NAZAD NA PRVU STRANU

Beograd-Valjevo-Beograd. I praznici

(foto: Đorđe Đoković)

Dan prvi

U Valjevo odlazim par dana posle Nove godine. Petak je popodne, kao i uvek idemo kolima Ibarskom, uhodano stajemo na pumpu, kapućino sa čokoladom iz automata. Gledam u sneg i zgrade pored puta, znam ih napamet. U sumrak se približavamo svojim kućama. Nekako spustim kofer niz ulicu i praznici mogu da počnu. Čeka me pas i dve mačke i klopa i jelka i lampice, svetli Las Vegas u porodičnom domu! Legnem na trosed i pijem kafu. Kasnije ću u šetnju po zaleđenom gradu.

Svi ostali dani

U Valjevu nema dnevnika jer nema datuma ni satnice, nema planova, računa, rokova. Valjevo je izlazak iz realnog života. Kao u SF filmu, kad sa duplih traka ugledam crvene zgrade Kolubare 2, ulazim u vremensku mašinu u kojoj, paradoksalno, vreme ne teče, postoji samo smena dana i noći, isto tako, kada odlazim, malo dalje, na krivini kod kamenoloma, pre Markove Crkve, dejstvo vremenske mašine prestaje i realnost se polako vraća, sastavljaju se kockice u glavi i kad izađem iz prevoznog sredstva negde u Beogradu, ponovo znam koliko je sati i koje me obaveze čekaju.

Jedan duži period života na relaciji Valjevo-Beograd, najbolje sam se osećala u autobusu. To je bio taj mezanin bez opterećenja, jer Beograd je bio obaveza, škola, posao, besparica i nervoza, a Valjevo isto nervoza i uvek novo uklapanje u sopstvenu porodicu sa kojom više ne živim. Ali godine su sve svele na svoje, samo ne znam zašto se i dalje u blizini porodičnog doma osećam kao tinejdžerka i ne mogu nikako da shvatim gde je to otišlo ovih petnaest godina.

(Foto: Đorđe Đoković)

***

Smejala mi se jednom jedna devojka iz Novog Sada kad sam negde u inostranstvu nekom strancu objašnjavala odakle sam. Beograd mu je bio poznata destinacija, ali ne i Valjevo, pa sam rekla da je to jedan manji grad u blizini Beograda. Ovoj Novosađanki je to bilo strašno smešno, jer šta je tu 'blizu' Beograda i kakav je to 'grad'? Pa, prvo, ja kada sam otišla da studiram, prvi stan mi je bio u Birčaninovoj ulici blizu autobuske stanice i bila sam udaljena sat i po od svoje kuće, a rezidenti Beograda često duže putuju gradom na dnevnoj bazi. Dolazila bih svakog vikenda ili češće ako poželim, paket hrane ili para je stizao u roku od par sati, a vozača autobusa koji će ga proslediti svi smo poznavali. Nama, Valjevcima, odlazak na studije je padao mnogo lakše nego većini drugih studenata iz Srbije, a sa velikim novim gradom bili smo već dovoljno upoznati, čitavog života dolazili smo u šoping, na pozorišne predstave, druženja. Zamislite samo, kako je nekome iz Nove Varoši, Pirota, Priboja i drugih daljih gradova ove zemlje bilo kada upiše fakultet, sedne na voz ili autobus sa dve torbe stvari i putuje sedam, osam sati do Beograda, i isto toliko mu treba da se vrati, pa odlazi kući jednom u tri meseca. Još ako živi u studentskom domu krajem devedesetih, ne želim ni da zamišljam. Da, Valjevo je blizu i Valjevo je grad, bez obzira šta mislimo i osećamo o postojanju i prisustvu gradskog duha u našem gradu.

(Foto: Đorđe Đoković)

***

Koliko god stvari da ponesem sa sobom, oblačim sestrinu garderobu. Nadam se da ću izaći večeras, pa otrčim da se isfeniram. Pada sitan sneg i frizura izdrži dva sata ispod kape, ali nema veze. Uveče odlazimo u omiljeni kafić, željni priče i druženja. Konobar gasi muziku u 15 do 12, ćao nema više, a tako sam htela još jedno kuvano vino. Isto se dešava hiljaditi put, konobar-šanker žuri kući, pa izbacuje goste, stalne i vazda redovne. Obećam sebi da više neću ići tamo, mada nemam nekog izbora. Ipak nastavimo druženje u drugoj kafani gde je vino bolje i muzika ugodnija, a gazda pije kao smuk i nema nameru da noćas zatvara lokal.

***

Pećina je čarobna pod snegom. Ana i ja vodimo pse u šetnju, obučene smo u ski odela, sa kapama šalovima i rukavicama, opremljene za beskonačno igranje i grudvanje sa našom četvoronožnom decom. Par prolaznika sočno nas opsuje zbog pasa na povodnicima, sve noseći prase na ražnju umotano u beli čaršav. Bezbedno izbegavamo vatromet koji se odigrava ispred hrama na Badnji dan, jer smo daleko, a kako preživljavaju ljubimci i lutalice u blizini ne smem ni da mislim. Ulično svetlo odbija se od sneg, zadivljujuće beo u Valjevu. Park na Jadru umotan u belinu izgleda kao nekad, osim što se noge ulepe u nezaleđeno blato, pa znam da se ništa od letos nije promenilo ni popravilo. Keja više nema i to debelo remeti koncepciju ove snežne bajke.

(Foto: Đorđe Đoković)

***

U moju ulicu ne posipa se so ni na velike praznike. Led je debeo par santimetara i strašno priželjkujem ugradnju žičare ili makar sajle za vuču, pa da opušteno mogu na pijac i u pekaru, bez straha od lomljenja krupnijih kostiju na telu. Mada, toliko smo se svi koji tu živimo navikli na taj led zimi, da bi nam bilo pravo neobično da ne moramo sankama nizbrdo, a četvoronoške uzbrdo.

***

Opet je petak. Podne. Pokupim neraspakovanu torbu. Krećemo. Kafa na OMV pumpi. Ibarska magistrala. Povratak u realnost. Pobeći ću joj opet kroz koju sedmicu.

NAZAD NA VRH