• Pisma iz Italije

O kvačilu i kafi

Budući da su moje nedavno objavljene dnevničke beleške izazvali pažnje vredno zanimanje čitateljstva uključujući i mnoštvo mojih prijatelja, predložio sam Uredništvu Revije da nastavim sa ovim zapisivanjima, pa dokle se stigne. Kada sam vagao ovu svoju odluku morao sam prvo da sebi odgovorim na pitanje zbog čega bi ovo trebalo da radim. I nisam našao pravi odgovor sve dok pitanje nisam preinačio u formu koja je glasila: zbog koga bih ovo trebalo da radim? Odgovor se nametnuo sam po sebi: zbog Zdravka Rankovića.

Siguran sam da bi mu se svidelo.

* * *

Utorak 9. decembar

Dan je obećavao i rumenilom na istoku, a i lakim zadatkom: samo dve dostave.

A juče smo imali neradan dan. Praznovalo se. Madona immacolata, ili na srpskom Bogorodica Prečista. Ništa lepše nego kada praznik „padne“ neposredno pred vikend ili dan nakon njega. Doduše, Italijanima uopšte ne bi smetalo i da je bio u utorak. Tako bi ponedeljak bio korišten kao „most“ , pa bismo umesto tri, imali četiri neradna dana. Ove godine je Dan mrtvih, odnosno praznik Svih svetih malo razočarao jer se zadesio u subotu što je, sa stanovišta zaposlenog naroda, isto kao da ga nije bilo.

A ovi neradni mostovi su ovde veoma omiljena građevina. Ne postoji niti jedna kombinacija koja do sada nije bila isprobana: vikend plus sreda sa ponedeljkom i utorkom kao mostom , pa onda četvrtak, plus petak, plus vikend... U takvim prilikama ovdašnja prosečna porodica poseda u kola i pravac na izletišta, na more (leti) ili planine zimi. Ovog vikenda je nezvanično otvorena sezona skijanja. Taman su napadali prvi santimetri snega na planinama. Ovde, u našem kraju, auto put A22 koji vodi ka Južnom Tirolu i Austriji je bio kao pod opsadom. Sve se bilo krenulo na skijanje. U subotu je čak stupila na snagu zabrana saobraćaja za teretna vozila. Osim za ona sa posebnom dozvolom. Da se ne bi smetalo vikendašima i mostadžijama. Ja subotom u principu ne vozim, osim kada moram. Ovoga puta je trebalo da otrčim do automehaničarske radnje i preuzmem kamion. U petak mi je bilo crklo kvačilo.

To je, reklo bi se, jedan sasvim poseban provod.

Ulazak u mesto Granajola. Glavna ulica je tako uska, da se vozila ne mogu mimoići. Zato je postavljen semafor. Vozi se u jednom smeru, čas sa jedne a onda sa druge strane. (Foto: Živoslav Miloradović)

A šta se radi kada crkne kvačilo?

Isto ono što se čini u slučajevima kada se to desi na putničkom automobilu, s tim što je u slučaju kamiona neophodna jedan sitna Božja intervencija. Pošto u slučaju pomenutog crkavanja, vozilo više ne može da se pomera, a još manje da se gura, veoma je bitno gde će se peh desiti: na sred druma ili blizu kakvog parkinga ili bar proširenja na putu. Ja sam, iako nevernik, i ovoga puta imao sreće. Taman što sam se kod mesta Villa Bartolomea uključio u Državni put 434, nazvan još i Transpolesana, i prešao nekih par stotina metara, hteo sam da promenim brzinu i prebacim u osmu plus, kad začuh ispod sebe jedno lahko „pak“ i papučica propade do patosa kao da je uronjena u pekmez. Svevišnji se pobrinuo da samo na par stotina metara ispred mene ugledam jedan sasvim pristojan parking, ni prevelik ni premalen, taman po mojoj meri, parking koji se ovde zove „piazzola“ i služi za kraća (prinudna) zaustavljanja . Odmah sam smotao u desno i parkirao baš onako kako je trebalo, ostavljajući ispred sebe mesta za vozilo koje će doći da me odvuče odavde, pošto nisam imao nameru da ostatak svog života provedem na ovako besmislenom mestu. Odmah sam se setio da je ovo već drugi put kako mi Viša sila izlazi u susret.

