| Jun 2010
Draganov vrt na nadstrešici
Ljiljana Ljiljak
Dragan Popović, arhitekta
Sa arhitektom Draganom Popovićem o objektu na placu nekadašnje INE, današnjoj stambenoj gradnji i nestajanju javnih prostora. * Zašto nestaju nadstrešice iz naših ulica i gradova? * Kako smo uništili Gradski trg, najvrednije arhitektonsko delo u Valjevu * O opasnostima gradnje fabrika na gradskom prostoru
Na zapuštenoj vetrometini ugla ulica Sinđelićeve i tzv. Duple trake otvoreno je nedavno poveliko gradilište na kome niče stambeno poslovni objekat. Podiže ga „Greda”, firma koja ovde poduže nije ništa gradila nakon stambenih objekata u dnu Karađorđeve ulice. Pitanja šta se gradi na provokativnoj i zahtevnoj lokaciji i šta će to značiti za grad, odvode nas u projektni biro te firme, do autora projekta Dragana Popovića. Prelistavamo fotografije njegovih stambenih zgrada u Beogradu (Dimitrija Tucovića 27-29 i 30, u Dragoslava Popovića18, ugao Koste Abraševića i Gospodara Vučića, u Vojislava Ilića, Vojvode Stepe…). Komentarišemo i fotografije iščezlih svetova, uhvaćenih detalja urušenih zgrada starog Beograda koga više nema. To je tek podsećanje, kaže Dragan, na studentske dane kada se intenzivno bavio fotografijom.
Dragan Popović (Ub, 1954) potiče iz učiteljske porodice (otac Rajko, majka Olga), završava u Valjevu Gimnaziju, a na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu diplomira 1979. godine. Iskustva stiče u „Jablanici”, „Valjevoplanu”, „Valjevoprojektu” a od 2001. projektuje u „Gredi”. Prema njegovim zamislima izgrađene su osnovne škole u Mionici i Divcima, u Valjevu stambena zgrada nad skloništem u Kolubari II (sa Z. Pokrajac), objekat Medicinske škole sa lokalom, dizajnirao je plato ispred spomenika proti Matiji, fontanu istoimene firme u Dušanovoj…
Arhitekturi je posvećena skoro cela porodica Popović, supruga Jasmina je takodje arhitekta a stariji sin Mihajlo student druge godine arhitekture u Beogradu. Mlađi sin, Gavrilo, je gimnazijalac.
Model budućeg objekta na uglu Sinđelićeve i (Foto: Ljuba Ranković)
U vremenima oskudnim za graditeljstvo svaka građevina i u ovoj sredini privlači pažnju. Nekadašnji prostor benzinske pumpe INA godinama je najavljivan kao najskuplja i najatraktivnija gradska lokacija. Pominjan je u pregovorima zastupnika jakih trgovinskih kuća za gradski tržni centar, bio mesto ekološkog akcidenta i višegodišnjih preganjanja grada sa LUK OJL-om. Tu lokaciju je, najzad, kupila „Greda” i ovog proleća otvoNa zapuštenoj vetrometini ugla ulica Sinđelićeve i tzv. Duple trake otvoreno je nedavno poveliko gradilište na kome niče stambeno poslovni objekat. Podiže ga „Greda”, firma koja ovde poduže nije ništa gradila nakon stambenih objekata u dnu Karađorđeve ulice. Pitanja šta se gradi na provokativnoj i zahtevnoj lokaciji i šta će to značiti za grad, odvode nas u projektni biro te firme, do autora projekta Dragana Popovića. Prelistavamo fotografije njegovih stambenih zgrada u Beogradu (Dimitrija Tucovića 27-29 i 30, u Dragoslava Popovića18, ugao Koste Abraševića i Gospodara Vučića, u Vojislava Ilića, Vojvode Stepe…). Komentarišemo i fotografije iščezlih svetova, uhvaćenih detalja urušenih zgrada starog Beograda koga više nema. To je tek podsećanje, kaže Dragan, na studentske dane kada se intenzivno bavio fotografijom.
