NAZAD NA PRVU STRANU

Kako sam gledao (i igrao) finale Lige šampiona

Jedinu pravu priliku da gledam finale Lige/Kupa šampiona propustio sam 1991. godine kada je Zvezda igrala u Bariju. Međutim, kao maloletnik nisam mogao da dobijem pasoš bez potpisa roditelja, a oni su znali da u tom slučaju, na put ka Italiji ne bi mogli da me zadrže ni vezanog.

CC

Sve posle toga bila je nemoguća misija, jer dobiti karte ako tvoj klub ne igra je blago rečeno neizvodivo, ili moguće sa par hiljada evra, za koje sam uvek bio kratak.

No, gotovo četvrt veka kasnije, sreća me je pogledala i to zahvaljujući onima koji su po pravilu na listi koja zagrčava život…banke tj. kreditne kartice, kamate i slični radovi…

Ipak, pošto je život nepredvidljiv i originalniji od svih scenarija, ja sam se uz pomoć sreće i Master Carda našao među dobitnicima Finala Lige šampiona 2015. godine u Berlinu.

I ne samo to. Osim gledanja finala iz trećeg reda „zapada“, što je samo po sebi na ivici naučne fantastike, deo nagrade je i igranje utakmice dan posle finala, na istom stadionu, gde bi mi – skupina amatera i navijača trebalo da gazimo istu onu travu posle majstora iz Barse i Juventusa….brrrrr

CC

Nešto što svakako izlazi iz okvira regularnog finala Lige šampiona. Pomislih, svaka čast za ideju, svaka čast za PR – iako sam najčešće kritički nastrojen prema multi/korpo/kompanijama i njihovim promo idejama.

No, kao što rekoh život je takav. Nepredvidiv i ponekad neočekivano lep.

Poput limuzine na stanici na koju se, jelte, nisam navikao.

A veliko finale, ko finale….Spektakl, prestiž, haj klas…I to big tajm…

CC

Desetine hiljada ljudi, još upola toliko bez karata, nacije i boje sa svih kontinenata, uzbuđenje, pesma, optimizam…

Iako je evropsko finale, ekipa oko stadiona je skupljena sa svih delova planete uključujući i nas dvojicu Beograđana koji smo ponosno nosili majice voljenog kluba.

Tako sam/smo imali priliku da proćaskamo sa Argentincima, navijačima Rivera, Boke i Independijentea koji su stigli iz Buenos Airesa, ili sa Brazilcem u crveno-belom dresu koji je na pomen Crvene zvezde kao iz topa rekao 1991. I naravno zapanjio i oduševio nas, iako je verovatno imao tek koju godinu života kada je naš tim uzeo KEŠ.

Ili mahanja i dovikivanja iz mase “Red star”, kao i bliskih susreta sa našim ljudima koji su se iz raznih pobuda zatekli oko i na stadionu….

Festival i opuštencija. Tolika, da se pivo ispred stadiona točilo u staklenim kriglama ili prodavalo u staklenim flašama bez bojazni da će boca završiti u pravcu nečije glave.

Pretres takođe lagan i uz osmeh, kao da se igra na nekom malom terenu u Srbiji.

CC

Na zelenoj travi Olimpijskog stadiona majstori fudbala: Mesi, Bufon, Ćavi, Pirlo, Inijesta, Suarez, Nejmar…malo li je? Još kad se zna da je nekima od legendi poslednji meč za voljeni klub, sve dobija još više na značaju.

Tu je i prilika da se uživo odgleda dobar, u stvari odličan fudbal.

I jeste bilo tako. Igralo se od prvog minuta napadački, tako atipično za finala.

Od početka i golovi, borba koja ne staje. Zaista posle gledanja da prostite, domaće, „goveđe“ lige, deluje kao da je neko ubrzao ploču sa 33 na 45 obrtaja…najmanje.

Juventus je bio na ivici preokreta, ali onda je Barsa kao u dobrom trileru dala gol i najavila osvajanje trofeja.

Jednom rečju – fenomenalno. Prilika da se uživa u lepom fudbalu i aplaudira obema stranama. U slavu lepote igre.

Jer, kad ne igra tvoj tim to nije to. Ako ništa, dobro je za srce i za uživanje u potezima.

CC

Spektakl na tribinama koliki god, nije bio nešto neviđeno, pogotovo ako dolazite sa Balkana i sa jedne od jačih tribina worldwide.

No, prijalo je biti u laid back varijanti i aplaudirati majstorskim potezima i iz trećeg reda, a ne sa TV-a, videti izbliza face igrača. Nerviranje Suareza, ili pripremu Pirla i Mesija da izvedu slobodnjak.

Kraj utakmice i slavlje iza toga po pe-esu. Pošto smo bili blizu Barsinih navijača mogli smo do mile volje da gledamo kako luduju, bez da nas prekidaju reklame, gosti u studiju ili programska šema….

Međutim, pomenuti klimaks je važio za sve osim za nas, izabrane da sutra igramo meč.

Nas je tek čekalo finale i shodno tome priprema za utakmicu.

CC

Iako je Berlin jedno od najboljih mesta za noćni provod, naročito kada se još desi neko ludilo poput finala Lige šampiona, opuštanja nije bilo. Valjalo je sutra u osam biti na nogama, koliko-toliko svestan i pribran.

