Valjevac iz Brđana i ostala dijaspora
Sećam se tog dana kad sam otvorila sajt i ukucala broj. “YOU`VE BEEN SELECTED”
Za trenutak sam pomislila da nisam dobro videla, pa sam ponovo otvorila sajt američkog Stejt departmenta i posle nekoliko trenutaka sam shvatila da sam dobila zelenu kartu na lutriji.
To je za mene bilo olakšanje ali i strah.
Idem sama za Ameriku. Oblio me hladan znoj.
Danima nisam znala kako mami, baki i tetkama da objasnim da možda sledećeg puta neću doći za šest meseci nego za neku godinu…Okej, idem na još jedan ugovor, dok skupim kintu…
Ustvari posle tog razgovora u ambasadi trebalo mi je oko šest meseci da konačno siđem sa broda i usidrim se u neku metropolu. Zašto Majami?
Palme i ti prelepi zalasci su me omamili.
A znajući sebe koliko ne podnosim zimu, Njujork nije dolazio u obzir. Kažu tamo te vetar odnese… Ipak ni dan danas nisam svesna kolike sam sreće!
Znam da su mi neki stariji iskusniji ljudi iz dijaspore predlagali da se manem naših ljudi, što me je još više uplašilo.
U Majamiju naših ima ni manje ni više oko 10 000, ne računajući okrug Broward, dok u Čikagu postoji čitav jedan kraj gde žive samo naši, i zna se da su ćevapi najbolji kod Bosanca u Des Plainesu, burek se jede kod Nade. I naravno svi voze kamione.
Njujorški Srbi drže Astoriju, a disidenti Milvoki.
Na karipskom ostrvu Aruba, postoji jedan restoran preko puta luke, vlasnik je Beograđanin. Kaže posle 5. oktobra prodao je sve i preselio se zajedno sa porodicom. Nije bio u Srbiji više od deset godina. Ne kaje se.
Dakle, u koju god vukojebinu na svetu se zavučeš naći ćeš barem nekog sa ovih prostora.
Koliko je to dobro po tebe kao jednog od 300 miliona stanovnika ove države, ne znam. Ali je svakako iskustvo. Pakleno.
CC
Ono što sam videla i iskusila za ovih šest meseci stalnog boravka: nisam se dobro provela družeći i praveći dilove sa našima.
Ipak me jedino moj Valjevac iz Brđana nikad nije izdao.
Pokušaću da vam nekako približim sliku kakva je dijaspora na ovim prostorima, ali sigurna sam da nije ništa drugačije od drugih, evropskih zemalja.
Ako postoje, kako kaže domaća intelektualna elita, dve Srbije, dijaspora se deli na tri.
Da li postoje neki dogođaji u našoj istoriji da su se Srbi vraćali svojim kućama, a ne bežali od nemani poput Tita, ratova, sankcija? Čisto sumnjam.
Disidenti su upravo ti i jedini koji našu tradiciju neguju. Obavezno u odelima idu u Crkvu, na reverima su značke američke i srpske zastave, pevaju u horu i obavezno poste. Neki ipak dođu u opankama dok im šajkača krasi sede vlasi.
Vrlo su tihi, gotovo neprimetni. Kada čuju neku geakušu koja se popela na štikle od 50cm da vodi abrove dok traje liturgija, na pristojan način kažu joj da umukne ili da napusti crkvu.
CC
Svoju decu su naučili srpski iako nikad niko od njih nije kročio na zemlju svojih predaka više od pedeset godina. Ipak, neki potomci ne pričaju srpski, ali neguju na isti način i vole Srbiju kao i njihovi roditelji.
Sa setom pričaju o svojoj domovini. Monarhističkog su opredeljenja. Ne psuju. Vole da igraju kolo i da popiju po koju za cirkulaciju. Jedino ime koje ne sme da se spominje je Tito. On im je uništio mladost i razdvojio ih od otadžbine. Ja samo mislim da im je učinio uslugu.
Čak sam videla i one mešovite brakove gde je muž Srbin, a žena Amerikanka, ili obrnuto. Skladan spoj razumevanja i prihvatanja drugačijih običaja. Takva slika među mlađom generacijom vrlo je retka jer je njihovu mladost - ako već tako kažu - uništio Tito, a našu bombardovanja, restrikcije, mržnja prema svakom živom biću, i sankcije. Ko je tu najviše stradao? Nisam sigurna.
SKOROJEVIĆI, VALJEVSKI REČENO: GEACI
Odrasla sam u Valjevu. Čika Ljuba Pače je stalno za mene govorio da sam dete sa asfalta i da je sve više geaka nasrnulo na naše kaldrme i da treba da se pazim takih iksana.
Ipak mi Valjevci se retko srećemo u ovim američkim prostranstvima. Kada se vidimo to menja sve. Posebna smo vrsta. Domaćini, bekrije, umetnici. To je naše Valjevo kakvog pamtim.
Kako i u Valjevu, tako i u Americi, broj geaka se povećao nenormalnom brzinom.
Idem u crkvu na liturgije. To su momenti kada želim da sam kod kuće sa porodicom. Da posle liturgije sednemo na kej i popijemo kafu. Nedostaju mi momenti radovanja tokom Božića i Uskrsa.
Ali, na žalost, kao i rodoljube, mene prisustvo geaka strašno živcira.
