Sankovački stari bor
Bor, Sanković, 20. novembra 2016 (Foto: Larisa Ranković)
Tekst novinara i pisca Zorana Joksimovića o starom boru objavljen u Godišnjaku sela Sanković 2001. godine.
Ne znam kada sam ga prvi put video. Možda je to bilo „među javom i med snom“. Mora biti da sam ga ugledao s puta, iz Radobića, gde se vidik otvara na Sanković, na onaj deo njegov prema Ključu, ka sankovačko-ključanskom groblju, i na Božičane, prema Ćurtića atarima.
Stradao i od čoveka, i od groma – a dominira predelom.
Kad je Zdravko predložio da odemo do njega, odbio sam. Sve je lepo – izdaleka, i prostornog i vremenskog.
Neka ostane bajkovito.
- Odavde je nejlepši pogled na Sanković! – klikne, uvek, Zdravko.
- Za taj pogled, moraće uskoro i da se plaća, dodaje, dalekovidno i zloslutno.
(Zar ne vidite dokle je i s ovim Godišnjakom došlo, niko mu na put ne može stati. Preti da za Starim borom pod Jakšencem i sam ode u legendu.)
***
Doneo ga ko zna ko, ko zna kad i ko zna odakle. Samo kolektivno pamćenje nesigurno pominje nekog Nikolicu.
Jedno je sigurno – došao je iz legende.
Možda je stariji i od prvog Sankovčanina.
Koliki je bio u Sankovo doba? Da li je tada, iz daljine, podsećao na kupasti stog sena?
Još u vreme popa krčmarskog Ranka, Sankovčanina, praoca Rankovića – imao je, tvrdi se, današnji obim. Da li i oblik?
Jovica, knez, prema boru bio je mladić.
Neki veruju da će Stari bor doživeti propast sveta.
***
CC
Gledano s puta prema Mionici, kad se iz pravca Divaca prebrode ćuprije na Kolubari i na Lepenici, i uz Beli put stigne do groblja radobićkog otprilike, pa se pogled baci desno, preko Lepenice, na onaj pitomi pristranak, na kojem se ugnezdio Sanković, ispod samog Jakšenca – dominira on.
- Koliko bi dao da imaš ovu lepotu?
Zdravko, pritom, misli na Stari bor na samom krovu Sankovića.
Zašto li ga Ljuba Pavlović nije makar spomenuo? Pre stotinak godina bio je jedinac u jakšenačkim vinogradima – na sankovačkom vinogorju, davno zapustelom.
Vremenima prkosi zimzeleni samotnjak.
Podsečenog krila.
Ranjen a uspravan, gord.
Tri čoveka ne bi mogla da ga obuhvate!
Koliko bi tek, sačuvaj bože, preko panja merio?!
Samo gromovi smeju da ga krešu.
Dobro je, velim, što su pagani smislili da je i bor senovito drvo: ko mu zlo nanese, zlom će mu se vratiti. Tako ga mitovi čuvaju od ruke čovekove. Čuvaju ga za večnost.
(...)
***
Bez svog najuočljivijeg znaka, Sanković ne bi bio Sanković.
Kao što Petnica ne bi bila Petnica bez svoje Pećine.
Kao što Brankovina ne bi bila Brankovina bez crkve, bez Protine škole i bez nekropole Nenadovića; bez Desankine škole i groba njenog u porti, iznad Školskog potoka, do šume, pod lipama.
Kao što Ribnica ne bi bila Ribnica bez crkve, stare škole, i ona bez svoje Pećine.
Kao što Taor nije više Taor bez vrela svojih.