hotel internacional i dr.; zgrade u Kuvajtu, Minhenu, Tivtu, u Mađarskoj, Siriji, kao i u SAD gde živi i radi od 1987. u Bostonu.

Milorad Mijatović – Mijat, Kadija (Robaje, 1932), lekar kardiolog. Radio u Srbiji i Nemačkoj. Umro u Erlangenu 1978.

Nikola Nedeljković (Valjevo, 1933), dipl. inženjer našinstva. Diplomirao u SAD. Umro u Detroidu 2004.

Radiša Obradović – Kapetan Frakas (Komanice 1931), pravnik. Živi u Zvorniku (Republika Srpska) i u Komanicama.

Dobrila Ivković (devojačko Gavrilović, rođena u Novacima 1932), diplomirani inženjer tehnologije. Sveštenička kći. Diplomirala u Beogradu. U SAD radila u svojoj struci. Umrla u Filadelfiji 2002.

Slavoljub Petronić (tamnavski Novaci, 1931), službenik. Emigrirao u Francusku, preselio se u SAD. Umro 1997. u Njujorku.

Gorica Popović (Čačak, 1932). Živela u Valjevu. Radmila u beogradskom predstavništvu ljubljanskog „Merkatora” eksport-import do penzionisanja 1988. U SAD radila deset godina u industriji konfekcije. Razvedena, nema dece.

Miodrag Popović – Valjevac (Jabučje, 1933), programer. Od 1974. u Torontu gde je i umro 2006.

Branislav Rakić (Donja Grabovica, 1933), diplomirani ekonomista. Šahovski prvokategornik, igrao za VŠK tri godine (1953-1956) kad je bio član Prve savezne šahovske lige Jugoslavije. Radni vek proveo u Valjevskoj banci. Živi u Sutomoru – Zagrađe (Crna Gora).

Gojko Ranković (Beomužević, 1932), lekar, pneumoftiziolog. Radio po Bosni (Kozluk, Vladičin Han, Tuzla), a od 1993. u Zvorniku (Repubika Srpska), gde i danas živi.

Milivoj Stanojević – Šilja (Popučke 1933), sportski trener prvog razreda, inspektor za streljaštvo, savezni fudbalski sudija. Studije završio u Zagrebu, oženjen Hrvaticom. Živi u Dugoj Resi (Hrvatska).

Slavoljub Tadić – Slavko (Poćuta, 1933), stomatolog. Radio u Maroku, a od 1974. radi i živi u Švajcarskoj.

Slavka Romanović (devojačko Ježek), rođena u Beogradu 1931, službenik. Kao učenica Valjevske gimnazije bila šahovski prvak Valjeva, pobedila velemajstora Tartakovera u simultanci. Radila u mlekari u Zadru, gde je preminula 1977. godine.

Mihailo S. Đerić, sudija u penziji

Mioničani

Rodoljub Rolus Janković je u Visbadenu (Nemačka). Brat je nekadašnjeg mioničko-vrtiglavskog sveštenika Dušana Jankovića; svojevremeno je za poneke beogradske novine pisao o fudbalu. 

Branislav Bane Janković, automehaničar iz Mionice, živi u Adelaidi (Australija).

Tomislav Tomić iz Mionice, sin Vukosave i Selimira, radio tehničar u Čikagu (SAD).

Milovan i Miloš Tešići, braća iz sela Mionice, nastanjeni posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj i tamo imali svoju frabriku šljivovice.

Inženjeri, muzičari, profesori...

1. Zvonko Bogdanović (Valjevo 1969), elektroinženjer, živi u Minhenu (Nemačka).

2. Igor Vasiljević (Valjevo 1964), violinista i dirigent, živi i radi u Južnoafričkoj Republici.

3. Antoaneta Vasiljević (Šabac 1969), završila Valjevsku gimnaziju i beogradski Filološki fakultet, od 1993. živi i radi u Berlinu gde je magistrirala germanistiku. Profesor je u uglednom obrazovnom centru Berlic. U braku sa arhitektom Mirkom Šenfeldom ima sina Jurija i kći Milenu.

