NAZAD NA PRVU STRANU

Epifanija

Sprud sa galebovima ispod Ponte Catena.
Sprud sa galebovima ispod Ponte Catena.(foto: Živoslav Miloradović)

Na dan kada Srbi slave Badnji dan Italijani obeležavaju Bogojavljenje ili Epifaniju. Neradan dan, državni praznik, poslednji u nizu decembarsko-januarskih praznovanja koja, uz nekoliko premošćivanja, od poslednje nedelje poslednjeg meseca i prve nedelje prvog meseca čine jedan solidan godišnji odmor pun druženja, razonode, svetkovanja te s tim u vezi, obilja jela i pića. Bogojavljenje se ovde tretira kao neka vrsta pročišćenja. Kao, sve do danas smo mogli i ovako i onako, ali na Bogojavljenje treba da konačno uronimo u Novo leto pa zato sve što je bilo staro i loše u prošloj godini ostavimo iza sebe. U tom cilju se u svakom mestu, na trgu, crkvenoj porti ili sličnoj zaravni upriličuje povelika lomača na koju se natakne veštica, odnosno, po ovdašnjem - Befana, Vecchia, neka vrsta Baba Roge te se ispod iste potpali vatra. Običaj se vuče još iz predhrišćanskih vremena kada se veoma držalo do pročišćujuće moći ognja, a hrišćanska crkva ga je potom prihvatila, ali prećutno, pošto u svome mitskom bagažu nikako nije mogla da nađe odgovarajuću priču kojom bi se ovakva paljevina hristijanizovala. Kao što je poznato, u Bibliji veštica nema, pa je Katolička crkva zažmurila na jedno oko: slavi se i u crkvi pominje Hristovo krštenje i pojava Duha svetog nad vodom Jordanskom, a to šta će narod da radi kada izađe napolje, njegova je stvar. A narod, ko narod, čim Crkva okrene glavu, on se dohvati mnogobožja. I tu se ništa nije moglo učiniti.

Da jeste – učinilo bi se.

Lomača je spremna. Samo stotinak metara dalje, u centru Arene godine 1282. spaljeno je 200 patarena, a po zapovesti tadašnjeg veronskog gospara Alberta Prvog dela Skala.

Lomača je spremna. Samo stotinak metara dalje, u centru Arene godine 1282. spaljeno je 200 patarena, a po zapovesti tadašnjeg veronskog gospara Alberta Prvog dela Skala. (Foto: Živoslav Miloradović)

Loš znak

Uvek kada uzmognem nastojim da prisustvujem ovom činu. Zagubim se tako u masi naroda okupljenoj oko lomače i strpljivo čekam da plane. U velikim gradovima pre paljevine se upriliči i kakav umetničko- satirični program adresiran na staru godinu i nevolje koje nam je donela, dok se u manjim mestima lomača jednostavno zapali i sve bude gotovo za dvadesetak minuta, što se dalo lepo videti među prvim scenama nezaboravnog Felinijevog filma „Amarkord“. Tada sam i ja, na premijeri istog, te daleke 1975. godine, prvi put saznao za ovaj običaj ne sluteći tada da ću se jednoga dana i sam naći među okupljenim svetom u iščekivanju spasonosnog plamena. Eto, zato ne propuštam ovaj ugođaj. Seća me na nekakvu moju mladost i prve spoznaje o ovoj zemlji u kojoj danas živim.

Baš je ružna. Nekima je prošla godina bila još ružnija

Baš je ružna. Nekima je prošla godina bila još ružnija (Foto: Živoslav Miloradović)

U Veroni Befanu spaljuju u samom centru grada, na Pjaci Bra, neposredno uz Arenu. Veštica bude umetnički predstavljena, ima tu , što bi se reklo, pravog likovnog doživljaja, a plamen je uvek isti: jak, visok , praćen jarom i obiljem prhljastog pepela koji se kao sneg spušta na glave i ramena okupljenih. Po pravilu, dobro bi bilo da je plamen uspravan, da se ne povija ni na koju stranu, jer bi povijanje bilo loš znak. Ovoga puta, međutim, nije išlo baš onako kako bi trebalo. Zaduženo osoblje, verovatno zastrašeno strogim propisima o tome šta se sve na javnim mestima može koristiti zarad stimulacije vatre, nije bilo doraslo zadatku, tako da su lomaču zalili samo onom smešnom tečnošću kojom se podstiče plamen na roštilju. Iako je narod glasno navijao želeći što brži kraj Matore, prvi pokušaj paljenja je propao. Pokušano je još jednom ali plamen se nikako nije hvatao. Kod trećeg pokušaja u masi su se začuli uzvici negodovanja. Sve je ličilo na to, da će Befana ostati netaknuta i da će se talog prošle godine preliti na novu. Na jedvite jade i uz rizik osoblja da prekrši zakon, neko se dohvatio nešto zapaljivijeg sredstva, pa se vatra brzo razgorela, dohvatila daščanu konstrukciju koja je podupirala Matoru, i plamenim jezicima u tren oka obavila sve što joj je bilo ponuđeno.

