NAZAD NA PRVU STRANU

Dnevnik: Skandinavija - Andaluzija

Ove godine ćemo jesenji raspust, koji pada u poslednju nedelju oktobra, provesti u Andaluziji. Ideja je jednostavna: bukirati jeftine avionske karte za neku južnu destinaciju, iznajmiti automobil, izabrati interesantna mesta za videti, klopati dobro, piti vino i, možda najvažnije od svega, akumulirati što više sunca za mračne mesece koji slede.

Nedelja - put

CC

Preskačem nedelju, rani, četvoročasovni let na relaciji Skandinavija-Južna Španija, iznajmljivanje kola, vožnju od Malage do Sevilje, prvi tapas ručak u restoranu pored puta, negde u sred nepreglednih maslinjaka, pravilno raspoređena stabla tamnozelenih krošnji na crvenkastoj zemlji, stereotipnu siluetu bika na brdu, stresnu vožnju preuskim ulicama Sevilje u potrazi za hotelom, raspremanje i osvežavanje na otvorenom bazenu na poslednjem spratu sa pogledom na reku, prijatnu večernju šetnju i večeru u najstarijem gradskom restoranu, El Rinconcillo, mestu na kom je navodno izmišljen koncept tapasa. 

Ili ipak ne, ne preskačem El Rinconcillo, jer iako je usluga uporediva sa, recimo ”Zaltiborom”, nekada hrana je vraški dobra: jamon iberico neuporediv, navodno zato što te svinje zadnju godinu jedu samo žir, slobodno tumarajući brežuljcima zapadne Andaluzije a vazduh, na kome se meso suši, stiže direktno sa...

Ponedeljak – Sevilja

...vazduh stiže sa Atlanskog okeana. Ne znam da li stiže i do Sevilje. Sveže, vedro jutro, radujem se danu unapred, noge su čekale ovaj dan dugo, ima da se hoda, objektivi spremni, mapa tu, DK vodič, doručak i tri šolje loše kafe kasnije – krećemo. Ne znam šta da očekujem od grada, i sve sto sledi je čista radost, jer Sevilja je lepa, baš lepa, živa, stara, mlada, pulsira, lišena nekadašnje pozicije najmoćnijeg trgovinskog centra u ovom delu sveta može na miru da bude to što jeste. Pitam se kako je ovde preko leta, pošto nije još ni podne a vruće je, pronalazimo staru gradsku poslastičarnicu, sladoled - žetončić koji pokreće mehanizam dobrog raspoloženja najmlađeg člana ekipe, par kafa i mnogo dobra krempita pride. 

 

CC

I onda sjajan dan u Gradu, lutamo, škljocamo, zavirujemo u haustore, smenjuju se epohe pred našim očima, pravimo pauze, ventili su otvoreni, pritisak se spušta, odmor.

Utorak – Jerez de la Frontera

Biramo da nam u narednih nekoliko dana ”baza” bude u Jerez de la Fronteri, prestonici najveceg španskog doprinosa svetu vina – Sherry je ovde više od vina, njemu se duguje viševekovno blagostanje i današnji izgled regiona.

CC

Ono sto će mom osmogodišnjem sinu biti avantura koju smo planirali za subotu, meni je današnji obilazak vinarije PedroDomecq, teško će biti zaboraviti prizor stotine 600litarskih buradi, podrum: tu vazduh struji dovoljno da temperaturu i vlagu drži u optimalnim granicama, ali nedovoljno da potpuno odnese opojne mirise dragocene transformacije; naša simpatična domaćica objašnjava nam sta čini ovo vino jedinstvenim, propuštamo kroz prste poroznu krečnjacku zemlju, osećamo na koži povetarac sa okeana (zamišljam kako se kao u ubrzanom filmu Palomino pretvara u vino, puni u burad i tu leži, prkoseći fast forward režimu); plemeniti je ovo vid turizma, sećam se poseta Oplencu, poseta francuskim vinarijama, teoretski bi i Valjevo imalo šta da ponudi; isprobavanje vina je rutinski deo posete, i tako od suvih ka slatkim, od ravnodušnog odobravanja do oduševljenog oblizivanja usana, dva slatka sata, uvod u veče.

CC

Popodne se provlači kroz puste ulice nečega što strašno liči na moju predstavu Meksika, pokušavamo da se snađemo i pronađemo čvrstu koordinatu odakle bi isplanirali veče, ne uspevamo, ali to više nije ni važno. U glavi mi se vrti legenda da je Magelan, pripremajući se za put oko sveta, više novca potrošio na sherry nego na naoružanje I municiju za svoju ekspediciju, naivno pomišljam da ga razumem.

Sreda – Rota

Umorni od tempa kojim se odmaramo, apsurd nosimo na kilometre peska, vetrovite obale-dine okeana, moj prvi zvanični susret sa Atlantikom, dobar dan, kako ste, čitao sam puno o vama, drago mi je da smo se upoznali. U Roti je van sezone atmosfera čudna, puste ulice, blještavi trgići i tek pokoji žitelj, izazov je tada pronaći zgodno mesto za ručak ali mi ga pronalazimo – gledaj kako je sve sveže, podrazumeva se da ćemo jesti morsko tu pored mora...

Nekoliko minuta (!) nakon prvih zalogaja tunjevine i sabljarke moja lepša polovina postaje moja ispečaćena, alergijskom reakcijom zahvaćena, cela, i dok me gleda kako postajem njena panikom zahvaćena polovina shvatamo da je zajednički imenitelj za jedan sličan napad ovog leta i ovaj danas sočna šnicla tune; u narednim minutima nije gore, što je dobro pa narednih par sati provodimo lenčareći na plaži, gledajući talase, zamišljajući da pušimo cigare...