4. Mišel Vasiljević (Frankfurt 1974), nakon Gimnazije u Valjevu i studija psihologije u Beogradu, odlazi u Njujork (SAD) gde i danas živi.

5. Aleksandar Aca Gogić  (Valjevo 1952), elektroinženjer, nakon višegodišnjeg boravka  u Sijetlu od pre nekoliko godina živi u San Dijegu (Kalifornija, SAD).

6. Slađana Stevanović Davidović  (Valjevo 1973), magistar anglistike, živi i radi u Los Anđelesu, Kalifornija-SAD. Sa Slobodanom Davidovićem ima kćer Ivu (2009).

7. Slobodan Čaki Davidović  (Valjevo 1970), mašinski inženjer, živi i radi u struci u Los Anđelesu.

8. Jadranka Hadžić Dožić (Valjevo 1968), inženjer elektrotehnike, živi i radi u Holandiji. Ima dve kćeri.

9. Zoran Despotović (Valjevo 1969), doktor elektrotehničkih nauka, živi i radi u Minhenu, Nemačka.

10. Darko Dudić (Valjevo 1964), lekar u Norveškoj.

11. Mira Dujanović,  devojačko Savić (Valjevo 1958), učiteljica,  živi u Hantingtonu u Kalifornija. Ima sina Vuka i ćerku Janu.

12. Ivanka Drajić  (Valjevo 1964), elektroinženjer. Živi i radi u Cirihu, Švajcarska.

13.  Milena Đurašinović Gavrilović (Valjevo), geolog, bavi se dizajnom, živi u Vankuveru, Kanada.

14.  Aleksandar Ilić (Valjevo 1969), nakon gimnazije studirao češki i poljski jezik, od 1991. živi i radi u Sitardu, Holandija. Svirao je u valjevskom „Street boogy band” a i u Holandiji ima svoj bend. Sa Sitarđankom Vilmi ima ćerku Đinu (1999) i sina Luku (2002).  

15. Marija Janković (Valjevo 1974), farmaceut. Živi i radi u Austriji.

16.  Slađana Hadžić Jerinić (Valjevo 1971), diplomirala na Mašinskom fakultetu u Beogradu i otišla u Holandiju gde živi i radi u svojoj struci.

17. Dušan Jerinić (Valjevo 1970), diplomirani mašinski inženjer, živi i radi u Holandiji.

18. Saša Jovičić (Valjevo 1969), inženjer mašinstva, živi i radi u Nju Džersiju, SAD. Priključili su mu se roditelji  Mija (inženjer tekstilnih mašina) i  majka Ljiljana.

19. Goran Jovićević (Valjevo), građevinski preduzimač. Živi u Londonu sa ženom Lidijom, Valjevkom.

20. Nina Koldžić (Valjevo, 29 novembar 1966),  otišla u SAD 1994, doktorirala je 2004. godine  kliničku farmakologiju  na univerzitetu Vinčester u Vašingtonu. Redovan profesor na Vašingtonskom farmakološkom univerzitetu. Udata, ima sina Andreja, srednjoškolca.

21. Đorđe Koldžić  (Beograd 1969), u SAD otišao 1998, doktor psihijatrije, od 2005. šef klinike u Bostonu, profesor psihopatologije na Harvardu. Aktivan u javnom životu zajednice Srba kojih je u Bostonu oko 400 i koreograf Folklornog društva „Gračanica”.

22. Radovin Lazić (Valjevo 1954), avio mehaničar, u Majamiju (Florida, SAD) živi od 1995. godine sa porodicom. Žena Ljiljana Lazić (Valjevo 1955), sin Saša (Valjevo 1977), avio mehaničar u Ohaju, oženjen Evlinom, ćerkom pevača Zvonka Bogdana. U Majamiju je i Radovanova ćerka Slađana (Valjevo, 1982), udata Andrić, bankarski radnik  

23. Goran Mašanović (Valjevo 1969), doktor elektrotehničkih nauka, profesor na univerzitetu Sari u Gilfordu kod Londona, Engleska.

