NAZAD NA PRVU STRANU

Biti Valjevac (1. deo)

Valjevo 1994-96
Valjevo 1994-96(foto: Mirososlav Jeremić)

(Foto: Miroslav Jeremić)

Pazite: Valjevac! (nikako: Valjevčanin). Za takvu grešku dobili biste jedinicu i u Pirotu, a kamoli u Valjevu. U tom gradu bi vas isključili iz svih škola, bez prava upisa u krugu od 96 kilometara (koliko da se obuhvate Loznica, Ub, Obrenovac i, recimo, Aranđelovac, a da se isključi Beograd, u kome i takvo svetogrđe može da prođe). Istina, u jednoj prilici i sami Valjevci su pristajali na ovu ružnu varijaciju svog imena – u onoj čuvenoj pesmi sa nekadašnjih letovanja, po kojoj se Dalmatinke ne znaju ljubiti, a (mi) mladi Valjevčani ćemo ih naučiti (ritam pesme zahtevao je reč sa četiri sloga; zbog ritma i rima Valjevci su spremni svašta da učine – molim, videti dalje).

(Foto: Miroslav Jeremić)

Nedavno se jedna od domaćih velikih banaka (što se u ono vreme reklamirala kao neznamkoja po redu banka u svetu) pojavila sa promotivnim sloganom I mi smo Valjevci! Banka je valjda otvorila neku ispostavu u našem gradu, ali Valjevci, sa isečcima reklame u novčanicima, objašnjavaju da se to neki genijalac za marketing dosetio kako da istakne da je banka mudra, štedljiva, poštena, preduzimljiva, širokogruda...(smanji malo!)

(Foto: Miroslav Jeremić)

I, nije Valjevcima lako – od malih nogu uče, u familiji, na ćošku od društva, u školi čak, da pripadaju naročitom soju, da su nešto „što majka ne rađa“, a pogotovo ne tamo u nekom Šapcu ili Užicu (u Užicu rađa nešto drugo – molim, videti dalje). Tako, pre ili kasnije, Valjevci počnu da veruju (te druge, a često i sebe same, da ubeđuju) kako su posebni. Istina, taj „obrazovni“ proces odvija se u šali, uz viceve na svoj račun, ali potka je uvek ista – nismo mi k’o drugi; kao šale se , ali – što jes’ jes’. Pri učenju se posebno obraća pažnja na metod – kako da se u zgodnim prilikama, na pogodan način istakne da je neko Valjevac, da je nešto valjano uradio, da je vredno smislio. Sve se to, dakle, odvija nenametljivo, pa uživaju i Valjevci, a i oni koji imaju priliku da ih čuju i slušaju (ili doživljavaju, u boljim varijantama). Tako se biti Valjevac koristi u raznim situacijama – da se objasni neki potez, (vele)obrt u poslu ili životu, za udvaranje (ovo naročito – molim, videti dalje)...To što je neko imao sreću da se rodi kao Valjevac dođe zgodno u mnogim situacijama.

(Foto: Miroslav Jeremić)

A dobro je i za me(n)talnu higijenu. Neki iz Beograda idu u svoje zavičaje po meso i jaja, a Valjevci , ako su uopšte napuštali svoj grad (statistike kažu da su se iseljavali manje od drugih – poneki Valjevac skokne samo, tako, do Pariza, da i tamo pokaže, na primer, kako se slika), vraćaju se u svoj kraj, u poslednje vreme samo čuvenom Lajkovačkom Prugom (namerno: veliko „L“ i veliko „P“) da se osokole, da se podsete da još može dostojanstveno da se hoda. Biti Valjevac znači da se život ne sme shvatiti preozbiljno, ali ni olako, da ne valja preterivati ni na jednu stranu, da nije dobro nikom ostati dužan u dvoboju, ali da nije ni mudro svađati se tek ’nako (a one silne parnice više mu dođu kao razbibriga i nadmudrivanje, nego ozbiljno zameranje). Taj dar pomaže čoveku da lakše ide kroz život, da savladava svakojake nedaće.

Nastaviće se...

NAZAD NA VRH

1 komentar na “Biti Valjevac (1. deo)”

Sax

stavite te fotografije jednu po jednu da mozemo da ih vidimo . Ovako na gomili se ne vidi nista . hvala

Ostavite komentar