Mogli smo da odahnemo.

Uspelo je! Gori!!

Uspelo je! Gori!! (Foto: Živoslav Miloradović)

„Sve je stalo, samo deca rastu“

O ovom običaju sam na ovom istom mestu, odnosno u papirnom izdanju „Kolubare“ pisao još daleke 1998. godine, praveći odgovarajuće paralele sa našim, domaćim prilikama. Potražio sam taj tekst i ustanovio ono što sam već odavno znao, što znaju svi čitaoci „Kolubare“ kao i oni koji za „Kolubaru“ ni čuli nisu: Od tada do sada u zemlji Srbiji se ništa promenilo nije. Ne bih, iz čisto estetskih razloga, tvrdio da se promenilo nagore, što bih (tvrdnju) ostavio čitaocima, ali evo da citiram završnicu tog teksta gde se kaže:

Ni naše narodno predanje nije siromašno različitim oblicima ritualnih očišćenja. Predanje, kažem, ali ne i savremena svakodnevnica iz koje su ovi oblici teranja zla ili potpuno iščezli ili su krajnje rudimentalni i svedeni na neprepoznatljive geste i radnje lišene dubljeg smisla, a samim tim i uticaja na pojedinačnu psihu. Koliko bi nam samo sada i ovde vredelo jedno spaljivanje veštice, jedno teranje zlih duhova, jedno pranje od grehova laži, krivokletstva i omraze na bližnjeg!!! Odustajanje od zapitanosti o stanju sopstvene duše, negovano tokom proteklih decenija kroz besprimernu samohvalu i samoveličanje, dovelo nas je u poziciju da nespremni dočekamo najezdu svakovrsnog gada i prostote koja je ovladala našim javnim scenama i u redove nacionalnih predvodnika i pobornika ugurala nišče kako duhom tako i moralom. Na samo korak od 21. veka Srbija je pretvorena u jedan veliki sabat, veliko veštičje prelo na kome se orgija u slavu Zloga. Malo je država u kojima je kao u našoj javno govorenje tako bestidno pretvoreno u notornu laž i obmanu, gde je neistina postala vrlina a beskrupulozna krađa sinonim uspeha i uspešnosti.“

Očišćenje?

Očišćenje? (Foto: Živoslav Miloradović)

Pa dalje:

Aktuelno desničarenje u formi  koketovanja sa arlekinskim teorijama o izgubljenoj slavi , veličini i teritorijama samo je (o)tužno ponavljanje jedne te iste pesme za koju je u pijanoj balkanskoj krčmi već debelo plaćeno ljudskim glavama i krvlju. Ti obnovljeni jaki nadražaji naciljani u refleks nacionalnog samoodržanja još jedan su trzaj u prazno, jurcanje za sopstvenim repom čiji je krajnji cilj samo dalje samoranjavanje te još dublja samoizolacija od ostatka sveta nesposobnog da shvati ovu iracionalnu igru neprimerenu vremenu u kome živimo. Beskrajno produbljivanje društvene krize te stvaranja osećaja potpune nezaštićenosti od divlje samovolje novih gospodara, gura naciju u stanje sve veće umrtvljenosti i omamljenosti sopstvenim besmislom.

Šta bi se onda drugo moglo poželeti na početku ove godine nego da se na jednoj velikoj lomači, bogojavljenskoj, uskršnjoj, đurđevdanskoj, ivanjdanskoj ili velikogospojinskoj, svejedno, spali sva naša dosadašnja nesreća, naša beda i poniženje? Koje bi to olakšanje bilo kada bi smo u naredni milenijum uplovili rasterećeni bar onih osnovnih problema na koje su vodeći evropski narodi već odavno zaboravili? Na lomači naših grehova i naših zabluda mogle bi se naći krpene Babaroge koje bi likom podsećale na neka poznata lica što bi bio još jedan znak da je čišćenje bilo temeljno i oslobođeno lažnog sentimenta.