24. Bogdan Milojković (Valjevo 1973), završio medicinu na Beogradskom univerzitetu kao jedan od deset najboljih studenata u više generaciji. Živi i radi u Engleskoj

25. Mitić  (Valjevo 1970), lekar,  poznat i kao vrstan  harmonikaš, živi i radi u Oslu, Norveška.

26. Saša Nikolić (Valjevo 1976), ekonomista, živi i radi u Londonu.

27. Katarina Novaković Maksimović (Valjevo 1970), doktor hemijskih nauka, živi i radi u Nju Kastlu u Engleskoj.

28. Saša Maksimović (Valjevo 1970), elektro inženjer, živi u Engleskoj, sa Katarinom Novaković Maksimović ima dvoje dece.

29. Aleksandar Pavlović (Valjevo 1970), lekar otorinolarinolog, živi u Oslu (Norveška) sa suprugom Marijom (Kezunovom) Pavlović (Valjevo 1972), nastavnicom muzike.

30. Goran Petrović (Valjevo 1969), urolog i psihoterapeut u Oslu.

31. Tanja Savić (Valjevo 1970), elektro inženjer, živi u Londonu.

32. Nataša Stefanović Danilović (Valjevo 1968), glumica, živi u Los Anđelesu (SAD). Ima sina Markosa.

33. Nenad Stefanović (Valjevo 1964), filmski snimatelj, Vankuver u Kanadi.

34. Rajko Timotić (Valjevska Kamenica 1939), metalostrugar. Sa ženom Milijanom (Bukovica) otišao u Vupertal (Nemačka) 1979. Sada penzioner. Sa njima  živi sin Milenko (Valjevo 1979), metalostrugar na CNC mašinama.

35. Jovan Torbica (Valjevo 1965), nakon studija (kontarbas i bas gitara)  ostaje u Beču  i profesionalno se bavi džez muzikom. Pored nastupa  sa svojom sastavom na koncertima, objavio i  nekoliko CD-a. 

36. Aleksandar Saša Zeljić (Valjevo 1973), arhitekta, nakon diplomiranja otišao u Čikago, radi u uglednoj firmi GENSLER koja projektuje mega objekte širom sveta, trenutno je u timu  projektanata  fasade za najvišu zgradu na svetu „Šangajska kula”.

37. Sofija  Zeljić, devojačko Blagojević (Valjevo 1975), učiteljica, živi u Čikagu. Uspešno se bavi dizajnom nakita pored poslova u personalnim službama GENSLER-a

38. Sreten Filipović (Valjevo 1972), mašinski inženjer, živi i radi u Indijani (SAD).

Ljiljana Ljiljak

Sveštenici, prevoznici, umetnici...

1. Zaga Gambardela, rođena 1937, ćerka prote Miloja Nikolića, namesnika Srpske pravoslavne crkve u Londonu koji je po oslobođenju iz nemačkog zarobljeništva, 1945. godine otišao u Englesku. Zaga se kao šesnaestogodišnjakinja odselila u London, udala iz Italijana iz okoline Napulja, ugostitelja Pina Gambardelu. Živi u Londonu.

2. Marina Doderović, rođena 1961, sa suprugom Marinom Andrićem i decom Anom i Nikolom, živi u Ostinu (Teksas, SAD).

3. Boban Đurić, rođen 1955, prevoznik, živi u Čikagu gde je i njegova rođena sestra Gorica Đurić (rođena 1961).

4. Zorica i Zoran Jović, blizanci, rođeni 1955, nastanjljeni su na severoameričkom kontinentu; Zorica sa suprugom Zlatkom u Vankuveru (Kanada), Zoran u Sijetlu (SAD).

5. Lucero Martić (rođen 1958), početkom 80-ih otišao u Kanadu.

6. Nada Milivojević-Nikolić, supruga Ace Nikolića Santora, je u Čikagu (SAD).

7. Zoran Mitrović Pop (rođen 1958), živeo u više zapadnoevropskih zemalja kao učitelj transcendentalne meditacije. Holandija je njegovo poslednje poznato boravište.  

