NAZAD NA PRVU STRANU

Biciklom Zemun-Kosjerić via Valjevo

U knjizi putopisa “Drugde” (1969), pisac Aleksandar Tišma, između ostalog, govori o svom putovanju biciklom kroz Srbiju u leto 1961. godine, kada je posetio i Valjevo. Ova priča preneta je u Kalendaru “Kolubara” za 2002. godinu.

Ovom prilikom prenosimo njegove valjevske utiske.

Valjevo

CC

Sve do Lajkovca probijao sam se uz kolonu stoke i kola, što ukorak odlaze s vašara kućama. Samo dvoja kola puna mladih Cigana i Ciganki jure, prestižući sve. Voze Ciganke, a muževi leže u šaragama izvaljeni i natežu boce rakije.

Počev od Lajkovca, dosad valovit predeo se menja. Bregovi se raskrupnjavaju, zaobljavaju, jedni pod snežnim usevima i gustom šumom. Sunce zalazi i u istom trenutku, iz planine hladno zamiriše na sirovu travu. Sve unaokolo je snažno i krepko, čak i ljudi koje srećem, čak i kuće, koje, kao u svakoj planini, izgledaju lepše i čistije, i kao ukomponovane u pejzaž.

U Valjevo ulazim pod mrakom, sekući neku prugu nad kojom je dignuta rampa. Široka, prava ulica sa temeljnim visokim kućama deluje izrazito gradski, čak specifičnije, austrougarski. Takav je i hotel u koji me upućuje kelner pred jednom kafanom: masivan, hladovit, prostran.

Presvlačim se i izlazim da razgledam. Pod jakim svetiljkama mnogo odmerenih šetača, dobro odevena mladež, negovane žene, razgovara se, razgledaju se izlozi. Stižem na reku, to je opet Kolubara, ovde prava i tanka, osenčena drvećem duž lepog, kamenog keja. Naspram obale, na terasi Doma kulture, svet sedi mondeno, uz tihu svirku iz džu-boksa. Prelazim reku, jednim od mnogih vitkih mostova. Ovde su svetla bleđa, kuće starinske, s doksatima, s majstorskim firmama ispisanim po snežno belim zidovima crnom bojom i tvrdom rukom. Kapije tih kuća, od tankih letava, propuštaju pogled u duboke, travne i lisnate kapije.

CC

Valjevo (drugi dan)

Posle doručka, po jakom suncu, izlazim na Kolubaru i tražim mesto za kupanje. Oklop keja ubrzo otpada, obala ogoli razvaljena i kamenita. Na jednom mestu, već izvan grada, ugledam visokog seljaka u čojanim pantalonama i plavoj majici, koji, pognut, pijukom vadi kamenje iz obale. Sednem da ga posmatram. On, kad me primeti, prilazi mi i pita odakle sam; kaže da je bio u Novom Sadu, lane na Sajmu, i da mu se tamo sve sviđa sem vode. Pita kolika je tamo cena bostanu, rakiji. Nezadovoljno vrti glavom: ovde je sve jevtino. (...)

Mesto za kupanje nalazim još dalje uzvodno, iza Lovačkog doma, u uvali ispod ceste. To i nije kupanje – jer voda jedva dopire do kolena – već kvašenje. Ali je divno posle ležati na kratkoj i mekoj trvi, pod suncem koje peče a ne znoji. Povremeno, sa ceste koju ne vidim i brda na drugoj obali, preko moje glave dovikuju se brđani. To u čitave arije razvučenih poklika, od kojih ništa ne razumem. (...)

Po podne idem u Dom kulture i u njegovom vrlo modernom bioskopu gledam „Krik“ sa Alidom Vali, ja jedini odrastao među tucetom dece. Posle predstave večeram na terasi naspram Kolubare, odakle pirka prohladan vetar. Pošto sam seo blizu prolaza u dvoranu, dva mlada kelnera uzimaju me pred kraj radnog vremena za sabesednika. Nisam li slučajno video koji je gost uzeo kuvano jaje iz korpice na susednom stolu? To im se često dešava; nedavno je, čak jedan gost strpao jaje neoljušteno u usta, da ne bi bio opažen. Uopšte, današnja mladež! Eno, ona devojka došla je u pantalonama. Mladić sa njom bos, u japankama. „Bogami“, kaže golobradi kelner, „najviše bih voleo da imam pedeset godina, da odem u penziju, da ne moram gledati sve ovo i da ne moram doživeti treći svetski rat.“ Zatim dugo (i pogrešno) interpretira slučaj engleskog naučnika koji se probe radi otrovao klicama kuge.

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “Biciklom Zemun-Kosjerić via Valjevo”

Ostavite komentar