NAZAD NA PRVU STRANU

Odraz u ogledalu

Čini mi se da sam ove godine popio više začuđenih ili barem malo upitinijih pogleda “što tamo” na pitanje gde sam proveo odmor, nego što je to bio slučaj pre pet ili šest godina.

CC

Destinacija je naravno Hrvatska iliti “moje more“. Bilo da se radi o Dalmaciji, Istri ili već nekom Kvarneru. Tu sam stasavao, tu sam se zaljubio u more, tu je najlepši miris, a nećete verovati tu se i najbolje osećam. Skoro kao domaći ili kao naši, kako često vole da kažu Istrijani.

Razlozi za to su jezik, mentalitet, način života… Koliko god se trudili da podele ljude u regiji, mi, jebiga, i dalje govorimo isto, pevamo isto, navijamo za svoje klubove isto, mrzimo se isto, a imamo i isto tako kratko pamćenje…

Želeo bih da ukažem na ovo poslednje, jer povod za upitne poglede s početka jesu tenzije koje su se digle oko 20 godišnjice “Oluje“.

Srbi i Hrvati su se ponovo dohvatili sa namerom da pokažu kako su samo oni jedini ispravni. Kako postoji samo jedna istina i da je naravno, ona samo na strani pravednih, bilo da su u pitanju oslobodioci Hrvati ili proterani Srbi….

Naravno, svi su zastali negde na pola puta, na pogledu samo iz svoje rupe, govoreći samo ono što njima odgovara, pokazujući na kraju krajeva još jednom koliko su u stvari slični.

I koliko nemaju pojma kako život funkcioniše.

Da nema večnih istina i večnih stanja i da se sve menja. I teritorija, a bogme i stanovništvo. A na Balkanu često brže nego na drugim delovima Kontinenta…

Dovoljno je pogledati samo 100 godina unazad. To je za istoriju delić sekunde, statistička greška, treptaj oka, a za čoveka život i po….

Sa Balkanskim ratovima Turci koji su vladali vekovima su manje-više proterani.

CC

Prvi svetski rat doneo je velike rokade na Balkanu.

Vojvodina je pripala Srbiji, sa sve severom Bačke koja je bila a i decenijama kasnije ostala dominantno mađarska. Za to vreme, Istra je prešla iz austrijskih u italijanske ruke…

Ovakvo stanje trajalo je do Drugog svetskog rata, kada je, setićete se, proterano oko pola miliona Nemaca – folksdojčera koji su platili cenu sumanute politike svoje matične zemlje, iako, znate i sami, sigurno je da se nije radilo samo o nacistima.

CC

Tih godina, Vojvodinu su naselili kolinisti, pretežno Srbi iz BiH i Hrvatske, čime je ova severna pokrajina po prvi put postala većinski srpska. Znači, pre 60-ak godina.

CC

Sličan slučaj je i sa Istrom, a tu su cenu platili Italijani, koji jesu 1943. godine prešli na stranu saveznika ali to im nije pomoglo da sačuvaju ovaj deo zemlje.

Zajedno sa državom Italijom proterano je na hiljade Italijana/Istrijana, a nacionalizacija imovine je i tamo, kao i drugim delovima Jugoslavije umela da bude itekako nepravedna. Možete se kladiti da nisu svi Italijani bili Dučeovi fašisti.

Istra je tako po prvi put u istorji postala deo nečeg hrvatskog, ali su tamo naseljavani Jugosloveni – od Vardara pa do Triglava.

Kao posledica praznih gradova nastao je i “Beograd na moru” odnosno Rovinj – gradić čije je prazne nacionalizovane nekretnine pokupovala budzašto nova politička i kulturna elita. I na sreću, učinila sa svoje strane da Rovinj bude lepo mesto.

I tako je to trajalo, pa čitavih 40 godina, kada je izbio novi rat, a ovog puta veći deo Srba je napustio Istru, ostavljajući tamošnji miks drugim narodima. A Istra se tada našla u sastavu nezavisne Hrvatske.

Slično se tih dana i meseci događalo u Republici Srpskoj Krajini gde su Hrvati morali put pod noge, a dosta njih je završilo u Istri.

Četiri godine kasnije usledio je dobro poznati egozdus Srba, ovog puta bez povrtaka, dok je BiH posle četvorogodišnjeg pakla podeljena po etničkih linijama sa više od million raseljenih i mrtvih.

Krajem prošlog veka usledio je i završni čin na Kosovu. Bombardovanje, ulazak stranih trupa i iseljavanje sada već dominatno manjinskog srpskog stanovništva. Zaokruženo je nešto što se tiho dešavalo od kraja Drugog svetskog rata naovamo…

CC

Iskustvo nam govori da se sve kreće i menja. I šta sada? Da li je potrebno da se spremimo za novu vojnu? Za neka nova istrebljenja zarad fiktivnih “trajnih” stanja koja se menjaju svako malo?

Ili da se okrenemo jedni ka drugima, jer ovako mali i zabrazđeni u narcizam malih razlika viđeni smo da postanemo skup neuspešnih i nadrkanih naroda koje svako (čitaj malo veći) može lako da gurne u nova stradanja, mržnje i stagnacije….

CC

Jer da se živi lošije nego pre 25 godina to će vam reći svi, bilo da su srpski, hrvatski ili već neki treći nacionalisti, a ona “mala zemlja na brdovitom Balkanu” je bila nešto ubedljivo najveće i najjače što smo imali.

CC

Nije ovo jugonostalgija, iako mislim da je to bila najbolja opcija.

Ako ništa drugo, da ne gradimo uspeh na propasti drugog, da gledamo na to koliko smo slični i da se pomažemo. Jer, koliko god se trudili da budemo različiti, nemamo sličnije jedni drugima. Makar ne na ovoj planeti.

Možda je ta mržnja u stvari reakcija na sopstveni odraz u ogledalu koji nam se ne dopada.

Jedino što tako ubijamo i sebe.

Blog autora

 

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “Odraz u ogledalu”

Ostavite komentar