8. Milomir Miša Mišković, rođen 1964, frontmen benda „Invazija”, živi sa suprugom Danicom i dvoje dece u Minhenu (Nemačka).

9. Katarina Pejović, rođena 1974, kćerka Ljiljane i Ratka Pejovića, sa suprugom i troje dece živi u Londonu.

10. Dejan Popović, rođen 1958), završio Filološki fakultet u Beogradu (engleski i nemački jezik), sa porodicom živi u Holandiji.

11. Ivana Popović (rođena 1983), nekadašnja odbojkašica „Srbijanke” i beogradske „Crvene zvezde”, živi u Đenovi (Italija).

12. Mirjana Savić, rođena 1958, sa decom Janom i Savom živi u Los Anđelesu (SAD).

13. Svetozar Cvele Tanasković, rođen 1957, elektroinženjer, sa porodicom je u Londonu.

14. Saša Čolić, rođen 1971, sveštenik i pomoćmik vladike asutralijskog i novozelandskog Irineja Dobrivojevića, živi sa suprugom Ivom Borisavljević u Sidneju (Australija).

15. Gordana Džunić – Goca Džuna, rođena 1958, dugogodišnja članica Ansambla „Kolo” iz Beograda, udata je za Ukrajinca, živi u Kijevu.

Branka Đurić, novinar Radio Valjeva

Dopune, sugestije, pitanja

Elektronskom poštom

U maju 2009. god. umro je čika Dragan Milićević u svojoj 86. godini. Preko 50 godina svirao je u Nemačkoj. Njegova supruga, gospođa Milica, živi u Beogradu i ima vrlo dragocenog materijala o njegovom muzičkom radu. Više podataka možete da dobijete i od njegovog rođaka Dragoljuba Petrovića.

Zoran Mitrović

Zar u spisku prvih sto Valjevaca nije bilo mesta za dr Srećka Đukića, ambasadora Republike Srbije u Belorusiji, rođenog u Subotici kod Koceljeve (1947. godište), učenika valjevske Ekonomske škole?

Matija Kolarić

Na osnovu kojih kriterijuma se pravi ovaj spisak? Ima nekih imena koja zaslužuju da budu na spisku. Pozdrav svima u „Kolubari”.

M. Jezdić

NAŠ ODGOVOR – Očekujemo dopune, od Vas ali i od mnogih drugih. Što ih bude više, utoliko bolje.

Dopunjavam vaš spisak Valjevaca u dijaspori:

1. Jovan Torbica, završio Jazz školu u Gracu (odsek kontrabas). Aktivno svira po celoj Evropi.

2. Prof. Milenko Trifković, dugo radio u valjevskoj Muzičkoj školi, osnivač Ansambla „Veseli Valjevci”. Živi i radi u Berlinu.

Zoran

Knjiga o američkom valjevcu

Osnovni podaci o Boži Rankoviću, o kome je napisana ova obimna knjiga (237 strana), dati su na samom početku Predgovora:

„Boža Ranković, rođen u Valjevu 1881, svršio je u Beogradu 1898. Trgovačku akademiju i bio činovnik Srpske narodne banke do kraja 1907. Došao u Ameriku i zaposlio se kao urednik „Srpskog glasnika” u San Francisku 1908-9; blagajnik novostvorenog Srpskog potpornog saveza Sloga 1909-13; sopstvenik prvog srpskog dnevnog lista u Americi „Srpski dnevnik” do oktobra 1926; sopstvenik prve srpske moderne štamparije u Njujorku 1912-35; potpredsednik Slavonik imigrant banke u Njujorku 1920-23. i Senčjuri banke u Njujorku 1923-29. Vrlo aktivan u narodnom poslu i zahvaljujući svome dnevnom listu vrlo uticajan, tako da je njegova biografija  veliki deo istorije toga doba srpske emigracije u Americi, u ovo najveće vreme naše moderne istorije. U Srbiji proveo je 26 a u Americi 52 godine svoga života”.

