NAZAD NA PRVU STRANU

Jedan je bio Zdravko Ranković (1944-2014)

Zdravko Ranković u Pragu
Zdravko Ranković u Pragu(foto: Ljuba Ranković)

Živeo je intenzivno u svome vremenu, pisao govorio, podsticao, promovisao nove ideje. Bio je po mnogo čemu znamenitost Valjeva, istraživač njegove kulture, direktor i urednik Radio Valjeva, Napreda, Revije Kolubara, kalendara Valjevac i Kolubara, Biografskog leksikona valjevskog kraja, urednik godišnjaka Sanković, vlasnik izdavačkog društva „Kolubara“.

Autor većeg broja značajnih knjiga koje se bave Valjevom i okolinom: „Vek valjevskog štamparstva“ (1985), „Biblioteke Valjevskog kraja“ (1989), „Valjevski kraj u 20. veku“, hronologija (2002), „Grad Valjevo“ (2011), „Lajkovačka biblioteka“ (2013), „Valjevske gimnazije 1869-2004“, „Valjevke“ (2013, dva izdanja), „Prvi valjevski gimnazijalci“ (2014, kao druga knjiga edicije: „Valjevski gimnazijalci“), monografije nekoliko sela (Krčmar i dr.)

Iako se bavio svojim krajem, bio je značajan saradnik i konsultant, često u redakcijama projekata od opšteg značaja: Biografskog rečnika Srbije, retrospektive Srpske bibliografije. Knjige 1866-1944.

Podsticao je mnoge autore, da se bave književnošću, prošlošću Valjeva, temama vezanim za ličnosti iz valjevskog kraja. U Reviju Kolubara, koja izlazi redovno, svakog prvog u mesecu dvadeset godina, donosio je i posebne dodatke vezane za razne kulturne, prosvetne teme, povezivao preko tih dodatak Valjevo sa drugim centrima: gradovima iz Slovenije (istaživao je boravke znamenitih ustanika, vojvoda valjevskih, posle propasti ustanka), Sremskom Mitrovicom, Suboticom. Istraživao delovanje znamenitih Valjevaca, znamenitih žena, povezivao Valjevce koji su živeli i radili u inostranstvu, otvarao im stranice svojih publikacija, za njihova sećanja, radove, pesme, kritička razmišljanja. Objavio uz Reviju Kolubara, kao posebno izdanje pesme Matije Bećkovića, Petra Pajića. Promovisao je u svojim izdanjima mnoge stvaraoce, neki su se pojavili prvi put, drugi su bili afirmisani stvaraoci.

Iako okrenut Valjevu nalazio je razumevanje i za druge stvaraoce značajnih tema širom Srbije. Podsticao saradnike u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu.

Uvek u novim idejama započeo je 1996. poznati Biografski leksikon valjevskog kraja, i došao do slova R. Materijalna sredstva su bila uvek smetnja da izađe još neka knjiga.

Na promociji knjige „Prvi valjevski gimnazijalci“ u Valjevu, koju je predstavio istoričar Miodrag Perišić, sedeo je kod kuće. Nije zbog slabosti mogao da prisustvuje. Javio mi se telefonom, saopštava mi ovu vest...

Bio je zagovornik i podstrekač mnogih novih ideja vezanih za Valjevo. Napisao je knjigu „Pozorište u Valjevu 1860-2010“, luksizno opremljenu, reprezentativnu, sa željom da zaživi pozorište.

Poslednjih godina podsticao je gradnju nove biblioteke u Valjevu, okupljao zainteresovane, arhitekte, slikare, planere, kulturne radnike, profesore, učenike, znamenite Valjevce, putovao po Sloveniji i obilazio nove biblioteke, koje su tamo podignute u malim mestima, isticao Celje i njegovu biblioteku, kao modernu, kao kulu svetionik. Objavljivao je u Reviji Kolubara mišljenja o ovoj ideji. Na kraju se priklonio ideji da se biblioteka smesti u „Oficirski dom“. Bio je od onih, nažalost retkih, koji je strpljivo slušao i prihvatao i tuđe ideje, ako su one donosile nešto novo za dobrobit zajednice.

Ali svakako da je značajno i njegovo ustanovljenje nagrade „Znameniti Valjevci“, koja već nekoliko godina promoviše najznačajnije ličnosti, stvaraoce iz Valjeva i okoline.

Imao je i neostvarene ideje, kao što je i normalno. Kada se privatizovao list Napred želeo je da ga pretvori u reprezentativan dnevnik u unutrašnjosti. Već je bio spremio šta će objavljivati, rubrike, saradnike. Pripremao je i hronologiju života valjevskog kraja u 19. veku.

Njegova upornost i pregalaštvo ušlo je u priču. Jedne zime, dogovorili smo se da se nađemo u subotu u Narodnoj biblioteci u Beogradu. On je krenuo ujutro iz Valjeva autobusom po snegu koji je počeo da veje. Ja sam oko osam sati krenuo iz naselja Braće Jerkovića. Padao je onaj prvi sneg, u Beogradu saobraćaj ne radi. Vratim se posle sat ipo smrzavanja na stanici. Uveče mi se iz Valjeva javi Zdravko Ranković, oduševljen, pronašao je neke podatke u periodici, za kojima je dugo tragao. Posle nekoliko dana sretnem u Biblioteci Gojka Tešića. Pita me, ge sam ja u subotu, kaže mi bio Zdravko Ranković. Bili su toga dana među retkim korisnicima, popili kafu i čaj i svako otišao za svojim knjigama i časopisima. Takav je bio Zdravko Ranković. 

Staniša Vojinović

Objavljeno u Srpskom književnom listu, br. 10/115, januar, februar, mart 2015, godina IV/XIV


NAZAD NA VRH

1 komentar na “Jedan je bio Zdravko Ranković (1944-2014)”

Milivoje M.

Ne odlagati smeštaj biblioteke u oficirski dom. Istraživačko (naučno) odelenje da se zove Zdravko Ranković.

Ostavite komentar