| Februar 2008
Vinjak i čučavacCane "Partibrejkers" o novogodišnjoj noći u Valjevu
Zoran Kostić Cane
Napomena: tekst je objavljen u "Politici", 28. januara 2008.
Zarobljen i obmotan mislima koje ne mogu da razmrsim, zaputio sam se sa bendom u noći poslednjeg dana stare godine u jedan grad da njihove građane, uglavnom mlade, uvedemo u novu godinu. Dok smo putovali na odredište nismo imali osećaj da se radi o nekom specijalnom povodu, kao da se nova godina nećka da preuzme breme od stare godine i istakne svoj kalendar i da pozitivno iznenadi ljude koji nešto očekuju od nje. Boljitak za svoj jedini život. Uz put nema svečarske atmosfere, sve je mračno i sivo, napunjeno zebnjom i brigom, prasne neka petarda da nas podseti šta je danas.
Nigde ljudi, sakrili se. Pritajena depresija čeka svoju euforiju. Optimizam i sreća kasne na doček.
Uz svu opreznost na putu, stigli smo na mesto događaja. Nikakav trg već bina u dvorištu Doma omladine. Kao da je sve nekako skrajnuto samo da prođe. Bina izgleda O. K., čak je i okićena. Jako je hladno – minus sedam stepeni Celzijusovih. Zašto cela naša država nije dom za omladinu već mladi iz nje beže uvek kad im se ukaže prilika. Ulazimo u renovirani deo doma, još miriše na novo. Pozdravljam se sa ljudima i opazim na stolu – šta? Vinjak. Ludačko piće iz starog vremena bivše države i naših roditelja. Ljudi koji su ga konzumirali zvani su „rubinovi manekeni”. Mnogi su mrtvi, a neki su nestali u svome ludilu od njega. Negde sam čitao da ga kotiraju među pet najjačih sredstava po razornom dejstvu koje ima na uživaoca. Na kraju krajeva, svi smo mi imali iskustva sa njim u vreme odrastanja. Možda zbog toga nismo nikad ni odrasli ni postali zreli. Naš domaći originalni proizvod. Usamljeni vitez i dalje ima svoje podanike. Nema zezanja sa nama.
Vreme nam prolazi u iščekivanju nastupa. Dolaze prve vesti o tehničkim nedostacima na bini. Naš tonac kaže da ne rade monitori. Da se nećemo čuti. Naša posla. Daš velike pare, a posle ne znaš šta ćeš s tim što si kupio.
Dok smo raspravljali šta nam je činiti odlazim do klozeta, vecea, toaleta, klonjare. Kad tamo u novom renoviranom objektu, iz prazne gradske kase, imam šta da vidim: Njegovo visočanstvo nikad poražen ni prežaljen čuči čučavac. Ne mogu da verujem: košmarni pratilac kroz prošlost i sadašnjost već umazan ostatkom nečije ljudskosti. Kao da mi se ceri kroz pokvarene zube i govori: Gde si? Šta je? Da me nisi zaboravio? Ošamućen izlazim iz klonjare. Živa prošlost vuče me za rukav. Već sam zaboravio šta je trebalo da uradim. Čučavac i vinjak. Previše toga za jednu noć. Kakav optimizam nude, kakve nade bude, kakve zore sa njima rude, dok opravdavaju jedno drugo. Dostojanstvo i identitet.
Vraćam se među domaćine i njihove žalopojke o gradu i ljudima u njemu. Vole svoj grad, ali su u njemu izgubili kondiciju za bolju budućnost. Jeftin život obično ne mari za budućnost. Nerešene stvari koje nas prate postaju deo nas. Još ako čovek ima planove i nada se, dubina njegovog razočaranja će biti veća od onog koji ništa od života ne očekuje.
U tom trenutku neko signalizira da je vreme da se popnemo na binu. U međuvremenu doneli su neke kutije koje bi trebalo da zamene monitore koji kao ukras stoje na bini. Izlazimo na scenu i vidimo gomile razdragane dece koja su srećna što nas vide. Počinjemo. Sve pišti i zuji, ali tako je kako je u ovoj zemlji u kojoj zbog nekog ima smisla mučiti se. Završava se sve na najbolji mogući način. Utrpavamo se promrzli u kombi i krećemo put kuće. Neki su se i bolje proveli od nas.
(Politika, 28. januar 2008)