Dragan Popović (Ub, 1954) potiče iz učiteljske porodice (otac Rajko, majka Olga), završava u Valjevu Gimnaziju, a na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu diplomira 1979. godine. Iskustva stiče u „Jablanici”, „Valjevoplanu”, „Valjevoprojektu” a od 2001. projektuje u „Gredi”. Prema njegovim zamislima izgrađene su osnovne škole u Mionici i Divcima, u Valjevu stambena zgrada nad skloništem u Kolubari II (sa Z. Pokrajac), objekat Medicinske škole sa lokalom, dizajnirao je plato ispred spomenika proti Matiji, fontanu istoimene firme u Dušanovoj…
Arhitekturi je posvećena skoro cela porodica Popović, supruga Jasmina je takodje arhitekta a stariji sin Mihajlo student druge godine arhitekture u Beogradu. Mlađi sin, Gavrilo, je gimnazijalac.
U vremenima oskudnim za graditeljstvo svaka građevina i u ovoj sredini privlači pažnju. Nekadašnji prostor benzinske pumpe INA godinama je najavljivan kao najskuplja i najatraktivnija gradska lokacija. Pominjan je u pregovorima zastupnika jakih trgovinskih kuća za gradski tržni centar, bio mesto ekološkog akcidenta i višegodišnjih preganjanja grada sa LUK OJL-om. Tu lokaciju je, najzad, kupila „Greda” i ovog proleća otvorila gradilište na kome niče stambeno-poslovna zgrada sa oko 70 stanova, nekoliko lokala u prizemlju i povećom samoposlugom. Projekat je novi Popovićev početak u Valjevu, konstatujemo na početku razgovora:
Da li je lokacija iscrpljena u svim svojim potencijalima? To je produžetak Sinđelićeve ulice, ugao bloka koji čini sa Duplom trakom. Predstavlja ulaz na Peti puk…
– To i nije neki ugao, lokacija nije razgrađena, nema formiranu građevinsku liniju ni sa jedne strane a otvorena je sa svih strana pa i prema Ljubostinji gde imate takođe ulicu. Lokacija je potpuno otvorena pa, na prvi pogled, ne deluje da će biti kuća na uglu. Posebne okolnosti su ono što je izgrađeno na tom prostoru: benzinska pumpa, pijaca; deluje sve vrlo razbacano …
Kada je arhitekta Predrag Kojić uradio projekat pijace sa tržnicom na platou ispred stare železničke stanice, među kolegama su se čula oštra upozorenja da ceo taj prostor nije tretiran kao celina i da je isuviše dragocen za grad da bi se projektovalo parče po parče…
– Tu se sada stvari odvijaju spontano, ko je zainteresovan da gradi on to tu i radi. Reč je samo o interesu. Ne može se sve regulisati. Ponešto reguliše tržište, nešto vrednost lokacije. Veće trgovinske kuće nisu bile zainteresovane, koliko ja vidim, da tu otvore tržne centre. Ovde ne funkcioniše tržnica onako kako je zamišljena i izgrađena, sem buvljaka koji se srećom smanjuje…
A dragoceno je mesto, razmeđa starog i novog dela grada…
– Posebno što je pored reke. Na žalost, pored Ljubostinje su napravljeni ulica i parking, ima doduše drvored. Mi ćemo u „pozadini” zgrade, gde je ulaz u stambeni deo, uspostaviti mali park, biće zelenu oazu iznad ulaza. Da koliko-toliko ozelenimo taj deo prema reci. To je prosto iznuđeno kada je reč o zelenilu. Objekat je, inače, složen. Sa jedne strane imate ulaze u poslovne prostore trgovačkog tipa a onda treba stambeni deo odvojiti pa se u njega ulazi sa unutrašnje strane, od Ljubostinje, što baš i nije najpovoljnije za sam stambeni deo ali to je neki kompromis. Stvari nekada spolja izgledaju vrlo jednostavno a u stvari su veoma složene…
Imamo tu tranzitni put, novu tranzitnu pumpnu stanicu… Kao da nismo u gradu!