CC

Četvrtak – Cadiz

Za mene postoje na ovom svetu gradovi i postoje oni malo više gradovi, Gradovi, znaš kad si u jednom nepogrešivo, u njima se čovek oseća, pa, recimo posebno. Ima ih dosta razbacanih po Mediteranu, a pomenuću tri sa zajedničkom geografskom crtom, Sirakuza, Valeta i Cadiz leze na malim poluostrvima, zidina okruženih morem sa skoro svih strana, sa veličanstvenom arhitekturom, parkovima, trgovima, istinski Gradovi.

U Cadizu sledimo preporučenu štraftu, mada nema tu načina da se izabere pogrešna putanja, nema je. Toplo je, trebaju pauze, pravimo ih, uživamo u najstarijem Gradu na kontinentu. Iznad Grada su tornjevi, nekada ih je bilo na desetine, služili su kako bi se što pre uocili dolazeći brodovi koji su donoslili dragoceni tovar iz novog sveta, sada su besposleni, baš kao i mi, ne žurimo nigde pa smo tu skoro ceo dan.

CC

Petak –Kroz Andaluziju, Gibraltar

Danas smo na putu, menjamo bazu, pred vikend, a nova baza je skoro 400km dalje, pokušaćemo da uđemo i na teritoriju Velike Britanije bez vize, jer se stotinjak kilometara od Jereza, niz obalu, nalazi Gibraltar; imam strašan izgovor da budem suvozač, kamera je kod mene, a Andaluzija tu ispred, pa fotografišem dok se približavamo samom jugu kontinenta, a tu na jugu nas čeka Gib, čuka čudnih proporcija i kako se približavamo izgleda sve grandioznije. Nakon kraćeg čekanja na granici ulazimo bez problema i već nakon nekoliko minuta vozimo se kroz živahan grad, uzani pojas ravne zemlje između mora i planine koja se diže skoro vertikalno tu iza leđa; strah od visine definitvno mi nije saveznik, tu u kabini uspinjače, gde pokušavam da izgledam sabrano pred ostatkom porodice dok brzo hitamo ka vrhu, a kola i ljudi u gradu ispod postaju minijature; uzdah olakšanja po izlasku i pomisao na povratak od koje se stresam, izgleda kao da mi je hladno, i jeste, duva vetar, pogled je spektakularan, a dobrodoslicu nam priredjuju i razigrani majmuni, logično mi na vrhu deluje činjenica da je ”God save the queen” himna ovog parčeta strateškog, nelogičnog, reljefa, kapije starog sveta, svejedno pevušim ”this monkey’s gone to heaven”.

CC

CC

Vozimo se kroz Andaluziju, predeli su spektakularni, planine, more, sunce zalazi iza nas jer vozima ka istoku, sledeća stanica je Granada, pada mrak, zadovoljni smo ovim danom a sutra nas čeka veliki dan, juniora trese uzbuđenje dok sa zadnjeg sedišta ispaljuje statističke podatke na kojima bi mu pozavideo i Aca informacija, sutra gledamo (trenutno) najbolji tim na planeti uživo.

Subota – Granada ( Granada CF - Real Madrid)

Dan počinje loše, veći deo noći sam proveo čitajući, pokušavajući da ignorišem bol u stomaku, i dalje nije sjajno, ali dupla doza probiotika konačno počinje da deluje i evo nas u taksiju, vozimo se ka stadionu Nuevo Los Carmenes, domu fudbalera Granada CF (Aco, javi se...), ali ovog puta navijamo za gostujući tim, a gosti su diskutabilno najbolji tim na planeti u ovom trenutku – Real Madrid će biti prvi veliki tim koji će moj sin videti uživo. Meni je to bila Crvena Zvezda, davne 1986, dosta dobro se sećam svega u vezi te utakmice, otac-sin paralele se nameću pošto je i mene na prvu tekmu vodio ćale, mene i svu braću. Podigli smo ulaznice, i sada treba ubiti par sati, ali to zaista nije problem, ima toliko toga što se mora reći pre utakmice, valja pojesti i kasni ručak, popiti kafu, kupiti semenke, gledati kako se ispred stadiona skupljaju navijači, treba pronaći pravu tribinu, pronaći mesta, stadion je mali a mesta dobra, i naše raspoloženje je dobro, stadion se puni i ubrzo se na zagrevanju pojavljuju timovi i evo ih tu, na tridesetak metara od nas, James, Benzema, Ronaldo...

CC

Domaći navijači su simpatični, a i igrači istrčavaju na teren uz zvuke Sex Pistolsa (”no future, no future for you...”) što je baš ok, ali Realu su potrebna otprilike tri minuta od početka utakmice da dođe do prve šanse i gola – Ronaldo zabija gol tu pred nama, rušeći već neki od rekorda, sa neverovatnom lakoćom; nižu se šanse, moćno deluje tim Reala pa smo u prilici da gledamo majstorski gol James Rodrigueza, pa još dva i sve je baš kako smo zamišljali, ok, možda ne baš sve, jer ostajemo bez potpisanog dresa Ronalda - jasno, vreme je da se planira sledeće gostovanje, tačno ovako se postaje zaljubljenik u najvažniju stvar na svetu – ali dobili smo nešto podjednako dragoceno, možda i dragocenije, prva prava utakmica uživo, savršeno popodne koje će ostati urezano u sećanje zauvek, savršeno putovanje koje će ostati urezano u sećanje zauvek.

Nedelja – Alhambra, Albayzin, Granada (bez reči) 

CC

Ponedeljak, utorak – Nerja, Malaga (bez reči)

CC

Sreda, četvrtak – Povratak u realnost.

CC

NAZAD NA VRH

1 komentar na “Dnevnik: Skandinavija - Andaluzija”

tkt

super, tekst i atmosfera!

Ostavite komentar