| Decembar 2012

Vreme je za novu biblioteku!

Redakcija

Poodavno je otklonjena dilema da li je Valjevu i Valjevcima potrebna nova biblioteka.

Svakome iole razboritom znano je i to da je moguća nova i velika Valjevska biblioteka. Moguća je i u ovo ne baš lagodno vreme. Pisali smo s tim u vezi pa to opet ponavljamo:

Nedostaje, nažalost, volje u onih koji bi ponajpre trebalo da stanu na čelo tako krupnog poduhvata. Nedostaje im dalekovidosti i ambicioznosti, nedostaje odvažnost. Nema u njih vizije budućeg Valjeva i osećanja da je to i njihova velika lična šansa.

Ima, međutim, i te kako ima potrebe da se razjašnjava kakva da bude buduća velika Valjevska biblioteka za koju su urbanisti već rezervisali doličan prostor na desnoj obali Kolubare. Ovoga puta predstavljamo biblioteke u tri grada iz tri različite države. 

BIBLIOTEKE

U Sijetlu...

Većini posetilaca zgrade u Vojvode Mi­šića 35 verovatno je jasno da je Va­ljevu potrebna nova gradska bib­li­­oteka. Pitanje je samo kakva bi ta bibl­i­o­teka trebalo da bude. Priključujući se di­skusiji o novoj biblioteci na strani­ca­­ma “Kolubare”, želja mi je da ukažem na je­dan primer iz SAD-a koji može biti re­le­vantan i za Valjevo.

Biblioteka u Sijetlu

Biblioteka u Sijetlu

U Sietlu, gradu u kojem već neko vreme ži­vim, gradska biblioteka je jedna od lo­ka­lnih znamenitosti. Razlog tome je pre­va­­shodno činjenica da ju je projektovao ču­veni holandski arhitekt Rem Kulhas. Di­namična izukrštanost geometrijskih vo­lumena zaodenutih u ljušturu od čelika i stakla, dramatične vizure, isprepletani unutrašnji prostori, efekno poigra­va­nje materijalima, bojama, i svetlošću, i pr­egršt fascinantnih rešenja poput sp­ir­alne rampe koja se blago uzdiže povezu­ju­ći nekoliko spratova - sve ovo čini Ku­lh­a­sovu građevinu jednom od paradigmati­čnih primera savremenog arhitektonskog jez­ika. „Modernost” gradske biblioteke u S­i­etlu se, međutim, ne ogleda samo u njenoj ar­hitekturi, već prevashodno u načinu na ko­ji ova ustanova redefiniše funkciju ja­vne biblioteke. U vremenu Vikipedije, Ju­tjuba i kindla, javna biblioteka nije i ne može biti hram knjige, već mesto na ko­me se objedinjuju različite tehnologije pr­ikupljanja, skladištenja i distribui­ra­­nja informacija. Pored tradicionaln­ih knjiga, časopisa, fotografija, mikro­fi­­lmova i arhivske građe, gradska bibli­ot­eka u Sietlu poseduje impresivnu ko­le­k­ciju elektronskih i audio knjiga, kao i mu­zičkih CD-ova i filmova na DVD-u. Do­bar deo ovog materijala je njenim ko­ri­sn­icima dostupan onlajn.

Osim toga, javne biblioteke u SAD-u, pa i ova u Sietlu, nisu isključivo mesta gde se čitaju i pozajmljuju knjige i druge pu­blikacije, već predstavljaju neku vrstu ku­lturnih i društvenih centara sa na­jra­zl­ičitijim programima i aktivnostima. Od obrazovnih sadržaja npr. u bibliote­ka­­ma se često nude časovi engleskog jezika za imigrante ili obuka na kompjuteru za st­arije sugrađane. Srednjoškolci se ovde mo­gu pripremati za prijemne ispite za fa­kultete ili volontirati u toku letnjeg ra­spusta. Biblioteke pružaju pomoć oko tr­aženja posla ili popunjavanja formulara za prijavu poreza, neafirmisanim um­et­n­icima daju prostor da izlože svoje ra­do­ve, dok beskućnicima npr. omogućavaju pr­istup internetu. Specijalne aktivnosti se organizuju za nacionalne manjine. Bi­blioteka u Sietlu ima posebne programe na španskom, japanskom, vijetnamskom, ru­skom, somalijskom i amharijskom (jednom od jezika kojim se govori u Etiopiji). O svim ovim aktivnostima korisnici se mo­gu obavestiti preko besprekorno odr­ža­vanog veb-sajta (http://www.spl.rg/), koji os­im onlajn kataloga i pristupa elektro­ns­kim knjigama, podkastima i drugim di­gi­talnim sadržajima pruža informacije o tekućim događajima i programima u ok­vi­ru biblioteke, ali i šire. Ukratko, mi­sija biblioteke je da poveže ljude, inf­or­macije i ideje i da na taj način obogati ži­vote pojedinaca i čitavog grada kao zaj­ednice.