Američki Valjevac Boža ranković umro je 9. marta 1960. godine, počiva na groblju u Majamiju, Florida. 

Jesi li čuo za Ključ?

Susreti sa Valjevcima u dijaspori

Da mi je neko pedesetih godina, kada sam bio gimnazijalac a pasoš bio misaona imenica, rekao da ću piti kafu na obali Tihog okeana, pipnuo bih ga po čelu da vidim da nije vruće. Kasnije, u prvim godinama svoga bavljenja estradom, našao sam se na obali tog zagonetnog okeana. Radoznao, izašao sam da ga vidim. Pitao sam se koliko bi mi trebalo vremena da sa ove tačke stignem peške u Jabučje. Na tom putu jedino kopno je Novi Zeland. I dok sam slao maštoviti pogled prema domovini, začuh glas sa strane:

– Šta je, Bajiću? Šta je, zemljače? Šta gledaš? Nema puta dalje! Sad možeš samo gore, u vazduh! I ja sam lutalica kao i ti. Išao sam, išao, došao dovde i video da dalje nema...

– Jesmo li stvarno zemljaci? – zapitah.

– Jesmo. Ja sam Kolubarac. Iz Šopića sam...

Njegov Šopić i moje Jabučje razdvaja samo petnaestak koraka Kolubarinog korita. Priznajem da me je čovek zbunio, jer me je presekao u maštovitim razmišljanjma. Ne setih se ni da ga pitam kako se zove, od čega živi, čime se bavi.

Na jednom gostovanju u Torontu odoh posle programa da se osvežim đinđirelom, zaslađenom kiselom vodom, koju sam voleo da popijem. Bilo nas je nekoliko za šankom. Raspituju se kako se živi kod nas u domovini, šta ima novo, dokle će ovako. Odjednom sve to preseče jedan krupan glas:

– Ajde, baci tu vodurinu, uzmi konjak, ja častim!

Držao je konjak u ruci. Imam običaj da čoveka odmah zapitam odakle je.

– Jesi li čuo za Ključ?

– Imam ga u džepu! – rekoh u šali.

– E, pa, selo Ključ kod Mionice ne možeš da imaš u džepu, zemljače! Ja sam Dragoljub Tekić iz Ključa, a po naređenju sudbine živim u Torontu i tu ću i umreti...

– A što ne bi umro u Ključu?”

– To ne može! Dok je Tito živ moja noga tamo neće kročiti!

Shvatio sam da je on deo emigracije koja tamo ostaje doživotno. Takva sudbina spada u teže kazne ljudske.

U to vreme moj brat Andrija i ja spavali smo kod jedne Valjevke, Vere Lazić. Dobrostojeća biznismenka želela je da svoje zemljake dovede u Toronto. Bila je vlasnica turističke agencije „Skaj Lajn” (Nebeska linija) i isključivo prodavala avionske karte. Otuda i ovakav naziv agencije. Radila je odlično i bila materijalno stabilna.

G-đa Vera Lazić je rođena u Novom Pazaru, školovala se u Šapcu, a udala za Valjevca Lazu Lazića, iz porodice poznatih predratnih domaćina Lazića. Njen muž Laza je bio vlasnik (ili suvlasnik, ne znam) prelepe zgrade u kojoj je pre rata bila Valjevska banka, a danas redakcija lista „Napred”. Takođe je bio vlasnik i prelepog hotela u centru Valjeva. Proneo se glas da će imovina biti vraćena bivšim vlasnicima. G-đa Vera me je zamolila da je odvezem u Valjevo, želela je da vidi te zgrade, ali (interesantno) nije želela da ih traži nazad. Moram reći da sam u nekih ljudi iz redakcije „Napreda” primetio paniku. Jedan me je zapitao: „Pa šta će sad biti sa nama”. Utešio sam ga tvrdnjom da Vera želi tu imovinu da ostavi svome Valjevu. Pitao sam Veru da li nešto zna o Dragoljubu Tekiću, Valjevcu iz Ključa, a ona mi donese knjigu u kojoj je Tekić na slici sa Obilića medaljom na grudima.

