NAZAD NA PRVU STRANU

Kolubarin upitnik: Andrija Petrović

(foto: Đorđe Đoković)

Najdraži kutak Valjeva? Ili okoline?

Gradac i trg Desanke Maksimović.

Gradac jer se voli, jer se na njega ide kad se treba odmoriti i kad treba razbistriti misli. Nekako ta bistra hladna voda spusti tenziju, uspori metabolizam a ubrza misli. Svedoci smo da se male reke po Srbiji trpaju u cevi i uništavaju, mi Valjevci, moramo sačuvati Gradac i njegovu okolinu po svaku cenu. U poslednjih nekoliko godina na Gradcu se dosta gradi, nisam protiv progresa, ali kontrola izgradnje u toj zoni mora biti rigorozna,, uz to Valjevci moraju pod hitno početi o našoj lepoj reci i sami da počnu da vode računa. Svoje đubre da ponesu sa sobom za početak.

CC

Trg Desanke Maksimović, jer je urbani centar Grada. Tu se nalazim sa prijateljima, tu pijemo kafu, tu nam se deca igraju. Listaju se novine i pretresaju manje ili više ozbiljne teme. Velika pohvala za JKP Vidrak što ovaj deo grada održavaju čistim. Kad bi se tako održavala i prigradska naselja, Valjevo bi ličilo na Beč.

Odrastanje u Valjevu pamtim po...?

Bezbrižnom detinjstvu i veoma nestabilnom i suludom tinejdžerskm periodu.

Detinjstvo sam proveo na Petom Puku, vojni poligon i strelište su bila mesta gde smo se dokazivali kao klinci. Vojnicima smo na biciklama išli po pivo a oni su nam za uzvrat davali metke (!). Sećam se da su bili obični meci, svetleći (sa zelenim zrnom) i protiv pancirni (crno-crveni). Pancirni je vredeo ti obična. Sećam se bmx bicikla koji sam dobio na rođendan i koji je u narednim godinama postao deo mog tela. Kad su mi ukrali taj bicikl više nikad nisam stvarno “vozio bajs”. Ogroman deo dana smo provodili napolju bez obzira na vremenske uslove, u kuću se ulazilo samo da se jede i spava.

CC

Tinejdžerske godine pamtim po sankcijama, inflaciji, ratu i izbeglicama. Sećam se pogubljenih roditelja i uplašenih, gladnih i beznadežnih ljudi na ulici. U školu su nam došla neka nova deca koju nismo uvek dočekali kako dolikuje i često smo bili dečije surovi prema njima. I danas se kajem zbog toga. Taj sunovrat trajao je dugo, a ljudi su od pukog preživljavanja pobegli u neke svoje svetove, neko na ulicu, neko u kafanu, a neko u inostranstvo. Sećam se i prvog zaposlenja kod Dragana Stankovića Lidže i Džerija u tadašnjem klubu “La Bruka”. Bio sam daleko mladji od svakog gosta ali sam se brzo snašao i počeo da zarađujem svoj dinar sa 15 godina jer u tadašnjem kućnom budžetu nije bilo mesta i za moje klinačke prohteve. Ujedno je krenula i pobuna naroda protiv tadašnjeg režima u kojoj sam imao aktivnu ulogu. Taj osećaj slobode u pobuni mi je ostao u krvi i čini mi se da ga se nikad neću otarasiti. Prolazim često pored Gimnazije i gledamu prozore iza kojih smo nekada mi sedeli i pitam se da li je moguće da je današnjim gimnazijalcima sve u redu, da im ne smeta okruženje u kom žive, da im je dosta to što su im dali, da nisu ljuti. Mi smo sa časova bežali na protest, blokirali školu, direktora branili na ulici. Ako nisu ljuti sad u mladosti, onda su se već dosta dobro kvalifikovali za poslušne gradjane... verovatno neke druge države.

U sećanju mi je ostala i škola stranih jezika Kontext. U sred onog beznadja i bede, Aca Urošević je napravio školu koja mi je nudila sve što obična škola nije. Imali smo bend, dramsku sekciju, studijska putovanja i radio emisiju na Radio Patku na engleskom jeziku. Mi učenici bili smo i kreatori, izvodjači producenti, reditelji, muzičari. Proizvodili smo originalne sadržaje koje smo delili sa svojim sugradjanima. Ta škola u tim crnim godinama bila je svetlo koje je osvetljavalo mrak kojim smo bili okruženi. Sa profesorkom Zoricom Jovanović u tinejdžerkim godinama imao sam bliži odnos nego sa sopstvenim roditeljima. Sećam se dramske sekcije Valjevske gimnazije i Miroslava Ćiše Trifunovića i svih ljudi koje sam upoznao kroz muziku, glumu i obrazovanje.