Valjevo, naravno, nije Sietl, ali misl­im da bi u razmišljanjima o budućoj gra­ds­k­oj biblioteci trebalo imati u vidu up­ravo jednu takvu misiju. Da, gradu je po­tr­ebna nova zgrada biblioteke, i lokacija na desnoj obali Kolubare se nudi kao lo­gi­čan prostor za gradnju. Ali rešenje nije is­ključivo u arhitekturi. Kao mesto oku­plj­anja i razmene u fizičkom, ali isto ta­ko i sajber prostoru, nova biblioteka bi tr­ebalo da nas podstakne na razmišljanje o sebi i svom gradu, o problemima i po­tr­e­bama naših sugrađana, i o načinima na koje bi ova ustanova mogla doprineti ži­vo­tu grada.

Ivan Drpić

...Minsku...

Narodna biblioteka Belorusije (NLB) osnovana je davne 1922. go­di­ne u Minsku, današnjem glavnom gr­adu te zemlje. Početkom 1941. imala je vi­še od dva miliona knjiga i dokumenata i 15.000 čitalaca.

Biblioteka u Minsku

Biblioteka u Minsku

Za vreme Drugog svetskog rata zgrada je un­ištena od strane nemačkih okupatora, sa­čuvano je samo 321.000 eksponata. Ruska vl­ada je donela uredbu kojom se biblioteka mo­ra obnoviti pa je u oktobru 1944. ona po­novo otvorena. Međutim i danas se os­e­ća praznina zbog izgubljenih knjiga. Da bi se poboljšali uslovi za korisnike 1961. go­dine izgrađena je dodatna zgrada, a na­re­d­ne godine preimenovana je u Nacionalnu bi­blioteku Belorusije. Međutim, broj ek­sp­onata i korisnika tražili su veći pr­os­tor. Zato je izgrađena nova, čudesna zg­ra­da nalik dijamantu od 22 sprata. Zidala se od 2002. godine do 2005, a otvorena je 16. juna 2006.

Gradnja biblioteke je postala narodni pr­ojekat. Na nacionalnoj televiziji se 3. ok­tobra 2002. godine ceo dan prikazivao pr­ogram posvećen izgradnji biblioteke. Mn­oga preduzeća, organizacije i in­st­it­uc­ije Belorusije učestvovale su u do­br­ot­vo­rnoj akciji. U volonterskom radu uče­st­vo­vali su i sudije, i zdravstveni radnici, kao i zaposleni u ostalim mi­ni­st­ar­s­t­v­i­ma.

Novu zgradu dizajnirali su arhitekte Mi­hail Vinogradov i Viktor Kramerenko. Ob­jekat se može podeliti na dva dela. Go­r­nji čini deo koji liči na dijamanat, a do­nji deo čine tri sprata za ad­mi­ni­str­ati­v­no i tehničko osoblje, studente, doktore na­uke i za one koje interesuju katalozi. So­be u celoj zgradi su međusobno povezane kao krvni sudovi. Najveće se nalaze na dr­ug­om i trećem spratu.

Kako zgrada ima i oblik lopte jer ona ima najkraće unutrašnje veze pa se naj­br­že stiže sa kraja na kraj. U biblioteku se ul­azi na glavni ulaz na kojem je ste­pe­ni­šte. Posetilac prvo dolazi do prostora gde za pultom na kojem je kompjuter, bira knj­igu ili dokument koji želi da čita, a on­da bira salu u kojoj će to raditi. U bi­bl­ioteci odjednom može sedeti oko 2.000 korisnika.

Obim baze eksponata je veoma širok i ob­uhvata humanističke nauke, društvene na­uke, istoriju, umetnost i kulturu Be­lo­ru­sije. Korisnici imaju pristup bazama po­dataka drugih biblioteka i akademskih in­stitucija, uključujući i inostrane. Ko­ri­snika ima više od 90.000 koji godišnje potražuju 3,5 miliona dokumenata.

Biblioteka je grad atrakcija. Nalazi se u parku na obali i ima vidikovac sa ko­ga se vidi Minsk. Prostor ispred se ko­ri­sti za javne koncerte i predstave.

