Povlenske misterije: Alke

Čovek je oduvek težio da pruži objašnjenja za pojave koje ga okružuju. Kada je u tome uspevao - nastala je nauka, a kada nije - nastajale su fantastične priče, motivi i legende. I u današnjem svetu razvijenog obrazovnog sistema, fantastične priče ne samo da žive, već i nastaju. Takva je i priča vezana je za područje Povlena i Medvednika i alki na njima.

Kao i za svaku drugu koja ima svojstva legende, ni za ovu ne znamo doba njenog nastanka. Beležimo dve verzije.

Prva: U davna vremena, kada je postojalo Panonsko more, brodovi su pristajali uz obale koje su se nalazile na ovom prostoru o čemu svedoče i alke koje se i danas mogu naći.

Druga verzija: U vreme kada se završavao veliki potop Noje je sa svojom barkom pristao na ove prostore a dokaz o tome su alke.

Interesntno je da se u obe verzije kao mesto priveza samo pominje ili Povlen ili Medvednik, nikada obe planine zajedno. U prvoj verziji priče mogu se jasno uočiti dva važna elementa planina i alke – koji, na prvi pogled,ne idu zajedno. Prva prirodna asocijacija čoveka suočenog sa alkom uklesanom u planinsku stenu, koja je bez ikakve sumnje odavno izgubila svoju prvobitnu funkciju, odnosi se na privez određenog plovila - bilo da je u pitanju splav, čamac ili brod. Ovovremeni čovek takvu vrstu predmeta sreće najčešće u tom kontekstu. Ako ovome dodamo i pojave fosilizovanih morskih životinja (školjke, crvi, ribe i sl), koje se u tim stenama mogu takođe sresti, pomisao o takvoj funkciji alki postaje naizgled utemeljenija.

Zašto je ovakvo objašnjenje, u našem slučaju fantastična priča, postalo – fantastika?

Mali rečnik saznanja:

ALKE – Nesumnjivo je da su alke korišćene u nekadašnjim tehnologijama eksploatacije šuma. Uklesivane su u stenu i služile za izvlačenje sajlom drvenih trupaca iz delova šume nepristupačnih za kolska vozila. Mogle su godinama ostajati na istom mestu, a neretko nakon završene eksploatacije nisu uopšte ni vađene iz stena. Ovakva tehnologija korišćena je do pre koju deceniju, a danas veoma retko. Uostalom, nije strano u ljudskoj istoriji da imamo slučajeve zaborava ranijih tehnologija.

PANONSKO MORE – Ozbiljna paleontološka i geološka istraživanja, koja na evropskim prostorima traju duže od sto godina, govore da je pre oko 34 miliona godina došlo do spuštanja nivoa velikog okeana Tetisa što je za posledicu imalo formiranjue Panonskog mora. Ta vodena površina prošla je kroz morski, jezerski i barski stadijum pa potpuno iščezava pre oko 600.000 godina. Pokrivala je današnje teritorije Srbiju (Vojvodinu, deo Pomoravlja i deo Šumadije), severnu i istočnu Hrvatsku, severoističnu Sloveniju, istočnu Austriju, zapadnu Slovačku, jug Češke, celu Mažarsku, zapadnu Rumuniju i zakarpatski deo Ukrajine. U periodu 5,3 – 1,8 miliona godina (pliocen) dolazi do isticanja značajne količine vode kroz Đerdapsku klisuru i povlačenja mora sa ovih prostora. Formiraju se manja jezera da bi u sledećem periodu vodene površine potpuno nestale. Danas mnogobrojni fosili morskih životinja mogu se naći u sedimentnim naslagama na čitavom prostoru nekadašweg Panonskog mora i ponajbolje svedoče o njegovom postojanju.