– Kada je otišao voz, ostao je prazan prostor koji je iskorišćen za jednu jaku saobraćajnicu oko koje se tek sada formira ulica sa gradskim sadržajima. Nakon više decenija, doduše, ali grad bi trebalo da ima i ekonomsku moć da bi se nešto uradilo. Deluje kao tranzitna saobraćajnica a ne bi trebala da bude u tom prostoru jer deli grad. Niko je ne doživljava kao gradsku ulicu. Tek par objekata koji su nedavno urađeni nagoveštavaju njen budući izgled i značaj. Naša zgrada će da učestvuje u tom „nizu”, dodeuše delimično jer to ta pumpa prekida. Pumpa u sred grad nije baš srećno rešenje, a imamo je i na ulazu u Tešnjar. Ograničava mnogo šta. Tu su cisterne za gorivo, mora da se vodi računa o bezbednosti, o saobraćaju, vezuje ruke intervencijama u gradskom tkivu, teško je to prevazići.
U tehnologiji se stalno dešavaju promene. U stanovanju se, generalno, podigao standard ali smo, čini se, izgubili na kvalitetu javnih prostora. Gube se slobodni javni prostori!
– Pritisak je takav da na već izgrađenim prostorima dolazi do zgušnjavanja gradnje. Pooštrili su se uslovi za obezbeđivanje parking prostora što je dobro ali su se izgubili slobodni, neizgrađeni prostori. Teško je rešiti ozelenjavanje na tim prostorima ako ih uopšte ima. Dešava se da cela parcela bude izgrađena bar u podzemnom delu pa postoji ograničenje da ne možete da zasadite drvo zbog garaža. Može možda neka trava. Verovatno i investitori gledaju da ne učestvuju u tome ukoliko država to striktno ne propiše.
Obnavljanje gradskih blokova zgušnjavanjem gradnje znači da ćemo kiseonik isterati iz grada?
– Trebalo bi nekom pametnom gradskom i urbanističkom politikom sačuvati ono što ovaj grad ima. A ima šta da sačuva. Čak su postali problematični i drvoredi u ulicama zbog instalacija, treba sve to uklopiti pa onda olako godinama ostanemo bez drvoreda.
Šta se dešava sa Valjevom? Izašli smo iz razdoblja uzleta grada o čemu je svedočilo i po tridesetak kranova nad gradom.
– Imam utisak da jesmo ako je toga uopšte i bilo. Tih kranova je bilo u onom sistemu socijalističke gradnje kada se investiralo mnogo više, naročito u stanove. Sada i ovo što imamo slabo održavamo. To je odraz stanja, bogatstva, kulture… Svega. Ako pogledate Gradski trg, koji je nešto najvrednije u Valjevu što se arhitekture tiče, on je potpuno devastiran.
Otkud taj „muk” povodom Trga… Svi govore o njemu, i Vaše kolege i obični ljudi, o stanju u kakvom je, ali se ništa ne preduzima iako je pred očima ljudi koji upravljaju gradom…
– Mislim da i oni snose veliki deo krivice. Takođe i Zavod za zaštitu spomenika kulture. To je jedan stil koji nije smeo da se tek tako narušava. A gde god pogledate, narušen je. Trebalo je ulagati pare u održavanje a sada su potrebne ogromne sume da se obnovi. Zatvaraju se restorani, lokali. Ne održava se parter, unose se neki strani sadržaji koji nisu bili planirani… Počelo je od stavljanja plastičnih prozora na aneks opštine. Pojedine intervencije ovde nisu gledale celinu. Nikome ne pada na pamet da to treba čuvati. Trebalo je investitore usmeriti na pravu stranu… A ovde je sve bilo na svom mestu. I retko ko će, grad ili bilo ko drugi, biti u prilici da napravi tako kompleksan prostor u okviru grada a da on obuhvata razne sadržaje. Sada se gradnja svela na pojedinačne objekte, tu i tamo. Bez obzira na celinu prostora, gleda se da se izvuče maksimum.