To što trenutno nema nikoga da nam poruči: "Svako svoju da spali vešticu", ne znači da vatricu ne možemo i sami da potpalimo. Svako svoju i svako u sebi.“

Eto to je to. Svima onima kojima sam ovim citatom izazvao ružne misli, duboko se i iskreno izvinjavam. I da ne bude sve crno: moram da dojavim da se tokom protekle decenije i po, ipak nešto promenilo: uspeli smo da uđemo u treći milenijum.

Antonio Jevolela, sudija u penziji: prevarih se

Antonio Jevolela, sudija u penziji: prevarih se (Foto: Živoslav Miloradović)

Dobri, stari Pol Pot

A jutros sam, pre nego je sve ovo sa spaljivanjem počelo, bio u redovnom obilasku Veronske varoši. Nakon dve nedelje izbivanja i boravka u zemlji Srbiji, trebalo je proveriti da li je u Varoši sve na svom mestu, da li su počele rasprodaje i uopšte uzev, videti iz prve ruke, šta se zbiva. Jutro beše sunčano, tako da sam uobičajeni brijoš i dugački espreso konzumirao u bašti kod „Vittorinija“, a potom, oštrim hodom prevalio tri - četiri kilometra. Od neuobičajenih spoznaja koje sam stekao tokom šetnje istakao bih neverovatnu prozirnost vode u reci Adiđe na čijem se dnu, sa mosta, vidi skoro svaki oblutak.

Sledio je potom manje više uobičajen susret sa prijateljima Đaninom i Antonijem sa kojima se viđam na Pjaci San Zeno. Uz raspitivanje o zdravlju svojte, kako moje tako i njihove, dodirnuli smo se i italijanskih aktualija. Opet iz zdravstvenih razloga samo smo se dodirnuli glavne vesti: pred samu Novu godinu, na Siciliji se srušio vijadukt auto puta otvorenog deset dana ranije. Nije još potvrđeno, ali se pretpostavlja da je reč o svetskom rekordu: vijadukt je trajao 10 (deset !!) dana! Srušio se kao kula od karata. Sada je na organima da utvrde da li je u beton umesto cementa sipano brašno ili je umesto armature uplitano vrbovo pruće. Antonio, koji je ionako veoma kritičan prema italijanskoj političkoj i društvenoj zbilji, da ne kažem ogorčen, je ovoga puta štedeo reči. Sve što bi rekao bilo bi suvišno. Nakon svih tih pronevera, krađa , skandala, drpanja, odnošenja, svog tog moralnog kolapsa kojima je tokom prošle godine ispunjavana italijanska svakodnevnica, nije lako naći odgovarajuće reči za ovaj raskošni šlag na ovdašnjoj sve gorčoj torti. Penzionisani veronski sudija i sin poznatog venecijanskog advokata, setio se ovoga puta Crvenih kmera i Pola Pota, vođe kambodžanskih komunista: „Celoga života sam bio pristaša ukidanja smrtne kazne, ali se sada kajem. Treba je vratiti, ali ne za počinjena ubistva, ubicama je dovoljno da tridesetak godina razmišljaju o onome što su učinili, nego za ovakvu đubrad. Sve bi to trebalo uza zid. Bez milosti“.

Bazilika San Zeno: kraj koncerta

Bazilika San Zeno: kraj koncerta (Foto: Živoslav Miloradović)

Kada živiš u zemlji gde mostovi padaju deset dana nakon puštanja u saobraćaj, ne možeš da se osećaš dobro.

Pružio sam mu punu moralnu podršku: stideli smo se zajedno.

Dragi dečko Panoć

A kada sam išao ka Pjaci Bra da prisustvujem rečenom spaljivanju, duž Regaste San Zeno, ugledao sam jedan poznati, dragi lik. Bio je to Enriko Bisolo, zvani Panoć koji je tokom naših prvih italijanskih godina, još dečakom, drugovao sa mojim sinom Mihajlom, a u mestu Ronko al Adiđe, nadomak Verone. Bili su nerazdvojni, a to prijateljstvo se održalo i do danas. Enriko je završio konzervatorijum i ostale muzičke škole tako da sada vrlo samouvereno i uz odgovarajuća priznanja nastupa kao orguljaš. Pošto smo se domaćinski ispozdravljali i pitali za zdravlje, rekao mi je da kroz dva sata ima koncert u Crkvi San Zeno gde će nastupati i veoma cenjeni profesionalni hor imenom „L’Arte del Canto“. Ne spadam među prilježne posetioce koncerata ozbiljne muzike, ali kada Panoć negde nastupa, odavno sam to odlučio, ići ću uvek kada mi vreme to dozvoli. Pošto je danas neradan dan, rekao sam mu da ću obavezno biti nazočan.

