NAZAD NA PRVU STRANU

30 godina Moderne galerije Valjevo: Antologija neobičnog

Todor i Ljuba Popović
Todor i Ljuba Popović(foto: Đorđe Đoković)

Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme

Za sve ovo vreme, kako kaže Ljuba Popović, nijedan ministar nije bio na otvaranju nijedne izložbe u Modernoj galeriji Valjevo. Išli su okolo po sajmovima šljive i festivalima duvan-čvaraka, ali u Galeriju nisu ulazili.

Moderna galerija Valjevo je ušla u tridesetu godinu postojanja. Za sve to vreme, od prve izložbe ranih radova Ljube Popovića, ona istrajava na izlaganju fantastičnog u našem slikarstvu. Ili bi se moglo reći da ova galerija sve vreme osvetljava slikare Mediale, kao i one slikare koji svojim delima gravitiraju tom "tajnom bratstvu ezoterika". Mediala je, kako je zapisao Dragoš Kalajić, jedinstvena i autentična pojava čudesne kristalizacije vrednosti u istoriji evropske kulture XX veka, a njeni pripadnici su, po Dejanu Đoriću, slikarski zaverenici, harizmati i geniji, koji su osvojili Beograd i Pariz.

Ali, nije Moderna galerija Valjevo izlagala samo Šejku, Glavurtića, Dadu, Ljubu, Vidaka, Toškovića... bilo je tu i Barili Pavlović, Igora Vasiljeva, Krste Hegedušića, ali i Miljenka Stančića, Jordana... Slobodane Matić, Bogdana Kršića... da bi se došlo do mlađih autora, Dunjića, Tucovića, Dolovačkog, Marine Nakićenović, mlađanog Slavka Krunića. Slikare je, u katalozima izložbi, pratila reč. I to je za neku antologiju, da se nabroje samo neki autori tekstova: Ljuba Simović, Miodrag Pavlović, Dejan Medaković, Stevan Raičković, Nikola Milošević, Mirko Kovač, Ivan Đurić, Živojin Pavlović, Milan Komnenić, Kusovac, Irina Subotić, Basara, Branko Kukić...

Otvaranje Moderne galerije

Otvaranje Moderne galerije

SKUPLJAČI LEPOTE: U povodu jubileja Galerije, priređena je izložba "Iz kolekcije Draška Milićevića", koju je selektirao Ljuba Popović. Izložene slike, iz ove kolekcije, baš koincidiraju sa programom Galerije: tu su, takoreći, svi medialci, od Šejke i Dade do Ljube, ali i slike Miljenka Stančića, Jordana, Dimitrija Popovića, Voje Stanića, Samurovića, Šobajića, Tucovića...

Prisutnima se, na otvaranju izložbe, prvo obratio Draško Milićević, koji je izrazio zadovoljstvo što njegova kolekcija otvara godinu jubileja galerije, kao i time što je slikar Ljuba Popović bio selektor. O kolekcionarima je tek rekao da su to istrajni ljudi, poseban soj, ali ne po tome što skupljaju materijalna dobra, već lepotu. Njihova uloga, u ovim teškim vremenima kad su kulturne ustanove zatvorene, je i da tu lepotu i blago pokažu...

Slikar Ljuba Popović je podsetio kako je došlo do nastanka galerije, tadašnji predsednik opštine Dušan Mihajlović ga pitao da naprave galeriju, ozidaju velelepno zdanje. Predložio je da se restaurira pomoćna zgrada Valjevske gimnazije, u kojoj su stanovali poslužitelji. To je prihvaćeno, i dobila se galerija na idealnom mestu, u centru grada. Krenuli su sa programom koji je trebalo da vrati slikarstvo u Srbiju, i za ovih 30 godina su uspeli da izlože antologiju neobičnog slikarstva, onog koje je nastalo na našem tlu, bez ikakvog povođenja za raznim modama i stranim uticajima.

Za sve to vreme nijedan ministar kulture nije došao na otvaranje nijedne izložbe, kako je rekao, Voja Brajović se ne računa, jer je Valjevac. Ministri su išli okolo, po sajmovima šljiva i festivalima duvan-čvaraka, ali u Galeriju nisu ulazili. Oni neće da traže i kukumavče pare od države, ova Galerija ne košta takoreći ništa, jedna stolica za direktora Dušana Jovanovića, dve sekretarice, i telefon, to je najjevtinija investicija.