Pre šest meseci u, okolini Varezea, na jednoj uzbrdici, raspala mi se turbina (zvuči grubo, ali nije tako strašno, glagol raspasti koristim samo zbog toga da ne bih opet pominjao „crkavanje“, ne bi bilo lepo). Elem, i tamo mi se to desilo na dvestotinak metara od jedne benzinske pumpe gde sam uspeo da stignem i ukotvim se, te pozovem pomoć. Odmah da kažem onima koji ne znaju: kada na kamionskom motoru „ode“ turbina, onda iz auspuha počne da kulja takva količina belog (!!) dima, da oni koji se nađu iza, moraju da se zaustave jer rizikuju da slete sa druma. Ali ostavimo sad turbinu i vratimo se kvačilu. Šta se tom prilikom radi?

Prvo se pozove firma za koju se vozi. Po pravilu, to ne mora da bude ona firma u kojoj radim. Veoma često moj poslodavac me iznajmi nekim drugima koji imaju manjak kamiona, pa vozim za njih. Sada je to mala ali probitačna firma SSV iz Zevija kod Verone. Dobri ljudi. Naravno, kada su čuli šta mi se desilo, oduševili su se. Trebalo je da obavim još dve dostave, ali od toga neće biti ništa. Onda oni zovu one koji su poručili prevoz, a ovi svoje mušterije kojima je roba trebalo da stigne, e da bi proverili u kojoj meri je važno da ova dostava stigne baš u petak. Tako se, zbog mog kvačila, razvukao čitav lanac međusobnih telefoniranja. Ali to nije bio moj problem.

Moj problem je bio kako da se sklonim odavde, jer život je neumitno prolazio.

Zvao sam mog poslodavca imenom Alberto. On se tek oduševio onim što je čuo, jer na pomen ovakvog kvara njemu se pred očima momentalno zavrti cifarnik sa brojem od najmanje četiri cifre izraženim u evrima. Kaže, mi, pošto je uspeo da udahne vazduh, zovi ACI (Aći). Tako se ovde zove Auto-moto savez. Mi smo članovi, plaćamo članarinu pa zato ovo imamo pravo na povlašteno šlepanje. Zovem ACI. Ljubazna službenica uzima generalije i pita me za tačnu lokaciju. Kazujem. Stižemo za oko sat vremena, kaže, poslaćemo vozilo iz Roviga. Nakon četvrt sata na mobilni mi stiže poruka: „Bićemo kod vas u roku od 53 minuta“. Padam na ovu poslednju cifru. Hajde pedeset, ali gde nađe ovo tri? Specijalno vozilo za šlepanje kamiona je stiglo za tačno tri četvrt sata.

Majstor je bio nešto nervozan, ali je svoja osećanja usmeravao pre svega na sebe samog i stalno psovao. Nije mu išlo. Prvo je konstatovao da ne može da me šlepa na klasičan način (čemu se bio nadao), pothvatom specijalnim „vilama“ koje se podmeću pod prednje točkove kamiona što je više nego jednostavno, jer šlepovani kamion, u tom slučaju postaje poslušan kao obična glupa prikolica. Bio sam pretežak jer sam imao preko osam tona tereta. Zato je morao da me vuče „na rudu“, a to je značilo da će morati da se podvuče pod kamion i otkači kardansku osovinu. To je, međutim bilo mnogo lakše reći nego učiniti. Kardan nije skidan otkako je kamion izašao iz fabrike, pa je stvar više nego zapela. Šta sve nije koristio, nastavljao ključ polugom, lupao po njemu čekićem, dovukao crevo sa komprimiranim vazduhom kako bi koristio pneumatski „pištolj“ i ništa. Ne ide. Onda mi je rekao da će da skine poluosovinu. Skidaj, odgovorio sam.