– Vidiš, on jedini ima takvu medalju. Bio je vrlo hrabar”.

To isto je pisalo i u knjizi. Kasnije sam mnogo puta razgovarao sa Tekićem. Zbog medalje sam mu dao nadimak „vojvoda”, što je njemu očevidno prijalo. Na zabavama je poručivao pesme iz Valjevskog kraja i uživao u njima, ali nikada nije tražio neku političku ili nacionalističku. Tražio je naprosto „pesme uz koje može da se popije”. Zanimalo me je kako je dobio Obilića medalju. Objasnio je da je kao momak od dvadesetak godina otišao u četnike, proveo oko godinu dana, a onda, posle nekih nesporazuma i neslaganja sa njima, prešao u dobrovoljce (ljotićevce) i sa njima ostao do kraja rata. Prilikom povlačenja kroz Sloveniju dobrovoljci su iznenada napadnuti od slovenačkih partizana. Nastala je panika, jer se nije znalo kolike su partizanske snage. Onda se javio Dragoljub Tekić:

– Vi idite dalje, a ja ostajem da štitim odstupnicu!”

– Sam?!

– Sam!?

Tako je i bilo. Sa jedne strane reke partizanska jedinica, sa druge Dragoljub Tekić iz Ključa, sa mašingeverom. U nedoumici da nije u pitanju navlačenje na zasedu, jer nisu mogli da veruju da ratuju sa jednim čovekom, partizani su odlučili da je pametnije da se udalje. Zbog ove hrabrosti oficiri su Tekića predložili za Obilića medalju, što je bio prvi slučaj (i poslednji) u dodeli ovakvog odličja u dobrovoljačkim jedinicama. Umro je u Torontu ove godine.

Vera Lazić je živa, ima 83 godine. Žena vredna poštovanja.

Grad Hamilton u Kanadi bio je udaljen od Toronta oko 40 km. Sada nije, razdaljina je popunjena gradnjom novih naselja, pa mislite da putujete kroz jedan grad. Razlika je samo u tome što u Hamiltonu, na jezeru Iri, na putu za Nijagarine vodopade, štrče mnogobrojni fabrički dimnjaci i oblaci dima. U njemu već nekoliko decenija sa porodicom živi Života Bajić iz Jabučja. Mašinac, savestan biznismen. Nekada je radio na Novom Beogradu u „Zmaju” ili u nekoj drugoj industrijskoj firmi, zaboravio sam. U Kanadu ga je pozvao njegov stariji brat Gvozden, koji je tamo od ranije. Života se u Hamiltonu zaposlio kod nekog Kanađanina, pa kada je shvatio da je u struci jači od poslodavca, rešio je da otvori samostalan biznis. Najpre je radio u jednoj garaži, pa kada je dovoljno zaradio ozidao je veliku halu i u nju ubacio potrebne mašine. Sada ima i svoje radnike. Firma se zove „Bajić mašine šop”. Radi vrlo uspešno. Ne bavi se politikom, ponekad sa društvom ode u lov na severu. U telefonskom imeniku Hamiltona njegovo ime je uokvireno. A u prospektu Srba biznismena u Kanadi Životino ime (firma) je na počasnom mestu.

Nijagarini vodopadi su svetsko čudo prirode. Veliki (najveći) broj turističkih objekata tamo drže Srbi! U centru grada Nijagare postoji toranj sličan avalskom, na vrhu je restoran koji se svakog sata okrene za jedan krug tako da gost, dok ruča, može da vidi sve lepote grada i vodopada. Taj restoran uvek drže Srbi. Sedamdesetih godina držao ga nekadašnji valjevski bokser Panajotović, ali ja njega, nažalost, nisam upoznao.

