| Mart 2012
Nepristojan zahtevZašto da se izvinim Mlađanu Dinkiću
Slobodan Boban Ilić
Slobodan Ilić (foto: FoNet)
Kada je u januaru prošle godine Valjevo, po drugi put, ostalo bez nove fabrike već stacioniranih stranih investitora, zahvaljujući, pre svega, favorizovanim podsticajnim subvencijama, usmeravnim političkim kriterijumima njihovog dodeljivača, niko nije mogao ni slutiti šta će se desiti godinu dana kasnije, u tom istom Valjevu. Na samu godišnjicu „slučaja Gorenje”, Valjevu se desila najava najveće investicije u zapadnoj Srbiji. Ili je to politička farsa. Ostaje dilema i mnogo pitanja na koja će vreme pred nama dati odgovore.
Mnogi su, pre svih, lokalni politički akteri, bez dvoumljenja, navedeni događaj ocenili kao političku farsu URS. Pojedinci su, isti događaj, proglasili kao „trijumfalni povratak Mlađana Dinkića” i „slatka osveta Dinkića”. Neki su se glasno pitali gde se to Dinkić povratio, i to još trijumfalno, a pogotovo kome se to slatko osvetio. Može biti onim nezaposlenima u Valjevu, koji su trebali da dobiju posao i to prvo 500 (ugovorna obaveza iz 2008) pa 200 (ugovorna obaveza iz maja 2011), unapred su odgovarali drugi. Pojedinci su se pitali zašto jedna tako renomirana kompanija prihvata učešće u takvoj političkoj farsi jedne lokalne političke grupacije.
Čini se da je nekadašnji oficijelni dodeljivač državnih subvencija po novozaposlenom, u grčevitoj borbi za dostizanje izbornog cenzusa u neraspisanim a najavljenim parlamentarnim izborima, prevazišao samog sebe u želji da Valjevcima pokaže ko je, ovoga puta u neoficijelnoj ulozi, zaslužan za ponovno dovođenje u Valjevo stranog investitora, kojeg je prethodno iz Valjeva odveo u Zaječar. To nije bilo sve. Iskoristio je priliku da uputi jedan nepristojan zahtev tako što je zatražio izvinjenje bar dvojice Valjevaca. Naravno, svima u Valjevu je, po ko zna koji put, ponovio da on nije kriv što su prvo Golden Lady a prošle godine i Gorenje odlučili da svoje nove fabrike umesto u Valjevu, za šta su postojali brojne prednosti i racionalni razlozi, prave u Loznici odnosno Zaječaru. To su odlučili sami investitori. On je samo malo više (čitaj tri puta, šta je to?) davao državnih subvencija po novozaposlenom u fabrici ukoliko je npr. Gorenje otvori u Zaječaru umesto u Valjevu. I investitor je sam odlučio. On sa tim nije imao ništa.
Pre godinu dana, svi „geovci” (i oni u Beogradu i ovi lokalni) uveravali su nas da investitor nikada nije ni imao nameru da u Valjevu pravi fabriku veš mašina i mašina za sušenje, da Valjevci nemaju nikakvih razloga za ljutnju i da će investitor, u postojećoj fabrici, pridodati novu proizvodnu liniju i zaposliti još 200 ljudi. Malo li je to na našu nezaposlenost? I ne samo to nego će, iz silne ljubavi prema Valjevcima, biti dodeljeno i po 2.000 evra državnih subvencija po svakom od tih 200 novozaposlenih. Ako je neko sumnjao u to, bilo je objašnjeno da je to sve lepo propisano i potpisano u famoznom, dal Sporazumu dal Memorandumu (vrag bi ga znao). Novih 200 radnika je, navodno, trebalo da budu zaposleni u fabrici do sredine 2011. godine. Ako je neko slučajno pomislio tada da se to proširenje proizvodnje novom linijom i zapošljavanje novih 200 radnika u fabrici u Valjevu najavljuje da bi se smirila valjevska javnost i stekao utisak kako je i Valjevo dobilo to što je trebalo da dobije, M. Dinkić takve razuverava porukom da će krajem (2011) godine doći u Valjevo da se zajedno raduje sa tih 200 novozaposlenih radnika.
A prođe 2011. godina.
