NAZAD NA PRVU STRANU

Divčibarski izleti

Predratni izleti Valjevaca na Divčibare

Od Valjeva do Divčibara, pre rata, išlo se samo putem Valjevo-Užice do Kaone odakle je odvojak puta u dužini od 9km vodio do Divčibara. Put Valjevo-Užice je imao makadamsku podlogu, koja je, zbog male frekvencije saobraćaja, dosta dobro održavana. Deo puta od Kaone do Divčibara sve do 1936. godine, kada je rekonstruisan i povaljan, bio je običan seoski put.

Broj lakih kola u Valjevu pre rata mogao se prebrojati na prste. Kada se tome dodaju pet do šest autobusa i nekoliko kamiona, tada se dobija jasna slika voznog parka grada Valjeva. Međutim, u to doba je bilo više fijakera i teretnih zaprežnih kola.

CC

Ipak, i pored ovakvih uslova, građani Valjeva, a naročito omladina, organizovali su povremeno izlete do vazdušne banje, kako su u to vreme Valjevci nazivali Divčibare. Omladinci, pošto su raspolagali skromnijim materijalnim sredstvima, obično su do Divčibara išli peške ili pak kamionom. Imućniji građani odlazili su na izlet taksijem i to uglavnom na Pantelijevdan, 9. Avgusta, kada se na Divčibarama održavao vašar. Odlazak u rano jutro i povratak u večernjim časovima taksisti su naplaćivali od 300 do 350 dinara, što je u to vreme bio značajan iznos. Pojedinci su na Divčibare dolazili fijakerom ili čezama. Vožnja fijakerom po lepom vremenu za putnike je bila naročito prijatna, jer su mogli u laganoj vožnji da uživaju u divnim predelima kroz koje put prolazi.

U glavnoj sezoni, u toku jula i avgusta, nekoliko godina pre rat Velja Marković, šofer iz Valjeva, koji je svijim autobusima držao linije Valjevo-Divčibare i Valjevo-Kosjerić, svake subote je za one građane koji su hteli da provedu vikend na Divčibarama organizovao vanredni polazak autobusa u 19 sati. Autobus je polazio ispred kafane „Dva pobratima“, koja se nalazila gde je doskora bila bašta restorana „Grand“. Vreme polaska bilo je prilagođeno željama izletnika, jer su to bili, u najvećem broju, trgovci iz Valjeva, čije su porodice letovale na Divčibarama, te je trebalo sačekati da oni zatvore radnje. Ovi izletnici su se sa Divčibara vraćali nedeljom po podne. Kako su oni dolazili na Divčibare svake subote, to su ih Valjevci, koji su u ovom mestu provodili odmor, duhovito nazivali subotarima, premda izletnici nisu imali nikakve veze sa verskom sektom istog imena.

CC

Izleti omladinaca Valjeva

Omladinci Valjeva, đaci, radnici i studenti, bili su pre rata česti posetioci Divčibara. Međutim, oni su na originalni način pristizali u ovo planinsko mesto. Iskupi se njih petnaestak, a nekada i više, i, pošto prisustvuju večernjoj predstavi u bioskopu Tiosava Blagojevića, u lepoj, toploj, letnjoj noći krenu peške na Divčibare. Od Valjeva do Podbukova držali su se uglavnom puta Valjevo-Užice, koristeći pojedine prečice. Pošto se u Podbukovima odmore i osveže na Bukovskoj reci, tada im predstoji najtežio deo puta, uspon uz Crveni breg, čijim hrbatom krivuda uska pešačka stazica. Peti se uz Crveni breg nije nimalo lako. Taman čovek pomisli da će, čim se ispne na vrh, dođi na Divčibare, kad ono se ispreči još jedno brdo i tako nekoliko puta sve dok se ne stigne na vis Golubac.

Kad su naši putnici, posle pet do šest časova pešačenja, stigli na Golubac, zora je svitala i pred njima se prostiralodivčibarsko polje sa svojim još usnulim stanovnicima. Pošto su se osvežili na Radovanovića česmi, izletnici su odlazili u pekarnicu Ace Ristivojevića u kojoj im je majstor Aca za doručak pripremao lepinju sa kajmakom i jajetom. Osveženi i okrepljeni, pošto bi sunce izgrejalo, odmarali su se u hladu borova.

CC

Kako mladim ljudima ne treba mnogo vremena da povrate snagu, to su omladinci, često još istog dana po podne na livadi kod kafane „Promaja“ (gde je kasnije održavana priredba „Beli narcis“) igrali fudbalsku utakmicu sa svojim divčibarskim vršnjacima. Ukoliko su sa sobom poneli šatore ili pak našli prenoćište kod drugova koji su već ranije postavili šatore, omladinci su ostajali nekoliko dana, uživajući na čistom planinskom vazduhu. Zapravo vreme boravka je često bilo opredeljeno i novcem koji su imali za trošak.

Sa Divčibara su se vraćali opet peške. Polazilo se pred smiraj sunca, kako bi se oko ponoći bilo u Valjevu. Povratak je bio mnogo lakši jer od Divčibara do Valjeva skoro da nigde nije bilo uspona, te je i put trajao kraće.

* * *

Tekstovi su prvobitno objavljeni u knjizi „Divčibare“, Bogoljuba Boke Lome, koju je izdala „Kolubara“ 1996. godine. 

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “Divčibarski izleti”

Ostavite komentar