I bih.

Tu, u crkvi, sam susreo o njegove roditelje Ritu i Paola sa kojima me veže takođe dugo poznanstvo i prijateljstvo, te upoznao Enrikovu suprugu Naomi koju sam sada prvi put video. Uopšte uzev, bili su to trenuci bogati onim običnim, ljudskim emocijama vezanim za sećanja na neke drage dane i neka bolja vremena. A koncert je bio kao što je red. Izvođena su dela Baha, Mendelsona, Rosinija i Verdija, kao i nekoliko savremenih kompozitora. Kao što rekoh, ne spadam baš u znalce, tako da sam se prepustio muzici bez posebnog udubljivanja. Kada majstori sviraju i pevaju, to uopšte nije teško. Pogled mi je klizio po visokim svodovima bazilike podignute pre oko hiljadu godina i zaustavljao se na nevelikom broju fresaka sačuvanih u originalnoj izvedbi sa kojih su me gledale oči svetaca, iste one koje su ukočenom svojom pozom zurile i u Otona Drugog, Kralja Nemačke i Imperatora Svetog rimskog Carstva, kada je onomad ovde boravio i na vanrednom Saboru, nakon užasnog poraza koji su mu u bici kod Stila naneli Saraceni, za naslednika prestola proglasio svog trogodišnjeg sina. Potom se, krajem jula naredne 983. godine, spustio do Rima i tu umro. Imao je svega 28 godina.

Napred, sa pročelja smešio se lik zaštitnika crkve, osmog veronskog biskupa San Zenonea. Bio je poreklom iz Mauritanije i samim tim, donekle crnpurast, kao što je red. Smešio se, doslovce kao što to radi već vekovima, pa se ta njegova kamena izvedba u narodu zove „San Zen che ride“, odnosno „Sveti Zeno koji se smeši“. Tako mu je izobražen lik, upravo sa tim laganim, zagonetnim osmejkom, za koji se ne zna da li je nastao namerom skulptora, ili onako, slučajno, ukoliko se složimo oko toga da slučajnosti postoje. A budući da sam deklarisani nevernik te da mi je svejedno u kojoj u čijoj crkvi sedim, javnula mi se jedna jeretička misao: da bi čovek došao do Boga, da li je bitno u čijoj crkvi sedi? Da li je Ova ili ona. Odnosno, kada se nađeš na ovakvom mestu ispunjenom ljudskim savršenstvom koje izbija iz tih grandioznih zidina, šumi kroz moćne zvuke orgulja, titra preko skladnih ljudskih glasova složenih po meri savršene harmonije, da li je tada uopšte važno ko je vlasnik svega ovoga, da li je to ovaj ili onaj čovek, ova ili ona firma? Odgovor se nametao sam po sebi, a pošto sam već to što jesam, nisam uspeo da osetim ni delić nečega što bi se moglo nazvati osećanjem nekakve krivice ili griže savesti zbog zlehude misli tako svojstvenih „pravovernima“ i lažnovernima. Ono što odzvanja božanskom vibracijom, može da postoji samo u čovekovoj glavi. I tu toga ili ima ili nema. Sve drugo, sve proklamacije, tapije, svo to VLASNIŠTVO nad duhom je samo puka forma, prazna ljuštura i samim tim – ništa.

NAZAD NA VRH

4 komentara na “Epifanija”

olja

Uzivala sam citajuci. Hvala bogu da ima neko da napokon napise nesto zanimljivo i inspirativno!!!!

Petar

Bez zamerke. Sjajni detalji i paralele. Nadamo se da ce , malo po malo, sve to da se slozi u jednu dobru i narocito, za nas svet ovde, korisnu knjigu!

mila mitrovic

zika sjajno pise uz to savrseno kako kazemo slika i moje predvidjanje beogradske vestice koja ume da misli jeste da ce to biti savrsena knjiga jednoga dana a mozda i pre .....sve sto je dobro i lepo zelim postovanom Ziki...Dzivetova sestra

Djordje Konjikovic

Vrlo lep tekst koga sam sa uzivanjem citao Nadam se da ce ovakvih dopisa iz Italije biti jos Sretna nova Djordje

Ostavite komentar