 (Politika, 17. avgust 2012)


... I Venesliju

U drugoj polovini, tačnije krajem pr­oš­log veka, Pariz je bio, ne samo, po uobičajenoj floskuli, „pr­est­on­i­ca sveta”, već i vrhunsko sabiralište naj­viših dometa evropske arhitekture. „Ve­lika kapija” na Defansu, rek­ons­tr­uk­c­ija Luvra, Tiljerija, izgradnja Opere na Tr­gu Bastilje, muzeja D`Orsej ili re­ko­ns­tr­ukcija Bersija su remek-dela značajnih fr­ancuskih i stranih arhitekata, ali se mo­že slobodno reći i da je u pitanju ve­li­ki istorijski poduhvat jednog čoveka. Ta ča­st će trajno pripadati Fransoa Mi­te­ra­nu.

Napredak tehnike i graditeljske te­hn­ol­ogije postepeno menjaju ustaljena uv­er­e­nja da su u arhitektonskoj praksi odr­eđ­e­ni dometi pa i u bibliotekarstvu ko­na­č­ni. U novije vreme pokazuje se u svim ob­la­s­tima stvaralaštva da uvek ima nekih ma­njih ili većih prostora za razna pr­eis­pi­tivanja i pronicanja u nove vrednosti. I evo jednog paradigmatičnog primera.

Teško je da ima čitalaca ove kolumne ko­ji je čuo za norveški grad Venesla, tamo je nedavno izrađena biblioteka neo­ček­iv­a­no neobična, novih funkcionalnih, gr­ađ­e­vinskih i likovnih presedana u is­to­riji ovakvih javnih i obrazovnih ob­jek­a­ta. U pitanju je hrabar poduhvat ar­hi­te­kt­on­ske asocijacije „Helen i Hard” koja no­v­om koncepcijom i idejom na potpuno nov na­čin spaja čitaoca sa knjigom. Umesto kl­asičnih čitaonica, najčešćše re­pr­ez­e­ntativnih enterijera, koje su uvek bile sp­iritus funkcionalnog korišćenja knj­i­ge, u ovom slučaju takva čitaonica ne po­st­oji. Knjige se koriste na nov način, sem to­ga što je odbačen šaputavi ko­le­kt­iv­iz­am, nov koncept čitaonice čvrsto vezuje za osnovnu strukturu građevine. Tako je no­vi funkcionalizam otisnut u arh­it­ek­to­nsku matricu sa kojom idealno sarađuje.

Šta je to novo i koje su nove vrednosti ve­neslavske biblioteke? Čitalac nema ni­kakav kontakt sa drugim čitaocima, ni is­pred, ni iza sebe. On može kao u đačkoj kl­u­pi imati samo jednog parnjaka s kojim se­d­i u jednoj zajedničkoj prostornoj ni­ši. Ali i u toj niši (sa prirodnim sv­et­l­o­m) svako od njih ima svoju sopstvenu pr­ir­učnu bi­bl­io­teč­ku jedinicu. Glavni p­r­o­s­tor čitališta je izgrađen u ramovskoj ko­nstrukciji gde se između svaka dva rama na­laze pomenuta čitalačka mesta. Ramovi se konstruktivno pri podu raskriljuju u k­nj­iške police, tako da je svaki čitalac br­ižno okružen knj­ig­ama sa temama koje sam bira i njima ma­ni­pu­liše. Na ovaj na­č­in, čitalac ima za­gar­an­to­v­an potpuni in­timitet i priliku za ugodan rad u pr­ij­a­tnom dizajniranom i akustičnom am­bi­je­n­tu.

Sve nabrojane reference su praćene pr­elepim enterijerima u kojima estetska en­ergija proizilazi iz činjenice da je zgrada biblioteke izgrađena u celosti od dr­veta. Glavna ramovska ko­nstrukcija je sa­građena od lameliranih dr­ve­nih ele­me­na­ta. Od drveta su i tavanica, i podovi, i svi ostali detalji enterijera, uklj­uč­ujući u celovitosti građevine i kompletnu ek­st­erijernu arhitekturu. Očevidna je vr­hu­ns­ka p­osvećenost nacionalnoj arh­it­ek­tu­ri u kojoj je upotreba drveta naglašeno ve­lika.  Drvo je bogatstvo Norveške koje se koristi u spregu sa eko­nomskim re­zo­n­om, što ukazuje kako naj­bog­at­ija zemlja Ev­ro­pe svoje bogatstvo uvećava skr­om­no­šću kao sinonimom domaćinskog gazdovanja i už­ivanja u tim nastojanjima.

To što su pariska biblioteka i bi­bl­i­oteka u Veneslu po veličini i kv­ad­ra­ti­ma neupotredive, nikako nije u koliziji sa kontekstualnim odrednicama nove bi­b­l­i­otekarske filozofije, pogotovu ako ona u sebi nosi klice novog pristupa knj­i­zi, koja se u digitalnoj eri nalazi pred ne­predvidivim iskušenjem.

Mihailo Mitrović (Politika, 27. oktobar 2012)

Upišite svoj komentar