NAZAD NA PRVU STRANU

Romantizovano i aktivno odrastanje

Ima neke čari kad osetiš da ti malo zavide zbog te naše titularne “Valjevštine.” Imala sam prilike da čujem i da smo mi Valjevci neodoljivo prepotentni i ponosni na zavičaj, a jednom divnom savremenom pesniku, rođenom greškom nešto jugozapadnije, obećah počasno članstvo u valjevskom udruženju, da mu bude lakše…

CC

Ali, sigurna sam da se jedino mi koji smo tu odrastali – potpuno razumemo po pitanju te fatalne zaljubljenosti u Valjevo…

Onda se setim i Matije Bećkovića i Ljube Popovića i Miće Trnavca… I toga da slučajno nisu rođeni u Valjevu, ali su strast ka njemu podelili sa nama koji slučajno jesmo…

Drago mi je jako zbog tog “slučaja” i svega dalje…

CC

Prohodala sam na Vidraku, u parku kod spomenika Stevanu Filipoviću... Ili mi se bar tako utkalo u sećanje, kroz kazivanje moje majke...Seća se, očajna je bila jer to dete gde spustiš tako sedi, igra se i brblja, usta ne sklapa... Ali, od prvih koraka ništa! E, onda od tog prohodavanja do dana današnjeg - stajanja nema... Akcija, akcija, akcija...

U mojim sećanjima mistifikovan je Kosančićev venac gde su me gajili, ulica Milovana Glišića sa vrteškom i klackalicom na poljančetu preko puta dvorišta, koje je bilo moja čarobna oaza...I Bair kojim se stizalo do Spomenika... Sa tamnoputim licima komšija muzičara iz toga kraja, koje sam i kasnije doživljavala kao rod rođeni... Pa sam uporno zapitkivala da slučajno neki romski gen nije zalutao... Jer, mamio me taj temperament...I dalje imam neku svoju teoriju o tim sklonostima i boemštini koja se pronosi kroz generacije mojih Soldatovića...O nepodnošljivoj lakoći postojanja...

CC

I tu crtu romantizovanja stvarnosti zadržala sam zauvek...

Možda zbog mirisa tešnjarske kaldrme, sećanja na kifle i jogurt iz ondašnjeg mlečnog restorana, na lozove koje je Fiks Niks (on valjda) prodavao u Grand bašti, Mefijeve eklere i „sportsku limunadu“, Pelivanov sladoled i baklave, filmove nedeljom pre podne u Domu vojske, ćevape u Obnici, žmurke u dvorištvu iza...

CC

Ili na leta kraj Obnice i Jablanice, diksilend orkestar u bašti Lovaca, Jelin nestvarni glas i lepota koji su bašti na Platanima davali osobenu čar...Baba i deda su tu voleli da odlazimo.

Boks mečevi i košarkaške utakmice na koje me je otac vodio... Premijere „Abraševića“ koje su bile praznik za ceo grad, činilo se...

CC

Ili one zimske čarolije na Petom puku, gde su strme ulice postajale centar planete i mesto najluđeg provoda, odbijanja da se odraste uprkos bezazlenim zaljubljivanjima...

I matinei u Trećoj osnovnoj, nezaboravni DJ Boža Grobar i njegov asistent Mačak... Mogućnost da đuskamo uz sve hitove sa top liste Radioskopa, gde smo brusili muzički ukus...Da, i uz preporuke tatinog drugara Zdravka iz Jugotona, gde sam bila pretplaćena na najbolja LP izdanja...

CC

Trenirala rukomet ozbiljno, pod strogim okom starog nastavnika Mila Fisa, pa u Metalcu kod Jokana.. Uz to i malo basketa na Studentu, kod čika Duleta i Peđe Mazgića, jedno vreme streljaštvo na Senjaku... Sve te godine i hor kod vrhunskog profesora Dragana Vasiljevića.. Uživala u recitatorskim nastupima, još više u glumačkim pokušajima....Sada vidim da sam oduvek pokazivala znake usložnjene ličnosti, aktivne toliko da mi je ponekad bilo teško samu sebe da pratim.. Ne mogu ni da pretpretpostavim kako je bilo onima koji su potom, u nekim životnim fazama, pokušavali sa mnom u paru...

Mikijev kafić na desnoj obali Kolubare i Telefon na staroj pijaci, letnja diskoteka na igralištu Studenta – već su koraci ka odrastanju...

CC

Iz želje da što više fragmentarno pomenem, ne detaljišem o bojama, zvukovima, svetlosti, stezanju u predelu srca koja fleševi izazivaju... Nemoguće je preskočiti duge šetnje od Popara i Markove stolice do Pećine iznad Platana, pa mostom - kod mesta gde se Jablanica i Obnica spajaju i dalje čine Kolubaru – do šetališta Pećina... Pauze uz slovenačku Koktu i muziku sa džuboksa na Zdravljaku...

Ništa nisam napisala o svojim najboljim drugarima, sa kojima sam odrasla.. Miki i Saša, Vesna i Sanja – kakva banda iz Resavske! Tu je uvek bila i moja Kaća, mlađa sestra bez koje bi mi život bio neuporedivo dosadniji.. Koja me je pratila u stopu, obožavala i smarala, a za koju ja – sada me grize savest – nisam baš uvek imala strpljenja...

Mića, Šnjof i Slavoljub – školski drugari koji su meni čuvali leđa, ja njima pomagala oko matematike i lektire, sa kojima sam učila fokstrot, lomatala se po spravama na vojnom poligonu, istraživala kulu Nenadovića...

Posebno mesto imala je Maja, koje više nema... Divno biće, najbolja drugarica u osnovnoj školi... Toliko života i duha je imala, da je kasniji sled potpuno u neskladu sa slikama našeg odrastanja...

Valjevo kakvog više nema i deca koja su rasla u dvorištima i uz igru na ulici... Ne mislim da smo bili bolji, sigurna sam da smo po sebe bili i opasniji jer su stege bile jače, roditelji autoritativniji, pa i sindrom „otimanja s lanca“ prisutniji... Možda smo bili za nijansu veseliji, druželjubiviji, maštovitiji – jer nam je manje toga bilo dostupno...Verovatnije je da sam opet nešto odsanjarila.

Tanjine tekstove čitajte i na Tanjinkod.rs

NAZAD NA VRH

Nema komentara na “Romantizovano i aktivno odrastanje”

Ostavite komentar