Da li ćemo dostići taj visoko standard Lojanice i Krkovića u funkcionalnosti, arhitekturi, dizajniranju? Ostaje nam šansa sa novim gradskim trgom…
– U pitanju su nekada samo male stvari, urednost u upravljanju gradom na primer. Pa izbor mobilijara. Ne vidim da neko vodi računa o tome. Pogledajte one neukusne žardinjere sa posađenim stablima pred Domom kulture. Najprosečniji dizajner bi u katalogu izabrao model koji se slaže sa zdanjem i ambijentom Doma! I sitnice znače mnogo…Da podignu kvalitet ali i da ga potpuno naruše…
Ni prema nasleđu druge polovine 20. veka nismo obzirni. Pojedine zgrade blesnu nakon obnove fasada. Mnogo ih je izgubljeno intervencijama. Zašto arhitekte ne učine nešto. Trebalo bi uraditi valorizaciju šta da se čuva. Boriti se snagom javne reči da ne bismo sve izgubili…
– Neće to neko zbog nečije reči da ne uradi. Mora poneko bude kažnjen i da se zna zašto. Ne moraju sve zgrade da budu remek dela da bi se sačuvale. Dovoljno je da stilski budu ujednačene i da budu svedok svog vremena. A da se pažljivom dogradnjom interveniše na njima ako nisu neki značajni objekti. Te intervencije, pogotovu od ove krize, na starim pa i na novim objektima su dostigle neverovatne razmere. Ljudi kupe nov stan usele i odmah zazidaju terasu. A bez nje neće da kupe objekat. I to svako uradi na svakom spratu – drugačije. Treba bi promišljeno raditi na intervencijama. I gledati celinu. Ima dobrih primera ali su oni retki.
Aktuelne gradske teme su Dom vojske, gradska biblioteka i konkurs. Aktualizuje se i hala sportova za koju, kako upozorava Milan Maksimović, nije objavljen javni konkurs.
– Dom vojske trebalo bi prvo rekonstruisati, da ne propada. Da se povrati iz mrtvih pa da se vidi šta sa njim. Konkursi obezbeđuju vrlo kvalitetne projekte. Valjevo nije dugo imalo sluha za to, dok nije Milan Maksimović pokrenuo te inicijative i tu proceduru sve do Doma za stare na Majdanu. Socijalna gradnja, koja je otvorena konkursom, dala je lepe rezultate i to je najbolje što se u toj oblasti podiglo u Srbiji. Abadićev objekat je proglašen za najbolji u Srbiji. Oba objekta su odlična iako su građena od naizgled jeftinih materijala.
Javna nadmetanja su deo istorije grada, javnost se uvlači u tu priču...
– Konkursi koštaju ali ni to nije previše. Investitori, privatni vlasnici, njima je važno vreme pa i zato nisu za njih zainteresovani.. Ali neke značajne, kapitalne objekte bez obzira na investitora trebalo bi dati na konkurs. Dobijaju se dobri rezultati i bez konkursa ali tu instituciju bi trebalo forsirati.
Rođen si na Ubu, sticajem okolnosti. Povremeno radiš projekte za Ubljane. Čini se da je Ub sačuvana varoš, da ima neki svoj identitet. Šta se dešava u urbanizaciji naših malih varoši?
– Ub se manje razvijao. Sačuvao je neki svoj identitet, nije se odviše poseljačio. Sačuvao je i neki svoj život. To zapažam spolja.