Na liturgiju se dođe da se vode abrovi. Sveštenik koji jedva govori ne može da veruje da se ovakvo nepoštovanje nečijeg vremena dešava. Bukvalno u crkvicu nagrnu persone koje su obučene kao za neko od takmičenje kod Saše Popovića.
CC
Štikle, torbe, šminka, sise… Sve je to namontirano i naravno bez kućnog vaspitanja.
Da sam ja tako došla u Crkvu verovatno bi mi moja Zorica udarila šamarčinu na sred iste. Teoretski.
Zaista, ne znam gde je krenulo nizbrdo. Od 1990. godišta pa nadalje.
Geaci jedva čekaju da Goga Sekulić dođe u Majami. Ne propuštaju nijednu srpsku žurku. Jednom sam otišla: dvojica se biju, a treći nabada Portorikanca u slepočnicu.
Svi poseduju selfi sa Markom Jarićem i Brenom, i naravno obavezan kolaž fotografija sa nekih od majamčanskih bazena, jer naravno da vide oni naši stari školski drugovi kako se mi provodimo “do jaja” u Majamiju, a kući nema leba da se jede. Izgled, ten i bazen varaju vaše oči!
Iza takvih ljudi stoji sledeća slika:
- Javno sam se deklarisao kao pripadnik LGBT populacije, iako sam Srbin do smrti, mrzim pedere i ostale zaostale parole.
To će im doneti zeleni karton, ali prvo moraju da ubede sud da su oni ustvari ugrožena vrsta.
-Istekla turistička viza, ali i dalje imam pravo da govorim ružno o drugim nacijama. Kubanka me upravo zeznula za 5000$ za lažni brak, i opet imam i dalje pravo da vređam i etiketiram za ručkom! Ovaj je peder, ovaj Crnac, debeli Amer, ovaj lud, ovaj Jevrejin, ovaj puši eksere… Plačemo za majkom Srbijom…Svi su nam krivi.
-Zavisnost od belog praha mi je popila i ono malo pameti što sam poneo od kuće.
Okej, razumem da sredstvo ne bira cilj, ali predsednik je rekao da će onima koji vredno rade, koji ne osuđuju, koji gledaju svoja posla, vrlo rado dati papire. Ako u Sjedinjenim Američkim Državama postoji oko 11 miliona ilegalno useljenih ljudi, zašto neki tamo klinci iz neke vukojebine ne mogu da progutaju i shvate da ovde mržnja ne prolazi i pravi jako negativnu sliku o nama kao jednom narodu? Znači ako si došao u goste ponašaj se pristojno. To je cela logika.
Mislite da nekog motordžiju iz Merilenda na Harliju zanima ko si ti i iz kog sela si došao?
On se penzionisao, kupio motor i samo uživa. To je ono što ovu zemlju čini interesantnom. Gledaju svoja posla i svakome će pomoći. Ako je neko rešio ovde da se skrasi, čim je stao na tlo ove zemlje, znači da se pravila igre menjaju.
Za mene uglavnom kažu da mi je lako. Ne znam da li je danas ikome lako. Ovde novac ne raste na drveću. Ovde moraš dobro da se naradiš da bi to zaradio. I da se napreduje. Upoznala sam neke ljude koji su ovde 10 godina, a ne znaju reč engleskog.
Ti isti skorojevići će da te izvaćare za lovu. Na primer, ako živiš sa nekima od naših, a slučajno ti je kupio voćni jogurt, obavezno će da ti naplati nekako jer je pun ljubomore i besa. A za struju i to duplo. Samo jer si u boljoj poziciji nego oni. U nekim evidencijama.
CC
E pa draga gospodo, meni ne pada na pamet da se ikome pravdam. Žao mi je.
A oni što evo baš sutra idu da snimaju film za Los Anđeles, pa idu na neke kastinge, upisuju mastere na nekim univerzitetima. Ti su mi najdraži, jer nemaju pojma gde je levo. Uvale ti se na gajbu, neki spavaju sa tobom u krevetu. Prljav veš po kupatilu, a mama i tata iz Srbije šalju lovu za kiriju.
E svašta se u ovim Amerikama može videti! Svakakvih ličnosti. Ja samo stavim naočare za sunce i pravim se da ne znam srpski jer tako lakše podnosim krpelje koje se lepe za mene. Pa je l’ možete da verujete da postoje osobe koje imaju dosije jer su nosile slanine preko okeana?
A GDE SMO MI NORMALNI U CELOM OVOM LUDILU?
Ovo pitanje postavljam svakog dana. Sebi. Neki od nas normalnih žele samo normalno da žive i da napreduju dalje. Zašto smo došli ovde? Kako smo zaboravili da se zahvalimo na svemu što smo dobili u životu? Da se zahvalimo onako od srca i da krenemo u borbu mirna srca, otvorenih ruku i uma. Znam da sam uvek bila drugačija i čvrsto verujem da nisam slučajno ovde.
Mi ne sanjamo o lakoj lovi. Mi sanjamo o okeanima, zalascima sunca na sred Atlantika. O želji da nađemo srodnu dušu i da pravimo svoje jato. To su naši snovi tako mali i za ove geake glupi.
Ne treba nam niko negativan u životu da nam ga truje stvarima koje normalnog čoveka zamaraju.
Meni samo treba da kad zaspim pomislim na moje Valjevo, ono koje sam ostavila pre tri godine, da sanjam o svim tim gradovima do kojih treba stići. I malo love da ostavim sa strane za neko putovanje od pet dana da bih još nešto iskusila i doživela.