NAZAD NA PRVU STRANU

Moje odrastanje u Valjevu (i okolini)

Ovce, Gornje Leskovice
Ovce, Gornje Leskovice(foto: Ljuba Ranković)

Urnebesna antibiografija

Nisam rođen u Valjevu, niti sam u njemu ikada živeo, pa bi neko mogao i da se začudi zašto se trpam tamo gde mi nije mesto. Međutim, uzrok ove svojevrsne mimikrije leži u nasušnoj potrebi većine Beograđana da se negde svrstaju, jer oni su, nesumnjivo, i jedini koji u njemu nemaju zemljake. A nemati prijatelje i rođake iz zavičaja, često znači da nemate ničiju potporu, otprilike kao da odrastate kao dete bez roditeljskog staranja, sami i nezaštićeni. S toga sam se i ja, neretko, predstavljao kao Valjevac, pozivajući se na poreklo svojih roditelja, premda su i oni rođeni u Vujnovači i u Tubraviću, selima prilično udaljenim od grada, tada znatno daljim nego što se to danas uistinu čini.

Elem, rođen sam kao prvo od dvanaestoro unučadi Draginje i Momira Krstića, seljaka s obronaka Povlena, radenika koji su vasceli život proveli na zemlji, radeći i živeći od nje. Dakle, po prirodi mi je dato da budem mezimac celokupne familije, uzor i vodilja potonjim bližim i daljim rođacima. I danas pamtim imena koja su mi nadevali iz milošte, poput Antihrista, Denisa napasti, deteta Budibogsnama, Zuluma, vođe Crne trojke... Bio sam i ostao jedinac, neopterećen i posvećen svima, naročito sestrama i braći od ujàka, koje sam predvodio i od najranijeg doba podučavao kako da prevladaju teskobu i dosadu, kako da se zabave u selu koje nije znalo ni za struju, a kamoli za mobilni telefon, internet ili televizor. Verujem da stariji članovi familije i danas pamte taj period kada im je najlepša vest o deci na raspustu, zapravo, bila da nema nikakvih vesti.

Moj ujak Ilija, jedini koji je ostao na selu i jedini koji je do danas pretekao, verovatno i dalje strepi od aprilskih mrazeva, letnje suše i tuče, jesenjih glibova i zavejanih puteva, ali ni izbliza koliko se tada pribojavao dana iza Jovanjdana ili Ivanjdana, tokom zimskih i letnjih raspusta, kada bi iz Valjeva, Lazarevca i Beograda pristizala čitava bulumenta dece bez ičijeg nadzora, predvođena najstarijim među njima, to jest mnome. Mučenik se plašio da se negde ne zagubimo ili ne unakazimo, ali se najviše pribojavao da uzgred nešto i ne zapalimo, loptom ne porazbijemo prozore, praćkom ne potamanimo kokoši ili da barem sačuvamo neku od poverenih ovaca ostavljenih nam na staranje.

Nadomak Debelog Brda

Nadomak Debelog Brda (Foto: Ljuba Ranković)

To čuvanje ovaca ujedno nam je bila i jedina letnja obaveza. Najdosadnija i najmukotrpnija koja je mogla da nas zadesi. Ko ovce nije čuvao, ne može ni da zamisli kakva je to muka. Ta blesava stvorenja imaju sulud običaj da povazdan bleje, pasu, žvaću, preživaju i, najgore od svega, da nestaju brzinom svetlosti. Koliko nam se puta dogodilo da zaneti igrom, podizanjem koliba, pravljenjem lukova i strela, šutiranjem lopte ili paljenjem vatre, i ne primetimo da su se krišom iskrale i završile u ko zna čijoj livadi. Obično bi se same vraćale pred zalazak sunca, nabubrele kao novogodišnji baloni, ali bilo je dana kada im ni to ne bi padalo na pamet.