Sve vreme su imali podršku kolekcionara koji imaju ukus sličan programu Galerije, od Čede Edrenića, porodice Perić, Ivana Ćurkovića do Draška Milićevića, čija kolekcija je mali muzej, svaka slika malo remek-delo. Zahvaljujući mnogo čemu, ponajpre entuzijazmu, ova Galerija se sačuvala na jedan volšeban način, jer svaka izložba je ogroman posao. Kako je rekao, ova Galerija, na neki način, treba da vodi Srbiju u budućnost, samo je nezgoda što kulturu, kao ni državu, ne vode oni koji bi trebalo da je vode...

ONI NE KAPIRAJU: Što bi se reklo, "na marginama" otvaranja, na temu smo popričali sa Nikolom Kusovcem. Zbirku Draška Milićevića ne čine samo izložena dela, to je samo deo koji pripada fantastičnom u slikarstvu, ima on i značajna dela ruske avangarde, Save Šumanovića... Svakako je značajan kolekcionar, ali ne i najveći. Imali su, kaže, želju da se sve kolekcije publikuju, da svo to blago tako postane javno dobro, ali, jedno su želje, a drugo mogućnosti u ovoj tužnoj zemlji. U tome je uspeo sa zbirkom porodice Obradović, koja je kod nas sigurno najznačajnija zbirka u privatnom vlasništvu. Uspeo je da obradi i zbirku NIS-a, koja je jako dobra i, kako je čuo, još nije rasprodata. Popisano je i sve što se nalazi u MIP-u, njegov utisak je da imaju bolju zbirku nego muzej na Ušću, ali to je bilo uoči raspada Jugoslavije.

Teško je to premestiti u muzeje, jer se ne zna vlasnik, ali se sve to može publikovati, onda bi to bila opšta svojina, može da se kontroliše, to bi svaka druga zemlja uradila. Od privatnih zbirki, Draško Milićević je svoju obradio, kao i Biro, Milan Jan... Privatni kolekcionari su spas kad je država digla ruke od kulture, kad se za nju izdvaja 0,6 posto. Sa tim ne možete bilo šta da uradite, a kamoli da podržite slikarstvo. Tako da kolekcionari, koji kupuju slike, daju neophodne sokove stvaralaštvu, jer nešto stigne i do slikara i njihovih ateljea. Praktično od kolekcionara sve zavisi, u muzejima su marginalije, sistematskog otkupa nema, zamislite Srbiju koja na čekić kupuje Dadu Đurića, koji košta 100.000 dolara, zamrznu se na 1000 dolara, prestanu da dižu. A velike pare prave veliku umetnost. Novcem se sve radi, kad vidite da u redu za Dadu, Ljubu... ne stoje država i muzeji, vidite gde smo, ali nas, koliko-toliko, spašavaju kolekcionari.

"Na marginama", o "marginalnim temama", popričamo i sa Ljubom Popovićem. Nažalost, kaže, nije samo u Srbiji kultura u čabru, nije ni u Francuskoj bolje, zatvaraju se najbolji muzeji, knjižare, izdavačke kuće... U celoj Evropi je antikulturni talas, i svuda neka mržnja, najniži oblik koji sve uništava...

Na sreću, uze replicira reporter, Srbija je sa ovu vlast najbolja i najnaprednija u istoriji! Da li slikar, za svojih povremenih dolazaka, primećuje to epohalno napredovanje? Ljuba zatraži da se ponovi rečeno, ne čuje dobro. Pa reče, nije tačno, to su samo priče, ovo društvo koje vodi državu je pokvareno, oni nisu normalni. Javno će da kaže, i ponovi, to je savremena pokvarenost, Potemkinova sela i druge fantazmagorije su mala deca za njih, pričaju neku priču koja je potpuno van pameti. Situacija u Srbiji je katastrofalna. Zajebali Potemkina, ali je i narod zajeb’o sebe. Taj narod je bio na ulici, skinuo Miloševića, odjednom, tom narodu skineš penzije, skineš mu sve, i on ćuti, tu nešto nije u redu ni sa narodom.

Naravno da ima ljudi koji vide šta se dešava, ali država i oni koji je vode beže od takvih glasova. Ne libi se da bilo šta kaže, misli i da ima pravo na to, njegova ljubav prema otadžbini je i u potpisu, svuda piše Ljuba Popović, Serb, znači Srbin, nije napisao da je Francuz, iako je 50 godina u Parizu. Ali ovde je sve za džaba, ovde ništa ne vredi. U pravu je prijatelj koji mu je svojevremeno rekao: Ljubo, nemoj se truditi, to do njegovog mozga ne stiže! Jednostavno, uverio se, i uverava, takvi ne kapiraju.

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “30 godina Moderne galerije Valjevo: Antologija neobičnog”

Ostavite komentar