NAZAD NA PRVU STRANU

Valjevske uspomene Jaroslava Jande

Pred odlazak na front
Pred odlazak na front

Jaroslav Janda našao se u Valjevu u jesen 1914. godine, pred Kolubarsku bitku, gde je često po zadatku dolazio sa obližnjih položaja da pokupi poštu i obavi nabavke za jedinicu. Austro-ugarska vojska evakuisala je svoje ranjenike iz grada jer se znalo da se srpska vojska približava. Kako nije želeo da se vrati u Austriju, menjao se sa nemačkim vojnikom i ostao u Valjevu, radeći u bolnici smeštenoj u zgradi Gimnazije.

Borbe za Valjevo traju, a Jaroslav piše:

“Ukrao sam trenutak vremena, otrčao na krov Gimnazije i proturio glavu kroz luftaš da lično pratim šta se događa. Na brdu iznad kasarne Petok pešadijskog puka mogao sam jasno da vidim austrijske artiljerijske položaje. Negde tu bili su i vojnici 35. češkog bataljona koji su sa nama stigli do Valjeva. U podnožju sam video srpske trupe kako se okupljaju...Vojnici su u tišini jeli, sve više njih je dolazilo...

Na tavanu hotela Grand bio je neprijateljski mitraljez koji je pucao u pravcu metalnog mosta na reci Kolubari. Srbi nisu mogli da otkriju njegov položaj jer se sakrio u mračnom uglu, udaljenom od krovnog prozora. Ali i odatle je imao dobru preglednost. Srbi su krenuli da ga traže i možda su spazili moju glavu, pa su počeli da gađaju poktovlje gimnazijske zgrade, a onda i da je pretražuju. Narednik je naložio da se popnem na krov zajedno sa njim. Pregledao je krov i tavan detaljno i tu video ukrasne statue. Pomenuo je da su mu se možda od statua učinili neprijateljski vojnici. Ja sam ćutao o svom ranijem boravku na krovu. Nedugo potom našli su mitraljez i ućutkali ga.

...Kasnije tog dana srpske trupe ušle su u Valjevo noseći svoju zastavu. Pozdravio sam zastavu u Karađorđevoj ulici. Jedinice su se kretale nekako tužno, možda zato što su imale samo trubače i dobošare u svom sastavu.

Kasarna V pešadijskog puka

Kasarna V pešadijskog puka

Srbi su preuzeli bolnicu. Komita u civilnom odelu i sa šajkačom pogledao me i rekao: Čehe je trebalo streljati što su se borili protiv nas. Umesto toga, trebalo je da se dignu protiv Nemaca, a ne da ratuju sa svojom braćom Srbima. Ja sam pokušao da objasnim, ali bez uspeha; on je bio čvrstog ubeđenja.

Dobili smo šefa, srpskom doktora u činu kapetana. Bio je pun sebe, ali neefikasan; vreme je provodio marširajući i koandujući, ali i tukući ljude lenjirom koji je uvek nosio u ruci. Morali smo da iskopamo sve one leševe koje smo prethodno pokušali da zakopamo, i da taj strašni teret odvezemo na novoustanovljeno mesto za sahranjivanje, pored valjevskog civilnog groblja. Uglavnom su Česi radili taj deo posla. Ja sam delio hleb i sapun tokom tog posla i sve vreme ih upozoravao da pre obroka operu ruke. Sve je bilo uzalud. Izvadili bi tela iz zemlje, stavili ih u prikolicu i sledećeg minuta video bih mnoge od njih kako iz rančeva vade parče hleba...

Nije ni čudo da je privremeno olakšanje za nas bio odlazak u vinariju posle toga. Pevali smo u društvu lokalaca pesmu koja je među Srbima bila veoma popularna u to doba:

Pred odlazak na front

Pred odlazak na front

“Petar Prvi jaše vranca,

Franja Josip na magarca,

Petar Prvi vino pije,

Franja Josif suze lije.”

Ovo je samo deo valjevskih zapisa Jaroslava Jande koje je na engleski za Reviju Kolubara prevela Jaroslava Hlavačkova, njegova unuka. Mi smo ih zatim preveli na srpski. Ostatak će biti objavljen nekom drugom prilikom.

Prvi deo

NAZAD NA VRH

1 komentar na “Valjevske uspomene Jaroslava Jande”

Slobodan Rakovic

Sjajno. Lara nastavlja Dedinim stopama. Cestitam

Ostavite komentar