Zbog toga je subotnje klupsko veče moralo da prođe bez nas, ali smo u maniru nekadašnje fudbalske tradicije veče pred meč završili sa par popijenih piva.

Pošto smo se našli u Nemačkoj, zemlji odličnog piva, sutra ujutro smo se probudili bez glavobolje ili mamurluka.

Uz nešto svežiji dan nego što je bio prethodni, tu su bili svi i ostali preduslovi za dobar meč i doživljaj koji prevazilazi privilegiju gledanja “običnog” finala što je, jelte, privilegija sama po sebi.

Zbog ove naše privilegije, izuzetno prestižno gledanje finala, odjednom je postalo manje upečatljivo od ovoga što nam se desilo. Kao neka predigra…

Evo i zašto.

Kao srećni dobitnici imali smo tretmam finalista, tačnije bili smo deo spektakla koji se zove finale Lige šampiona. Od ulaska autobusa u backstage stadiona, prolaz kroz hodnike i ulaz na teren ispod mesta na kome je nekada gorela Olimpijska baklja 1936. godine.

Po opipavanju terena kao što nalaže red, vreme je bilo da odemo u svlačionice, gde nas je čekala oprema sa sve imenom i prezimenom iznad klupe. Komplet. Šorc, majica, štucne, kostobrani, kopačke….

Trebalo je naravno odabrati startnih 11 i pripremiti taktiku (4-4-2). Veliku pomoć smo imali u asistentu menadžera Kristijanu Karembeu, nekadašnjem reprezentativcu Francuske, osvajaču Svetskog prvenstva i mužu jedne od najlepših žena na svetu Adrijane Sklenarikove.

Sa druge strane, asistent je bio glavom i bez kikica Rud Gulit koga u ovom izdanju većina nije ni prepoznala.

Pre izlaska na teren usledilo je pojedinačno fotografisanje, a tu su bili brojni fotografi, snimatelji. Real time show.

Shodno programu, istrčali smo na teren praćeni poznatom himnom Lige šampiona. Iako me ponekad smara da je slušam, ovog puta nije bio takav slučaj.

Kako bi nadomestili nedostatak punih tribina sa zvučnika se sve vreme čuo glasan navijački huk, koji se menjao shodno dešavanjima na terenu odnosno da li je lopta završila u mreži ili ne.

CC

Performans kao takav. I ne možeš mu odoleti.

Dovoljno za pumpanje nove doze adrenalina.

Ipak, kad smo se spremali da izađemo iz tunela usledilo je iznenađenje. U protivničkoj, beloj ekipi, pojavilo se nekoliko mladića/tinejdžera atletske građe.

Posle početne terenske nadmoćnosti naše ekipe, na teren su istrčali i nepoznati mladići, a prema kondiciji i pokretima se videlo da treniraju fudbal.

I dok smo sa igračima koji su brzi, driblaju i primaju loptu grudima u trku još kako-tako izlazili na kraj, golman nam je zadavao najviše muka. Bacao se, skakao i spasio svoj tim nekoliko golova.

Nazvali smo ga mali Šmajhel.

Na poluvremenu smo i saznali o čemu se radi. Naime, mladići zaista treniraju fudbal, a golman je iz Ajaksa iz Amsterdama. Da, onog tima koji ima najbolju omladinsku školu na svetu.

Zašto i kako je došlo do toga da se se među navijače umuvaju pravi fudbaleriiI to na strani samo jednog tima, nije nam bilo jasno, niti je imalo veze sa fer plejom, igrom i zabavom.

Izgleda da i UEFA poput FIFE nije imuna na korupciju i slične marifetluke, ali to nas nije sprečilo da uživamo.

Što bi rekli Pistolsi “And we don’t care”

Štaviše, shvatili smo da, iako smo neformalna grupa građana koja je prvi put zajedno istrčala na teren, ipak znamo da igramo, koliko god to neverovatno zvučalo. Da li su na nas prešle moći legendi koje su igrale veče ranije, nije poznato, ali igrali smo..

Koliko je sve bilo (nad)realno svedoči i izjava drugara Beograđanina/Berlinca koji je došao da nas gleda:

Izgleda kao da igraju prave ekipe, iako znam da pojma nemate.”

Jedina razlika od pravog fudbala bile su izmene, hokejaškog tipa.

U drugom poluvremenu sabijali smo bele u šesnaesterac, šutirali, ali golman je bio nesavladiv, a atmosfera se zakuvala. Toliko, da i asistent Karembe nije mogao da istoleriše uporno sudijino igranje sa ofsajdima, već je glasno negodovao pored aut linije.

Igralo se kao da je u pitanju skoro pa profi meč, borbeno, sa željom da se igra, pobedi ali ne i da se povredi.

I nismo pobedili. Ali nam nije smetalo.

Pikali smo veliki fudbal na Olimpijskom stadionu.

Uživali smo.

Ili kako je zabeležio urugvajski pisac Eduardo Galeano posle ulične utakmice dečaka u gradu Kalelja de la Kosta

Pobedili, izgubili

Lepo smo se družili”

I to je neprocenjivo.

Prethodno objavljeno na autorovom blogu.

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “Kako sam gledao (i igrao) finale Lige šampiona”

Ostavite komentar