U Valjevu mi najviše smeta...?

Što su gradjani prestali da veruju u svoju moć. Razočarani u prethodne političke opcije koje su obećale mnogo a ostvarile malo, razočarani u svoje prethodno dugotrajno i mukotrpno zalaganje, prestali su da veruju da je promena u njihovim rukama i da je uopšte moguća. Idu ulicom, pognutih glava, savijene kičme računaju hoće li biti za meso na stolu danas i ako ne plate stuju ovaj mesec da li će biti detetu za ekskurziju, da li će im banka dati koji ček ili da se konačno učlane u Stranku i polako u Krušik.

CC

Valjevo bi trebalo da bude ponosno na...?

Mala svetla koja sijaju u smogu i dimu kojim smo okruženi. Na MMF na Divčibarama, na Grind on Mind na Pećini, na Valjevski muzej i Vladu Krivošejeva. Na moderan Centar za vantelesnu oplodnju i kampanju “Da se novi život rađa”. Na kampanju “Rodi se na lepom mestu” za opremanje porodilišta u Valjevskoj bolnici. Na porodično-prijateljsku inicijativu #daValjevoprodiše i sve ljude koji nas podržavaju i na neke male pobede koje smo svojim angažovanjem izborili. Bolnica je najzad posle pet godina od kad imaju priključak konačno i počela da se greje na Toplanu, u Skupštini grada najavljene su čak dve javne rasprave o aerozagadjenju, a kvalitet vazduha u gradu smo uveli u javni i politički dikurs na svakodnevnom nivou. Na nekoliko nezavisnih novinara i na sve Valjevke i Valjevce koji će se siguran sam u odsudnom trenutku probuditi iz apatije u koju su zapali.

Da li, i šta, sami građani mogu da učine da se situacija u gradu popravi?

Građani Valjeva treba da se okanu velikih tema i sve svoje resurse i interesovanja okrenu rešavanju problema na lokalu. Ja sam kao najveći problem Valjeva prepoznao aerozagadjenje kao nešto što na sve nas utiče i sve nas pogadja. Kada bi svi koji se greju na ugalj prešli na drva, svi sa drveta prešli na pelet, a svi sa peleta na struju ili toplanu, situacija se možda ne bi rešila, ali bi stanje sigurno bilo neuporedivo bolje. Razumem da ekonomske okolnosti ne dozvoljavaju svima promenu energenta ali oni koji su u mogućnosti trebalo bi da uvedu promene odmah.

(Foto: Đorđe Đoković)

Nadležnima poručujem...

Da za početak sve javne institucije, Zavod za javno zdravlje, škole, vrtiće i ostale pod hitno priključe na Toplanu. Zatim da u dogovoru sa Toplanom budućim korisnicima daljinskog sistema grejanja ponude ili besplatan priključak ili da priključak plaćaju u nekim simboličnim ratama u narednih 10-20 godina uz račun za grejanje. Da se na svakom grejanom subjektu postave kalorimetri za merenje potrošnje i da se grejanje ne plaća po kvadratu grejane površine nego prema utrošku. Nadležni treba da urade sve što je u njihovoj moći da Valjevcima što više pojeftine daljinsko grejanje i prelazak na ovaj vid grejanja učine bezbolnim za kućni budžet. Da imaju sluha za svoje građane, da uvek u vidu imaju interes grada i gradjana, da se pre nego što odu u Beograd po svoje mišljenje o nekoj temi sete ko su šta su i odakle su, odakle su im roditelji i deca i da nisu tikve bez korena, ni mi ni oni.

Predložite budućeg učesnika/učesnicu Kolubarinog upitnika

Ivan Nastić Wild Serbia

* * *

Andrija Petrović, inženjer informacionih sistema, diplomirao na FON Beograd, preduzetnik, inspirator porodično-prijateljske inicijative #daValjevoprodiše, muž i otac dve divne devojčice. Proputovao dosta, ali i dalje lokalpatriota, grešio mnogo ali i dalje na pravom putu.

NAZAD NA VRH