Čovek – Na osnovu mnogobrojnih istraživanja koja su intenzivirana polovinom 20. veka, znamo da se kolevkom čoveka smatra dolina Hadar u današnjoj Etiopiji. Opšte je poznato da evolucija čoveka počinje vrstom Hominida iz koje će se najpre razviti Australopitekusi (oko 4,5 miliona godina) potom iz njih, daljom evolucijom, red Homo, oko 2,3 miliona godina na teritoriji jugoistočne Afrike. Najranija vrsta koja će početi da koristi drveno i kameno oruđe je Homo Habilis (oko dva miliona godina), a tek nastankom Homo Erectus-a, pre oko 750.000 godina, dolazi do velike migracije. Tada čovek naseljava prostore Evrope, Azije, Australije. To čini nakon povlačenja leda prema severnom polu i stvaranja uslova za život na ovim prostorima. Formiranje Homo sapinesa sapienesa, današnjeg čoveka, desiće se pre oko 200.000 godina.

METAL – Da bi olakšao svoj život čovek je najpre počeo da koristi drvo kao materijal za pravljenje oruđa, a potom i kamen. Tek pre oko 3.000 godina p.n.e. on otkriva malahit čijom će preradom, na tlu današnje Male Azije i Balkana, dobiti bakar. Sledi upotreba bronze oko 2.500 godina p.n.e. da bi tek oko 1.000 g.p.n.e. počelo korišćenje gvožđa.

NAUTIKA – Arheološki tragovi pokazuzju da istorija nautike započinje drvenim splavovima pre oko 40.000 godina, da bi se tek pre oko 10.000 godina pojavili prvi drveni kanui. Tek pre oko 3.000 godina na prostoru drevnog Egipa i Sumera (današwi Irak) istorija nautike poznaje drvene čamce i manje brodove.

Iz ovakvih saznanja, dovedenih u vezu sa pričom koja kazuje da su alke korišćene za vezivanjhe brodova, može se jasno zaključiti da je to bilo gotovo nemoguće.

Naime, hronološki raspon između Panonskog mora (pre 5,3 – 1,8 miliona godina), pojava čoveka na ovim prostorima (pre 200.000 godina), metala (pre 3.000 godina) i prvih manjih brodova (pre 3.000 godina) pokazuje veliki vremenski nesklad.

Život priče kroz pitanja

Postavlja se pitanje zašto bi priča nastala na tlu gde i dalje živi sećanje na nekadašnje korišćenje alki? Odgovor bi možda trebalo tražiti među onom grupacijom ljudi koji nisu poznavali tehnologiju, a koji su pokušali da odrede funkciju alki. Nije strano da su Valjevske planine jedna od čestih turističkih destinacija ljudi, i to pre svega iz urbanih sredina. Možda upravo među njima treba tražiti inicijatore priče, a kako ona u neku ruku živi i među lokalnim stanovništvom vidimo još jednu pojavu koja nam nije strana. Naime, određena objašnjenja koja u sela dolaze iz urbanih sredina, bez obzira na njihovu (ne)logičnost, postaju sveopšte prihvatana.

Drugo pitanje je zašto se čovek, iako poseduje određena znanja, i dalje priklanja objašnjenju koje je u domenu fantastične priče. Razlog je, verovatno, u tome što se time želi dati veći značaj prostoru na kome je priča nastala. Takav je slučaj i sa alkama i primerima fosilizovanih životinja koje tako poprimaju svojstva jedinstvenog svedočanstva, u nekim primerima pripovedanja i jednog o postojanju mora i nekadašnjeg ljudskog delovanja na čitavom prostoru u današnje vreme. Jasan ju elemenat želje da određena zajednica na određen način teži da prostor u kome živi smesti ne u lokalni već u globalni sistem.

Iz celokupnog razmatranja može se videti da fantastična priča, i pored svih znanja kojima raspolažemo, i dalje živi. Ona ne samo da je široko zastupljena, već je poprimila i razmere van fantastike, pa se čak organizuju i nekakvi istraživački pohodi radi pronalaženja većeg broja alki. Time takvi napori postaju gotovo smešni.

Ono što je sasvim izvesno jeste da se pričama o alkama želi to mesto učiniti daleko značajnijim nego što ono doista jeste. Tome ide u prilog i činjenica da gotovo identične priče žive i na prostorima centralne i istočne Srbije.

* * *

Pročitajte i priču o povlenskim kuglama.