- Izvesno vreme me nerviralo to što su u urbanizmu ovakvih varoši dominirala neka pravila gradnje koja su dolazili iz Beograda i koja su važila za neke delove metropole za koje nije bilo urbanističkih projekata. Oni su određivali tipske uslove za sebe. Njima je to olakšalo davanje „lokacijskih” dozvola. Ali to je u priličnoj meri uništilo individualne vrednosti pojedinih celina, ambijentalne vrednosti gradova. Kruta pravila koja važe za sve gradove. I onda se dešavaju nelogične stvari: na primer nastrešicu, erkere ne možete da napravite celom dužinom zgrade već samo na 50 odsto po građevinskoj liniji. Pola zgrade ima nastrešicu, pola ne. To pravilo je dato zbog jednog slučaja a u drugom je već postalo pravilo. A po meni ceo grad treba da ima nastrešice, kad pada kiša da možete da odete u grad, bez kišobrana, da se sklonite od kiše. Ta pravila ugrađuju se u sve urbanističke planove. Šema –50 odsto erkera – važi kada su uske ulice, kada se front jedne strane približava drugoj strani ulice. A ima delova gde to nije slučaj i gde bi trebalo da nema tog ograničenja.
Projektovali ste škole u Divcima i Mionici. Za školu u Divcima često se čula primedba da je prevelika …
– U Mionici je škola podignuta na temeljima stare. Inače, škole se projektuju po nekim principima ministarstva prosvete koje je donelo pravilnike kako treba da izgledaju, kako da se u njima odvija nastava i dimenzionisane su da rade u jednoj smeni. Kada smo radili po tim pravilima, sve smo smanjili, uradili smo ispod standarda. I opet deluje preveliko. Imali smo zadatak za 300 đaka. A sve smo smanjili za 30 posto: učionice, druge prostorije, do granice da škola funkcioniše. I to je prošlo u ministarstvu. Ona možda deluje preveliko jer je na uzvišenju, dominira nad naseljem. Građena je, inače, u vreme bombardovanja pa su materijali malo „siromašniji”. Da je urađena sa luksuznim materijalima, posebno u holu, bio bi potpuno drugačiji utisak.
Obraduje li Vas bar ponešto u ovom gradu u kome živite i radite?
– Obradovala me je nova knjiga Milana Maksimovića „Vreme arhitekture”. Uspeo je da izvuče kreativne segmente koji se utope u celinu pa se i ne vide. Ukazala je na jednu pozitivnu energiju i u arhitekturi koja u Valjevu postoji. Milan je na to lepo ukazao. Postaješ svestan nekih stvari, nekih pojava, a prolaziš pored njih. U knjizi su predstavljeni i neki objekti koje nisam video. Dobra knjiga.
– Valjevo ima neki svoj karakter koji bi trebalo održavati a koji je formiran od Tešnjara pa Knez Miloševom, preko gradskih struktura sadašnjeg centra do periferije i parka Pećine. Ima i tih nekoliko reka gde za kratko vreme stižete kao u divljinu. To su neke tačke koje daju karakter gradu. Tu bi se mogla nalaziti mesta za nove sadržaje i za intenziviranje življenja a da se njima ne naruši osnovni koncept grada koji nije loš. Postoji opasnost uvlačenja industrije na neprimerena mesta. Možda je „Gorenje”, recimo, preblizu gradu, onoliki objekat koji za sada ne smeta. Ili fabrika vode u Petnici. Jer se sve nastavlja na Valjevske planine. Čim krenete u intenzivni rast, onda se sve te vrednosti napadaju neprimereno. „Gorenje” je tako uletelo. Sve te fabrike upozoravaju. Za funkcionisanje nekog grada zato su mnogo važniji dobri urbanistički planovi nego dobri pojedinačni objekti. Industriju treba skloniti što dalje ma koliko je dobro da ljudi brzo stižu na posao. Inače neverovatno je da u gradu najbolje funkcioniše potkresivanje drveća i naplata parkiranja.