Niti je Gorenje Valjevo proširilo proizvodnju i zaposlilo novih 200 radnika niti je M. Dinkić došao krajem (2011) godine, kako je obećao, da se zajedno raduje sa 200 radnika, koji su trebalo da se zaposle na proizvodnoj liniji, koja nije postavljena.
Krajem te godine, uprava iz Velenja je obavestila lokalnu valjevsku samoupravu da Gorenje ne može ispuniti svoje obaveze iz ugovora o zakupu zemljišta iz 2008. godine o građenju nove fabrike i zapošljavanju 500 novih radnika.
U januaru 2012. godine, direktor Gorenja Valjevo nas obaveštava da su u prethodnoj godini proizveli 370.000 jedinica rashladnih uređaja što je samo 85% realizovanih proizvoda iz 2010. godine i da je za ovu godinu, s obzirom na tešku situaciju na tržištu, planiran rast od 10-12%.
Svi domaći i međunarodni ekonomski i tržišni pokazatelji govore o teškom periodu koji je ispred nas.
A onda prasak – M. Dinkić dolazi u Valjevo! I onda sve ono što se desilo Valjevu sa početka ove priče. Najava (OBEĆANjE) najveće investicije u zapadnoj Srbiji, vredne 20 miliona evra, godišnja proizvodnja od milion jedinica, stvoreni tržišni uslovi – 10.000 evra umesto ranijih 3.000 evra subvencija po novozaposlenom... I zahtev za izvinjenjem.
Cenim da su civilizovani ljudi uvek spremni na izvinjenje zbog napravljene greške. Verujem da oni to čine i da im to neko ne traži. Rekao bih da me javnost svrstava u civilizovane ljude. Ako sam ja jedan od dvojice Valjevaca od kojih je M. Dinkić tražio izvinjenjenje, neka mi bude dozvoljeno, da taj zahtev ocenim, najblaže rečeno, nepristojnim. Tražiti od nekoga izvinjenje a ne reći šta je osoba od koje se traži izvinjenje rekla ili uradila pogrešno, ne može drugačije ni biti ocenjen. Zbog toga mislim da bi bilo dobro da se, zajedno sa mojim sugrađanima, upitam za šta M. Dinkić traži od mene da se izvinim.
Da li bi trebalo da se izvinim što sam rekao da on, rukovođen političkim kriterijumima na samo njemu znan način, koristi budžžetska sredstva za državne subvencije, a na štetu građana Srbije? On je to svojim nastupom u Valjevu, na najbolji način potvrdio. On je taj koji je građane Valjeva uveravao da je, iako bez ikakve izvršne funkcije u vlasti, „pre par meseci počeo da razgovara sa upravom Gorenja da naprave novu fabriku u Valjevu i zaposle novih 400 radnika” za šta će dobiti državne subvencije do 20% vrednosti investicije što preračunato iznosi 10.000 evra po novozaposlenom, a preko SIEPE, koja je, kako je rekao, u njegovoj nadležnosti (?!?!?). Kao što se vidi, izborni cenzus je čudo i 3.000 evra (što je ranije moglo) lako postaje 10.000 (što ranije nije moglo). Posle ovakve potvrde, dobijene od samog Dinkića, ostaje samo da se zapitamo: ako se ovako ponaša kada nije član Vlade kako li se tek ponašao dok je bio njen član.
Ne znam da li se od mene traži da se izvinim zato što sam rekao da ponuđena nova proizvodna linija nije isto što i izgradnja nove fabrike (što je bila obaveza Gorenja iz ugovora iz 2008) ili da zapošljavanje novih 200 radnika (obaveza iz maja 2011) nije isto što i zaposljavanje novih 500 radnika (obaveza iz 2008). Na nesreću nezaposlenih u Valjevu, bez obzira što nisu iste, nijedna obaveza nije realizovana.
Ili se možda od mene traži da se izvinim što sam rekao da M. Dinkić obmanjuje javnost time što je govorio kako niko od nadležnih u Gorenju nije nikada pominjao izgradnju fabrike veš mašina u Valjevu (iako su to članovi uprave u više navrata govorili o čemu postoje brojni javni dokazi) pa je tako, po njegovom kazivanju to glavni argument, kako Valjevu i nije mogla biti oteta fabrika odvođenjem Gorenja u Zaječar.
