| Novembar 2009
Podsećanje i prisećanje
Branko Vićentijević
Zasedanja gradskog parlamenta u Valjevu nema, a neće ih ni biti, izuzev preke potrebe, pa je to iskorišćeno za preuređenje velike sale Gradske većnice u šta će biti uloženo oko 520.000 dinara. Sredstva su, kako je saopšteno, obezbeđena iz gradskog budžeta „od ušteda na pozicijama redovnog održavanja skupštinske zgrade”, a poslovi su povereni Tehničkoj školi iz Valjeva.
Planirana je zamena podova, tapaciranje stolica i krečenje, kao i „promena rasporeda sedenja kojom će biti obezbeđeni bolji uslovi za rad odbornika i novinarskih ekipa”. Skupštinska zgrada podignuta je 1965, a osim tapaciranja stolica 2002. velika sala nije renovirana (ukoliko se ne računa ugradnja klima uređaja u vreme raspada koalicije Nove Srbije (NS) sa „crvenima i crnima” (SPS i SRS), biva u leto 2006. godine.
Kada već pominjeno tu koaliciju prisećamo se prve posete „brata Velja (Ilića)” nakon pobede Dobrog Doktora (dr Jovana S. Tomića) na lokalnim izborima 2004, kada je lider NS i ministar za kapitalne investicije (kako to gordo zvuči!) najpre proveden kroz prvi sprat skupštinskog zdanja, a onda novinarima rekao kako je nedopustivo da velika sala nije sređena posle nekakvog prokišnjavanja i obećao da će to biti dovedeno u red. Domaćinski, nema šta (bar na rečima)!
PODSEĆANJA – Kada je o zdanju na Titovom trgu reč, a još više o zaposlenim funkcionerima i njihovim potrčcima, mora se primetiti da tamo malo ko zna čak i to ko je, i kada, bio gradonačelnik Valjeva! Otuda ne čudi što su se oni, kojima je to posao, sa priličnim zakašnjenjem oglasili čituljom u Napredu povodom smrti Ljubiše Miloševića, jednog od najboljih predsednika Valjevske opštine, čoveka koji je REIK-u oteo deo kolača od kopanja uglja zarad ulaganja u razvoj opština Ub i Lajkovac. Nema dileme, sramota!
Ne čudi što tamo, u tim odajama, verovatno malo ko zna da je Radosav Mirčetić Mirčin, koji je takođe nedavno preminuo, bio potpredsednik SO Valjevo. Bio je Mirčin i fudbalski sudija, bar na republičkoj listi „one” Jugoslavije, a brat mu, takođe pokojni, Miroslav, solidan bokser Metalca. Ni sa te (sportske) strane niko se nije oglasio! A Mirčin je, u prvoligaškim vremenima Metalca, bio šef valjevske delegacije na gostovanju u Zadru, gde je tadašnjim pobratimima domaćin bio Cico Troskot, drugi čovek Zadarske opštine, bivši košarkaš i reprezentativac. Na povratku u Beograd, zbog magle na Surčinu, čekalo se na Zadarskom aerodromu od jutra do večeri, Mirčin je zametao šegu i svima u ekipi, rukovodstvu kluba i delegaciji grada čiji je izaslanik bio, prekratio vreme dosetakama i šalom, koja nikoga nije vređala, ali ni ostavljala ravnodušnim. Onako, valjevski!
Otuda podrška aktuelnom gradonačelniku Zoranu Jakovljeviću za naum da u Gradskoj kući postavi fotografije svih njegovih prethodnika, naravno onih koje postoje.
CVRLE – Bilo bi lepo, bilo bi varoški, neophodno čak, da neko iz Valjevske eparhije SPC i Valjevske crkvene opštine objasni narodu kako se Glas crkve, glasilo Šabačke eparhije SPC, našao u kući počivšeg valjevskog uglednika Bože V. Veselinovića, nekadašnjeg advokata, sudije i predsednika Okružnog suda, u Sinđelićevoj ulici. Pokojni Boža i supruga mu Srbislava – Srba svoju su kuću najpre zaveštali Valjevskoj gimnaziji, a potom naum promenili i ostavili Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Teško je poverovati da je njihova želja bila da se u lokalima do ulice, gde su im bile spavaća i gostinska soba, sa velikim portretima prerano izgubljene dece (sina i kćerke, gimnazijalaca), na zidovima, pored knjižare Glasa crkve nađe, oprostite na izrazu, prodavnica gaća, a u avliji nečije privatno obdanište Cvrle.
Čudi li onda to što se još ne zna šta će biti, ili se već odavno znalo da ništa neće biti, sa zaostavštinom pokojnog valjevskog trgovca Karamarkovića, poreklom iz Leskovica, koji je svoj imetak u centru Beograda i Požarevca zaveštao Valjevskoj bolnici. Čudi li što se urušio, po ko zna koji put, konak kneza Jovice Milutinovića na početku Tešnjara, što za nekadašnji konak kneza Grbovića u njegovoj ulici, što iz Tešnjara vodi ka OŠ Sestre Ilić, gradski čelnici i ne znaju. A konaka odavno nema, srušio se, nestao netragom..