E, onda smo prikačili rudu dugu oko tri metra, ja sam seo za svoj volan, upalio vozilo pa smo krenuli. U ovakvim slučajevima motor mora da radi. Ako ne radi on, neće raditi ništa drugo.

I krenusmo tako ka Veroni. Šezdeset tri kilometra. Ja sam držao pravac za „šleperom“ gledajući u zadnji njegov deo sa distance od samo tri metra. Osećao sam se kao prase u Teheranu, hoće reći, krajnje neprijatno.

Delilo nas je samo tri metra. Vrlo neprijatno. (Foto: Živoslav Miloradović)

Posle, kada smo stigli, sve je bilo stvar rutine. U radionici imenom „Eurodizel“, momci su se bacili na posao, ali pošto je bilo već dva popodne, dogovoreno je da po kamion dođem sutra. Stigao je i gazda Alberto i doneo novac za isplatu šlep majstoru. Da nismo bili članovi Saveza, račun bi premašio 1200 evra. Ovako, platio je samo 150.

Eto, zbog svega ovoga sam u subotu morao da prekinem zasluženi odmor. Bilo bi mi mnogo teže da je u ponedeljak moralo da se radi.

Ali nije, praznovalo se. 

Utorak 9. decembar

I tako sam jutros, nakon što sam sva tri prethodna jutra uspeo da spavam do posle devet, krenuo čio i spreman za nove radne pobede. Ostalo je da završim ono što je trebalo da uradim u petak. Prva dostava je u mestu Soliera, nadomak Modene. Kada sam stigao, fabrička kapija je već bila otvorena. U takvim slučajevima ne zvonim na interfon. Da nisu radi gostima, kapiju bi držali zatvorenom.

Taman što sam se uvukao u teskobno dvorište, uveze se za mnom jedan džip, parkira, pa se uskoro iz njega lagano izvuče jedan čovek. Odeven beše više nego skromno, ali prvi koraci koje je načinio ukazivali su na to da se ovde gde je osećao kao na svome, te da ga za ambijent, za ovo dvorište i dve omanje fabričke hale, vezuje nekakva posebna prisnost. Zaključio sam odmah da je reč o vlasniku, ali jednom od onih koji su do ovoga što imaju došli sopstvenim rukama, te da im ta činjenica prija više nego imovina sama. Ljubazno me upitao šta bih ja to hteo, i kada je čuo da imam robu za njih, glasno je uzviknuo jedno ime. Dotrča momak, kao tu je, spreman da uradi ono što mu se kaže, a gazda se okrete prema meni i kao da se znamo bar četrdeset godina (procenio sam da je ipak stariji od mene) zapita me: a kako bi bilo da, pre istovara, nas dvojica ispijemo po kafu.

- Ako već može da se bira, rekao sam, ja sam za.

I prođosmo kroz pogon, reč beše o jednoj štampariji gde se izrađuje najlonska i papirna ambalaža, sve je nekako bajato, postarije, hoće reći, firma je pamtila i bolje dane, tako da je ceo taj ambijent, kao i sam vlasnik, odavao utisak nekakvog zamora i spremnosti da se konačno od svega dignu ruke.

Stadosmo pred automat, pozvasmo porudžbinu, prvo ja, pa on, pa me zapita kada sam to jutros krenuo od kuće? Ja kažem da sam morao u šest da bih stigao pre osam, a iz Verone si, pita, kažem da, tu stanujem, ali sam stranac.

- Stranac, reče, pogledavši me začuđen , ma idi…

Štos je bio u tome što tokom dijaloga još nismo bili uplovili među jezičke iskaze u kojima je mogao da ulovi moj slovenski izgovor, ili me pak nije pažljivo ni slušao, tek začudi se.

