NAZAD NA PRVU STRANU

Nezavršeno odrastanje (I deo)

Kada sam prilikom nedavnog boravka u rodnom kraju prihvatio poziv da napišem tekst o odrastanju u Valjevu, nisam baš bio svestan varljivosti jednog tako naizgled jednostavnog zadatka. Ne zato što u rodnom gradu ne živim od sredine 90-tih, niti što su moji bili tek skori došljaci u naš mali grad okružen lepim planinama kada sam, pre skoro pola veka, carski dočekan zakmečao na dečijem odeljenju Valjevske bolnice, i to na dan kada je, po izjavi svedoka, zatreperio prvi gradski semafor. Ne radi se o vremenskoj ili prostornoj distanci koja je u međuvremenu izrasla između mog malog i velikog Ja, jednostavno ne mislim da sam neko ko je, bar za sada, završio sa odrastanjem. No, kako se u hronologiju čovek uvek može uzdati, čak i kada ostale konvencije zakažu, da krenemo od početka.

Moja prva adresa posle porodilišta bila je u ulici Žikice Jovanovića, u porodičnoj kući tada nekakve krem boje koja je do sada udomila već pet generacija meni najbližih, od prabake Marije do sina Luke koji u njoj provodi dobar deo kalifornijskog letnjeg raspusta. Broj je ostao isti iako je kuća u međuvremenu nabacila losos fasadu a ulica postala neka druga, iz godine u godinu sve novija a sve manje draga, ali mi srce još uvek zaigra svake godine kada joj ponovo zakucam na vrata željan mirisa, ljudi i vremena utkanog u porodično ognjište u čijem okrilju sam počeo da spoznajem i istražujem svet oko sebe.

CC

Tamo nekih sedamdesetih i ranih osamdesetih život se vrteo oko obdaništa preko puta, u čijem dvorištu se posle radnog vremena okupljala družina: Komunalac i Merac, Flok i Peđa, Goran i Cica, Gane, Peđa Klempa i ja sa jedne, i Zvonko i Vlaki, i Goca i Nataša sa druge strane naše male jednosmerne ulice u centru grada. Da li smo igrali fudbal dok su devojčice preskakale lastiš, klečali oko roše s klikerima u ruci, pentrali se po spravama, preskakali ogradu sa bodljikavom žicom ili se šunjali po krovu, brstili dženarike i slatku petrovaču koja nikada nije imala šanse da sazri ili igrali žmurke do duboko u vrelu letnju noć, to obdanište je bilo prisutno u svim fazama mog detinjstva.

Čak i malo kasnije, kada su Alan Fordovi i Stripoteka zamenjeni Startom - zbog tekstova, naravno - i Erotikom - isto tako, kao mladi voajeri bi se prišunjali i gledali parove kako pronalaze brzu strast u njegovim skrivenim ćoškovima - take that, Pornhub! Jedino sam iz mog obdaništa bežao kada je, pred polazak u prvi razred, došlo vreme da i sam u njemu provedem nekoliko meseci. Popodnevna dremka se nikako nije uklapala u moj ritam, tako da bih se posle ručka iskrao, prešao ulicu i skriven iza žive ograde u svom dvorištu posmatrao kako me vaspitačice uspaničeno traže. Đavolak!

CC

S polaskom u školu proširio se i moj svet, tako da je odlazak do Mefija na veliku sportsku limunadu sa tri kugle suvog grožđa na terasi iznad Kolubare postao redovni deo popodnevnog izlaska sa društvom. U Centralu smo grickali semenke i suncokret u redu za nedeljni matine dok su se oko nas animirano prepričavale avanture Brus Lija i Bad Spensera od prošlog vikenda. Odlazak kod Voje na flipere i video igre iza Partizana premoštavao je neredovne dolaske Luna parkova i čaroliju velikih cirkuskih šatri koje bi sve ređe osvanule kod stare Ine. Noćno sankanje na Pećini i Petom puku, mojoj sledećoj, privremenoj adresi, bilo je neobilazna zimska atrakcija koja je okupljala i veselila zadihane generacije do sitnih sati, sve do jedne pahuljaste noći kada je Karađorđevom ulicom, okovanom debelim snežnim prekrivačem, ispred mene nemo projezdio jedan vranac vatrenog daha.

Nastaviće se...

NAZAD NA VRH

2 komentara na “Nezavršeno odrastanje (I deo)”

Ucesnik

Da bi slika o tom vremenu i dogadjanjima iz ulice Zikice Jovanovica bila kompletnija, treba spomenuti i prelepu Malenu, u koju su decaci iz ulice bili zaljubljeni a rodjenu na dan kad je Valentina Tereskova kao prva zena poletela u svemir; inteligentnog Bocu Smiljinog, koji je bio idol mladjim generacijama a po kom su i druga deca iz komsiluka dobijala ime; zatim Raska, koji je uglavnom imao pametnija posla nego da se glupira da druzinom i last but not least, Snegice, Vladu i Cecu, blizance sa coska. Inace, kuca na cosku je renovirana 1995, da bi sa njene druge strane bio otvoren restoran i picerija Maestro (danas Prica) a preko puta, nakon renovacije, restoran i kafe Corner. Nastavice se...

Nenad

Ova kuća na uglu (rekonstrukcija ili rušenje, ne znam od kada je slika, vidim Fiću na drugoj strani, pa...?), od Komunalca, mog školskog druga iz drugog razreda Tehničke škole, '81-'82? To je moja poslednja školska godina u Valjevu, a kod njega smo slušali njegov "Studio", igrali Cluedo, i malo vežbali matematiku, nacrtnu, fiziku.. ;-) NešaCera [•_•]

Ostavite komentar