Sećam se, kada su nam prvi put pobegle, bili smo uspaničeni i nemoćni, svesni da će se njihova obest obiti nama u glavu, to jest da će zbog njih stradati i naša leđa iliti njihov donji deo. Ne znajući šta da radimo, pozvali smo u pomoć i baba Draginju, jedinu koja bi se pokatkad ustručavala da nas maklja za svaku sitnicu. Bez suvišnih prekora izašla je na ivicu nekakvog prevoja i počela da izgovara čudotvorne reči, valjda nekakvu ovčiju lozinku, otprilike kao „prrrrrrrrš oca!“ I zaista, već posle trećeg „prrrrrrš oca“, kao terijeri koji se vraćaju kući, pokunjene i potuljene ovce pokajnice počele su da se dovlače ko zna odakle. Toliko nas je oduševila babina magija da smo dobro upamtili to njeno „prrrrrrš oca“ da bismo ga kasnije i sami primenjivali.

S ovcama smo imali i drugih nevolja, naročito s ovnom. Moja zamisao da ga uhvatimo, ogrnemo jaknom i zakopčamo ispod trbuha, pokazala se katastrofalnom. Tako odeven požurio je, gde drugde, nego da se pohvali pred ovcama, a među njima kao da je eksplodirala bomba. Kao da prvi put vide ovna modistu, sumanuto su se razbežale na sve strane. Jurili smo ih satima, dozivali i s mukom prikupljali, ali kad god bi se fensi ovan primakao, iznova bi nastajao haos i panika. Naposletku smo shvatili da najpre njega treba da ulovimo i razodenemo, ali on je uporno odbijao saradnju. Sada je on bežao od nas, ne pristajući ni po cenu ražnja da se odrekne tek stečene imovine. Ipak, brojčano jači, uspeli smo da mu doakamo, svučemo ga i konačno pustimo. Verujem da nam to nikada nije oprostio.

Kanjon Jablanice ispod Manastira Pustinja

Kanjon Jablanice ispod Manastira Pustinja (Foto: Ljuba Ranković)

Uprkos svemu, mišljenja o nama bila su podeljena. Dok je većina u selu smatrala da smo nemogući i podivljali, razularena banda i nepokorna gradska hajdučija, mi smo lično smatrali da smo uzorna i dobra deca. Skloni umetnosti i „body artu“, voleli smo da se mažemo drenjinama i aftušama i lica farbamo najlepšim ratničkim bojama. Valjda se i starijima to dopalo, nisu ni pokušali da nas operu i malo uljude, ali im se umetnički dojam drastično promenio kada smo uoči preslave, u tek okrečenoj odžakliji, na sličan način ukrasili i zidove. Tada smo, koliko se sećam, prvi put dobili i batine (ja ponajviše) i one su, vremenom, postale sastavni deo našeg odrastanja.

Bila su to teška vremena. Nije bilo prava i pravde, ponajmanje SOS telefona ili bilo kakvog ombdusmana koji bi se bavio obespravljenom decom, rečju, mogao nas je tući i zlostavljati svako kome bi se prohtelo. A tukli su nas, uistinu, za svaku glupost. Sećam se, imao sam svega desetak godina kada sam celokupnu bratiju, od osmogodišnjeg Dragoslava do petogodišnje Sandre, ukupno nas sedmoro, poveo na kraći izlet izvan sela. Nismo želeli da ih opterećujemo i bilo kome se javljamo, samo smo se zorom išunjali i neznano kud otišli. Doduše, nismo se ni dugo zadržali – jedva četrnaest sati.

I danas se sećam avanture i izabrane marš-rute. Najpre smo se uspentrali na Debelo, dozvoli, brdo, a zatim lagano, prevojem preko Novakovače i vrha Jablanika, sišli do Bebića Luke i manastira Pustinje. Svuda su nas ispraćali sa znatiželjom, valjda još od četrespete niko ne vide ovakvu četu, postrojenu po visini i starosti, naoružanu praćkama, plastičnim pištoljima i mačevima, uredno nabavljenim i vlastima prijavljenim na Stubljanskom vašaru. Marširali smo do Poćute, a onda smo kao razbijene Švabe sa Cera, okrenuli uzbrdo, uz Bakića brdo, sve klecajući i posrćući, ali ponosni i prepuni utisaka. Nije šala, reklo bi se, jer tih dvadesetak kilometara strmog, lošeg i nama nepoznatog puta verovatno bi i starije obeshrabrio.