- A gde si rođen, zapita me.

- U Srbiji.

Ja se obično ne ježim od ovog odgovora jer ne spadam u novopatriote, tako da jasno pravim razliku između sebe samog i tuđe predstave o mojoj Domovini, pa tako i eventualnu reakciju sagovornika obično sačekujem potpuno miran, bez obzira na to kakve bi mogle biti.

- Iz Srbije si? Lepo, lepo…

Zastao je kao da smišlja šta bi na tu temu još mogao reći, a onda me zapita:

- A jesi li primetio da nam je krv iste boje?

I ode za svojim poslom.

Stoji zalepljeno na jednom šaletru: „Mogu da uslužim samo jednu osobu na dan. Danas nije tvoj red, a sutra ni toliko. (Foto: Živoslav Miloradović)

A moram da kažem i ovo: pijenje kafe po firmama gde istovaram robu je za mene poseban ugođaj. Pre svega, na prste jedne ruke se mogu pobrojati mesta gde sam naišao na lošu kafu. Može se govoriti samo o dobroj i veoma dobroj. Drugo, čini mi posebno zadovoljstvo kada me neko počasti istom. Ne zbog toga što bih ja tom prilikom nešto uštedeo (kafa košta od 35 do 50 centi) nego upravo zbog tog neposrednog, ljudskog, kontakta koji se obično takvom prilikom uspostavlja.

Po raznoraznim magacinima raznoraznih firmi nailazim na različite ljude. I ovakve i onakve. Kakvi su zaista najbolje znaju oni sami i oni koji sa njima žive i rade. Ja računam na sopstvenu intuiciju, uključujem sve svoje senzore, gledam čoveka u oči, pratim kako radi ili reaguje, (šta bih drugo od duga vremena) posvećujem mu svu svoju pozitivnu energiju. Od njega obavezno stigne odgovor, zavisno od toga o kakvoj je ličnosti reč. Oni pravi, iz nekog samo njima znanog razloga (ja ga slutim) mi se obrate pitanjem: a biste li vi popili kafu. Kažem skoro uvek : bih, ali ako se desi da sam je skoro pio, odgovorim sledećim načinom : Činjenica što ste mi ponudili kafu prija mi više nego da sam je ispio. I tu, pri kafi, krene i razgovor. Otkrijem tako ljude koji dosta znaju o zemlji iz koje potičem, ili pak one koji ne znaju ništa, ali ih sve to veoma zanima. Pa mi se ponekad učini da bismo, da kojim slučajem ne žurimo i on i ja, mogli da satima ostanemo u razgovoru. Iz takve firme izlazim osvežen kao da mi se desilo nešto veoma prijatno.

A jednom se zbilo i ovo. Službenicu u prijemnoj kancelariji firme gde sam istovarao ili utovarao, ne sećam se više , upitao sam gde se nalazi automat za kafu. Umesto da mi odgovori, kao što sam očekivao, ona je podigla slušalicu telefona i izgovorila „Marisa, gospodin vozač bi želeo kafu. Da li bila ljubazna da uzmeš moj ključić iz fijoke …“ onda je podigla pogled ka meni i zapitala me: „a kakvu kafu pijete“, pa kada je čula, nastavila je „i doneseš nam dole jedan dugački espreso“. Suvišno je govoriti da zarad sopstvenog zadovoljstva nisam imao niti najmanju nameru da bilo koga uznemiravam i dovodim ga u obavezu da mi servira kafu. Hteo sam da kažem da sve to nije potrebno, da mi je malo neprijatno, ali sam ocenio da je bolje da ćutim. Za par minuta stigla je Marisa smešeći se kao mesec i držeći u ruci plastičnu čašicu iz koje se pušila moja kafa. Rekao sam hvala osećajući da je ta reč bila više nego nedovoljna da izrazim ono što sam osećao.