Đorđe Rainović (u sredini) sa braćom Bajićima, Andrijom i Tomom

(Foto: Ljuba Ranković)

Enigma Đorđe Rainović – Taj zagonetni čovek stalno živi u Pensilvaniciji, u gradu Pitsburgu. Na gostovanju, pre nekoliko godina, u ovom gradu snašla me nevolja – zabolelo me grlo! Za pevača to je pogubno! Naša domaćica i menadžer Meri Pajić, ugledna ličnost u Srpskom narodnom savezu Pensilvanije rekla mi je da ne brinem, jer će me odvesti u hitnu pomoć koju drži naš čovek, dr Janićijević, poreklom Smederevac. Vrlo ljubazan, obavio je veliki broj pregleda i analiza, čak i one za koje sam mislio da su nepotrebni. Na kraju sam zapitao doktora šta sam dužan.

– Ništa, kaže doktor, samo bih vas zamolio da mi u subotu budete gost, imam parti sa kolegama lekarima...

– Sam, ili svi? – zapitah.

– Svi, naravno!

Te subote bilo je vrlo prijatno. Kuća doktora Janićijevića je više nego luksuzna, gosti prvorazredni. Lekari, lekarke, njihove familije. Zabavljali smo ih pesmama iz domovine, a u dužim pauzama razgovarali sa domaćinima i gostima. Bili su vrlo ljubazni, radoznali za sve iz domovine, a mi smo im uzvraćali na pravi način. Među njima je bio i jedan visoki, osamdesetogodišnji gospodin, visok, tanak, prav za svoje godine, bele kose, od koje je, čini mi se, tokom života nije izgubio ni jednu dlaku!

– Gospodine doktore ... – pođoh da ga nešto upitam, ali me on preduhitri.

– Izviniti, ja nisam doktor. Pilot sam!

Naravno da sam ga pitao gde je rođen.

– Rođen sam u Srbiji, u malom mestu koje se zove... nisam siguran da li Lajkovac ili Lazarevac...”

Govorili smo engleski, jer je srpski potpuno zaboravio.

– Jeste li bili nekada u svom rodnom kraju?

– Jesam! Bio sam pre nekoliko godina. Bilo je divno. Vozio sam auto putem u blizini nekog rudnika i napravio sam slučajan prekršaj. Policajac me je video, fino razgovarao sa mnom i nije hteo da mi naplati kaznu. Ovde je ne bih izbegao...

Tokom razgovora zaključio sam da se gospodinu Rainoviću već mešaju sećanja. Najpre je rekao da je rođen u Lajkovcu ili Lazarevcu, a posle se ispravio; rekao je da su mu tamo rođeni deda „i možda otac”, a on u Pensilvaniji. Na kraju sam doznao da je do 45. godine bio pilot, a sve preostalo vreme je radio kao advokat. Danas bi trebalo da ima 86 godina.

Za kraj jedna zanimljivost. Žuća Marković iz sela Rubribreze volio je fudbal i pomalo se ubacivao u lajkovački „Železničar”. Kasnije je otišao da živi u Kaliforniju, u Los Anđeles. Za tamošnje fudbalske prilike pokazao se kao dobar fudbaler. Saznali smo od naših iseljenika da je Žuća u 65. godini u jednom klubu igrao kao aktivan fudbaler!

Tomislav – Toma Bajić

Komentari

Valjevci u dijaspori | 5.12.2009 u 06:12

Ispravka 32.Natasa Stevanovic sin Matijas 33.Nenad Stevanovic

Natasa | 5.12.2009 u 06:12

Postovana gospodo, upravo formiramo Svetsko drustvo naroda sa sedistem u Subotici na severu Srbije,a voleli bismo da nam pomognete kako bismo dosli do mnogih nasih zetova i snajki,jer mi okupljamo zetove i snajke nase Srbije. To do sada niko nije radio u svetu,a moze nam svima biti jako korisno,a njima svima jako veselo da se neko setio svih tih nasih prijatelja u svetu.Naravno,javite se da ozbiljnije popricamo o tome.Sada je to u fazi osnivanja. Svako dobro od Gospoda svima vama dragim nasim Valjevcima u svetu i kod kuce u prelepom gradu Valjevu. Veselin Cvijetic veselincvijetic@yahoo.com svetskodrustvonaroda@gmail.com

Veselin Cvijetic,dipl.ecc | 9.02.2016 u 22:05

Upišite svoj komentar