Već se i mrak uhvatio kada sam kao pravi četovođa odabranu formaciju bez gubitaka doveo nadomak sela, a onda nas je prenuo opšti lelek i kuknjava. Uprkos umoru, verujući da je neko umro, potrčali smo kao jedan. Nismo tada ni slutili da upravo nas oplakuju, isprva bez razloga, a kasnije i s njim, kada smo shvatili da je iz Beograda, iznenada i nenajavljena, stigla i tetka Mika, Dragoslavljeva majka.

Na Debelom Brdu

Na Debelom Brdu (Foto: Ljuba Ranković)

Očekivali smo, šta drugo, da će poteći suze radosnice, da će majka izgubljenog sina priviti uz grudi, ali nije tako bilo. Umesto da ga privije počela je pred svima da ga previja nekom motkom i pokvašenom štranjkom. Nesrećnik se drao kao magarac, kumio i molio, ali džaba. Tetka se uzjogunila, konopcem mu menjala lični opis, dok smo mi, pomalo nezainteresovano i s čudnim filozofskim mirom, posmatrali pogibelj našeg ratnog druga. Istina, moram priznati da mi se prizor pomalo i dopao, naročito što nisam bio u tetkinoj nadležnosti, nije me se ticalo, a nisam ni želeo da im kvarim odnose. Ali, avaj! Nerazumna i na smrt preplašena žena toliko se zanela da je ubrzo prekoračila ovlašćenja i ustremila se na mene.

Šta je tada bilo ni danas ne mogu da zaboravim. Kažu da sam se toliko dernjao da sam se čuo i u okolnim selima. Mnogi su pomislili da ih dozivamo na nekakvu igranku, a zbunio sam i prestrašio lovce. Pričali su koješta, navodno, nikada ranije nisu čuli takvo arlaukanje i zavijanje, pomislili su, kažu, da je nekakav mitski drekavac s Debelog brda. A ja sam se samo bacakao, plakao, vrištao, psovao, molio, pretio... Tek kada sam pomenuo i majka Micu, tetka se osvestila i obuzdala. Oboje smo znali šta bi se dogodilo ako bi ikada za to saznala. Nesumnjivo bi me i ona ljudski olešila, a toliko zaista nisam zaslužio.

Tako je, otprilike, izgledalo moje turobno odrastanje u selima nadomak Valjeva. Srećom, za ovaj grad vezuju me i neke drugačije, lepše uspomene. Sećam se korzoa u Karađorđevoj ulici, tulumbi kod Pelivana, pamtim Fanđu i lumperajke u kafani Evropa na Iverku... Bili su tu i neki devojčurci, ali o svemu tome ćemo nešto kasnije. Samo da tetka Miki odnesem lek. 

NAZAD NA VRH

6 komentara na “Moje odrastanje u Valjevu (i okolini)”

Suzana

Divna prica. Inace i ja sam iz Vujinovace

Ljiljana Milanović

Prekrasno...slikovito, iskreno....nadam se da je ovo početak nove knjige....

slave

Odlicno, cekamo nastavak...

Rade Petrovic

Komsija javi mi se na email address.Zivim u Chicagu a poticem iz Pocute...Tubravic pored Valjeva.Pozdrav...shmeker74@yahoo.com

Dragiša Bogdanović

Lepo i malo nezainteresovano komično za nas koji smo bukvalno odrastali, učili, pisali domaći na krtičnjacima, čuvajući redom kako smo odrastali - piliće, svinje, ovce, krave i na kraju završi se obuka kao konjovodac. O dogodovštinama Vlada bi mogao da napiše hiljadu stranica.

Dale

Šašavo i osvežavajuće! Jedva čekam nastavak!

Ostavite komentar