Valjevo u protestu
Neću započeti velikim rečima. Niti ću koristiti često ponavljane i sada već izlizane floskule o tome kako je država Srbija u krizi. Kako demokratija stoji na nesigurnim nogama, i kako se tamna senka nadvija nad državne institucije. Velike reči ću ostaviti političarima, da kažu šta imaju, a do sada se pokazalo da nemaju puno.
Ovo će biti male reči, malog čoveka koji živi u velikom gradu. Možda ne po veličini, ali gradu slavne prošlosti, turbulentne sadašnjosti i nesigurne budućnosti. Gradu koji je u protestu. Ponovo. Sedamnaest godina kasnije, Valjevci uz zvuke pištaljki, improvizovanih zvečki i uzpovike ponovo šetaju gradskim ulicama. Za nekoga ko bi zaspao te 2000-te i probudio se sada, izgledalo bi kao da vreme stoji. Kao da se ništa nije promenilo, sem samih Valjevaca. A sada, kao da su se i Valjevci probudili. Možda ne u broju u kojem bi trebalo, ali su bar otvorili jedno oko posle dugog zimskog sna. Za vreme kojeg su postali stranci u svom gradu. U mestu gde su rođeni oni, njihovi roditelji, bake i deke, Valjevci su postali jeftina radna snaga. Od ponosnih radnika Krušika, Kožare, Srbijanke i ostalih firmi, stanovnici ovog grada rade za najniža moguća primanja. Često neprijavljeni, ne mogu da ostvare svoja zakonom zagarantovana prava, prisiljeni da rade i da se odriču dostojanstva kako bi prehranili porodicu.
(Foto: Đ.Đ. / Kolubarske.rs)
Da li mi danas šetamo gradskim ulicama zbog jednog čoveka i jedne izborne noći? Ne! Iako je to inicijalna kapisla. Pre svega zbog uslova u kojima se odigravala izborna trka, a koji su bili sve, samo ne demokratski. Šetamo zbog svih onih koji su morali da napuste svoj grad i da odu u daleke zemlje tražeći svoju sreću. Za sve one koji su osetili nepravdu na svojoj koži, a nisu imali kome da se obrate za pomoć i zaštitu. A protiv svih onih koji su izabrali da se obogate na teretu drugih, onih koji ne cene trud, upornost, znanje i poštenje, već veruju da je dovoljno posedovati partijsku knjižicu i da su samim tim sva vrata otvorena.
(Foto: Đ.Đ. / Kolubarske.rs)
Zvuči uzvišeno i idealistički? A zar borba za svoju i tuđu budućnost, za normalan i častan život nije ništa drugo do uzvišena? Možda ulicama grada ne šetaju hiljade kao što je to u Beogradu, Novom Sadu, Nišu... Možda treba da se zapitamo iz kog razloga Valjevci sakriveni iza svojih zavesa bojažljivo pozdravljaju nas koji hodamo dižući galamu. Ili nam u prolazu hitro klimnu glavom a zatim brzo nastave kuda su krenuli u strahu da ih neko ne vidi šta su uradili. I kada vremenske prilike učine svoje, I kada se izgubi polet, nas stotinak koji se danima okupljamo na istom mestu, iz istog razloga, zajedno sa hiljadama drugih širom Srbije, jači smo od bilo kojeg procenta glasova na izborima. Od bilo kog njihovog skupa ili mitinga ili njihove knjižice. Jer mi to radimo ne iz straha ili koristi, već zato što verujemo u ideju. Ideju o demokratiji i pravno uređenoj državi. O Valjevu gde će se mladi sa radošću vratiti kada završe fakultete, gde će podizati svoje porodice i živeti kao ljudi. Jer iza nas ne stoje moćnici niti političke partije. Već isključivo san o boljem sutra.
I zato, kada čujete da vas pozivamo napolje, znajte da to nije običan povik mase, već poziv za sve Valjevce, ne da šetaju sa nama, već da ustanu i bore se za sebe i svoje porodice. Da se ne boje, da misle svojom glavom i veruju sebi. Kada nepravda postane zakon, otpor postaje tvoja dužnost.