Možda je M. Dinkić tražio da se izvinim zato što sam rekao da je nepotrebno i suprotno proceduri propisanoj Zakonom o državnoj pomoći i Uredbom o podsticanju investicija potpisao Sporazum o državnim subvencijama sa Gorenjem i gradom Zaječarom a onda ucenjivački tražio da Vlada na telefonskoj sednici za njega da saglasnost, iako prethodno Gorenje nije ni podnelo zahtev za dodelu državnih subvencija propisan napred navedenim pravnim aktima. Potvrdu za ovo građani su dobili u intervjuu pomoćnika direktora SIEPE.
Ako je M. Dinkić tražio da se izvinim zato što sam rekao da načinom kako i koliko dodeljuje državne subvencije zapravo sprovodi komandnu ekonomiju i tako određuje stranim investitorima u kojim gradovima i koliko fabrika će graditi, najava najveće investicije u zapadnoj Srbiji je moju izjavu samo, još jednom, potvrdila. Uveravali su nas da tu nema govora o komandnoj ekonomiji jer „investitori sami odlučuju gde će investirati” tako da se radi o politici ravnomernog regionalnog razvoja koja se svodi na politiku jedan investitor – jedan grad – jedna fabrika. Tako da je Gorenje – Valjevo – rashladni uređaji, Gorenje – Pazova – bojleri, Gorenje – Zaječar – veš mašine upravo optimalan model ravnomernog regionalnog razvoja. Nije mi jasno kada su tu politiku zamenili sa politikom jedan investitor – jedan grad – dve fabrike pa sam se uplašio da nisu možda pomislili kako će Valjevo već samom ovom najavom postati neravnomerno (čitaj preterano) razvijen grad.
U vezi sa prethodnim, možda je mislio da bi trebalo da se izvinim zato što sam rekao da je, deleći državne subvencije, favorizovao gradove u kojima ima svoje gradonačelnike. Mislim da objašnjenja da su „investitori sami odlučivali” kad mu je odgovaralo da kaže da nema diskriminacije u trošenju državnih para i političkog favorizovanja gradova i „ja sam doveo 150 investitora... ja sam doveo Gorenje...” kad je hteo politički da se promoviše, potpuno potvrđuju moju konstataciju.
Možda je mislio da bi trebalo da se izvinim zato što sam rekao da koristi pare građana Srbije i poreskih obveznika za jačanje svoje političke grupacije. Voleo bih da nam je M. Dinkić objasnio kada je, obećanje o davanju Gorenju Valjevo državnih subvencija od 10.000 evra po novozaposlenom za najavljenu novu fabriku umesto ranijih 3.000 evra, u funkciji politike ravnomernog regionalnog razvoja a kad u funkciji obezbeđenja izbornog cenzusa. Čini mi se da taj mehanizam niko ne razume. Ili svi razumeju i sve je jasno! Iako, na prvi pogled, kontradiktorno, rekao bih da su obe konstatacije tačne.
I na kraju, ako je mislio da treba da se izvinim što sam rekao da je on, favorizovanim državnim subvencijama, oteo umesto da dovodi strane investitore u Valjevo, moramo se podsetiti da je Valjevo, dok nije bilo državnih subvencija, bilo među gradovima sa najviše stranih direktnih investitora a da je od trenutka kada je on počeo da deli državne stimulacije, čak i situaciji kada su neki od njih izdvojili značajna sredstva za kupovinu zemljišta i proširenje proizvodnje, Valjevo ostajalo bez njih. Tek toliko u vezi sa izrečenom ocenom da „investitori neće da dolaze u zapadnu Srbiju”.
Kao što se može videti, ne mogu da zaključim na šta je M. Dinkić mislio kada je tražio da se izvinim. O tome, ko kome i za šta treba da se izvini u vezi sa „slučajem Gorenje” vreme daje najbolji sud. I ovo sadašnje, za sve ono što je dosad obećano a nije ispunjeno. I ono buduće, za sve što je obećano. Građani Valjeva to dobro razumeju. Pogotovo oni nezaposleni, koji su dosad već mogli raditi u novoj fabrici Gorenja u Valjevu.
