Gvozdeni mostovi u Valjevskom kraju (2. deo)
GRADAČKI
Gradačkim mostom valja preći pešice da bi se imao potpuni doživljaj, i vizuelni i čujni. Ako se to čini iz grada, između štangli postavljenih rešetkasto, pomalja se bela mermerna skulptura Milovana Glišića sa kojom se srećete čim siđete sa mosta. Pogled na reku ispod mosta i uzvodno, otkriva lepotu koja mami. Visoke topole sa obe strane čine ga još lepšim, a prelaz uzbudljivim. I istorija mosta nosi mnogo toga.
Podignut je 1928. godine iz nadoknade za ratnu štetu u Prvom velikom ratu, mada dokumenta o tome nisu, za sada bar, nađena. A da je pravljenje mosta bilo veliki događaj govori fotografija koju je Bora Vujić, hroničar Valjeva, našao u porodici Teofilović. Na fotografiji vidimo okićeni most vunenom pređom, donetom iz bojadžijske radnje ove porodice koja je bila na ustavi gde je sada spomenik velikom piscu. Na panoramskoj fotografiji vidi se desetak ljudi koji sede ili stoje po mostu, u podnožju prepuno dece, vidi se i uski drveni most odmah pored tek podignutog gvozdenog, vide i prve kuće Gradca. Vujić je identifikovao 41 osobu, zabeležio ponešto iz biografija skoro svakoga od njih i o tome objavio članak „Gvozdeni most na Gradcu“ (“Napredu” od 5. oktobra 2000). Nažalost nije zapisano ime inženjera firme iz Nemačke koja je most montirala a pominje se i naš inženjer iz Blaca koji se oženio Valjevkom, ali ne i njegovo ime. Na jednoj od štangli izliveno je ime te firme ćirilicom, doduše naopačke: “J. Golno, Štetin i sin, Nemačka“.
Vremenom je gradački gvozdeni most postao tesan za dvosmerni saobraćaj, pa je pored njega 80-tih godina urađen betonski po projektu inženjera Dragana Bebića. „Tada nije bila dilema – govorio je Bebić - šta sa gradačkim starim mostom. Projektni zadatak bio je da se uradi samo leva traka posmatrano iz Valjeva, a da se čelični, kada za to dođe vreme zameni blizancem ovog na levoj strani“ (Revija “Kolubara”, oktobar 2007). Sve do leta 2007. stajali su jedan uz drugi gvozdeni i betonski most, a onda je gvozdeni zatvoren za saobraćaj uz ocenu - „nebezbedan“. Najavljeno je i njegovo uklanjanje i prodaja u staro gvožđe, nakon procene da za rekonstrukciju treba 40-tak miliona. A onda se u javnosti sve češće javljao zahtev da se most sačuva. Reagovao je i Zavod za zaštitu spomenika kulture stavljajući ga u status prethodne zaštite. Nekoliko stručnjaka, među njima i profesor sa Građevinskog fakulteta Zoran Vlajičić, obavilo je ekspertizu. Od tada most stoji, nikad stabilniji i moćniji.
Slobodan Lukić, inženjer firme “Ingrap Omni” rukovodio je svim poslovima, od peskarenja, pojačavanja konstrukcije, lamela, na i tada, kako je komentarisao, „zdravom mostu“. Najteže je bilo nabaviti zakivke jer se danas retko rade a nama laicima deluju kao ukras. Lukiću je to bilo drugo iskustvo sa gvozdenim mostom, nakon preseljenja divačkog u Šušeoku. Stari gvozdeni most na Gradcu je, 14. novembra 2008. godine, ponovo u saobraćaju nakon dvogodišnjeg zatvaranja radi remonta. Sa pešačkom je stazom duž tela mosta, obojen u tamno plavu. Radovi su koštali samo 15 miliona dinara, toliko je procenjeno da bi koštala i njegova demontaža i odnošenje na otpad. A za to da je ostao gde je i podignut i da na neponovljivo lep način, kao spomenik tehničke kulture, trajno obeležava ceo prostor na kom se susreću grad Valjevo i naselje Gradac - nema para.
Crtež: Ljiljana Ljiljak
NEKADAŠNJI U DIVCIMA
Ostaci stubova koji izviruju iz reke jedini su ostaci nekada čuvenog divačkog gvozdenog mosta. Beogradske novine 10. jula 1902. beleže da je postavljen temelj stalnom mostu na putu Valjevo-Mionica u mestu Divci: „Most biće gvozden iz dva obalna zidana stuba. U desni temelj ovoga mosta postavljena je spomenica ove sadržine: U ime božije i trudom naroda okruga valjevskog za vreme vlade Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I, ministra građevina Pere Velimirovića, načelnika okruga valjevskog Spire Popovića, narodnog inženjera Ljubomira Denića, predsednika opštine lukavačke Živana Popovića, postavi se danas 8. Jula 1902. god. temelj ovome mostu koji će služiti narodu i trgovini…“ U vreme ratova nije rušen a služio je do 1971. godine kada je urađena nova trasa i novi betonski most nekoliko metara uzvodno. Van saobraćaja, očerupan, bez talpi nije bio „ni da se pešice pređe“ kako svedoče Divčani.
A služio je dobro i dugo. Polukružne dve rešetke od delova spojenih zakivcima, sa nosačima činile su most popločan drvenim gredama. Zato se svaki prelaz preko mosta čuo daleko. Ljudi su merili vreme po buci koju je redovno pravio „mionički lokal“.
ŠUŠEOKA
Kad se u Lukavcu, sa puta Valjevo-Lajkovac skrene za Mrčić, makadamski put vodi na lep gvozdeni, lučni most. Premošćava Kolubaru u delu mirnog toka, obala obraslih niskim rastinjem i topolama. Idealno mesto za ptice, posebno sive čaplje...
U neposrednoj blizini je ugledna firma “Agranela” a na levoj obali veliki mlin sa pekarom.
Meštani Šušeoke koristili su viseći most na sajlama (stoji i danas oko 200 metara uzvodno) kako bi preko Kolubare stizali na drugu obalu, do imanja, povrtnjaka i mlina „na Kosiriću“, djaci do škola. Bio je veoma nestabilan, ljudi su padali sa njega i davili se u reci.
Sanjani most bio je dežurna tema u mioničkoj opštinskoj vlasti. Njenom predsedniku Milanu Matiću Šljapi to je i uspelo.
U Divcima je već tri decenije trulila konstrukcija napuštenog gvozdenog mosta a Miša Ilić, inženjer, graditelj mostova, zalagao se uporno da se most spasi. Utvrdilo se da je čelik divačkog mosta izvanredan, rešetke su rasklopljene a “Mostogradnja” je besplatno prebacila elemente do Šušeoke, gde je obavljeno peskarenje. Profesor Vlajić, stručnjak za rekonstrukcije, konsultovan je za ojačanja, koja su bočno dodata na rešetkastu konstrukciju. Podignuta su dva stuba pored stubova koji su davno postavljeni za most koji nikada nije izgrađen. Na dan puštanja mosta u saobraćaj, seća se Ilić, most je bio opterećenih desetinama natovarenih kamiona kako bi se proverila stabilnost. A oko mosta ali i ispod njega prepuno ljudi. Most, dug 40 metara, je izdržao, njim prelaze Kolubaru i teretnjaci do 30 tona nosivosti. U telu mosta su trotoari i kolovoz za jednosmerni saobraćaj. Lepo mu je ime - Plavi most, po boji u koju je radi zaštite od korozije bojen.
Piše: Ljiljana Ljiljak
Tekst je originalno objavljen u Kalendaru “Kolubara” za 2014. godinu