Opstanak
Sedim na vrhu brda i ne radim nista: nirvana, zen budizam, opuštanje mišića i bez misli. Oko mene samo šumske životinje, brze i vredne, za razliku od mene. To je njihov svet, ja sam im došla u goste. Gamižu mravi, veliki, poneki i polete: čuveni divčibarski mravi koji su nam pojeli krov od kuće. Zato sada i sedim na miru u trenutku u kome je nestala i struja, da ne pominjem kako su nam pre neki dan pukle cevi od vodovoda, zatim crkao bojler i veš masina.
Sve je to normalno i uobičajeno za ovo mesto sa mikroklimom usred mikroklime ruže vetrova gde su moji roditelji pre pedesetak godina podigli vikendicu, 77 kvadrata po JUS-u, ali opremljenu kao vasionski brod. Moja mama je bila pedijatar a moj otac inžinjer: pokrivali su svojim stilom i znanjem jedno veliko polje zvano preživljavanje, komotno, čak luksuzno.
Olivetti, ćirilični
Izgradili su i agregat za struju, jer struja često ovde nestaje, grejanje na struju i naftu, imali su malu ambulantu jer nije bilo javne i malu radionicu. Postali su poznati kao SOS centar za hitne slučajeve, a za vreme bobardovanja 1999. bili su određeni za generalštab na Divčibarama.
Lepo, teško i opet lepo. Dok sedim besposlena od silnog posla i truli krov mi pada nad glavom, pokušavam da racionalizujem kako se valja osloboditi tog materijalnog i emotivnog bremena danas, toliko godina kasnije, u nekim drugim okolnostima opet emergentnim kao sto su globalno zagrevanje, potrošačko drustvo i njegov raspad, ekološka kriza ili katastrofa. Šta sačuvati, šta baciti? Mudrost dizajnera Karima Rašida: Sačuvati iz prošlosti samo stvari:
- koje imaju emotivnu vrednost
- koje funkcinišu efikasno i svakodnevno
- koje su lepe
Ostalo je otpad protoka vremena i balast pojedincu, od palate do kolibe.
Decenijama sakupljano
I dok mirišem ovo malo vazduha magično čistog, iako proređenog, prustovski mi se vraćaju scene protoka vremena na ovom mestu, od ljudi do reči i događaja, predmeta čak. Ali onda shvatam da se neke stvari uopšte i nisu promenile: taj jak miris šume koji zagađuje i najmanji auto u daljini, i ti zvukovi kao simfonija sa naletima potpune tišine. Naravno, veverice, mravi, pauci, bube, žabe, ptice kukavice... tu su, nekako iste, možda su večna reinkarnacija uvek jedne te iste... Moj majstor na krovu, na pitanje šta da radimo protiv mrava koji su nam pojeli kuću, odgovara smireno: ništa, oni su tu više od vas.
Priv pasoš i to diplomatski
Ta tišina i zvuci koji me plaše jer priroda više nije prirodna nama urbanima iz velikih prljavih gradova sada postaje čudo prirode, i eto neko se setio i ovde na Divčibarama da po ko zna koji put oproba sreću da podeli prirodu sa urbanima. I ranije je ovde bilo nekog pre svega seoskog i dečjeg turizma: godine 1984. u februaru bili smo zavejani sa gomilom dečice u hotelu Maljen nekoliko stotine metara od moje kuće i bacali su nam iz helikoptera keks i biskvite. Nekoliko nedelja smo bili pod metrima snega, ali na divnom suncu posle vejavice, bez struje, bez vode, na skijama, na pivskim gajbama pod nogama da ne propadnemo kad izadjemo kroz prozor iz kuće da lovimo hranu i vodu...Ovih godina zavejanost se rešava brže nego tada, poslednjih godina često i nema snega na Divčibarama ali zato ima mnogo vise žičara, kioska za iznajmljivanja opreme, i svega ostalog potrošackog, vruće rakije na stazama i domaćinske kuhinje, zaista domaćinske i ponekad zaboravljene tj izumrle.
Sada kada na svakom ćošku vidim neko novo zdanje, kada busevi voze na svakih nekoliko sati, kada postoji vozić koji kruzi planinom, kada postoji čak i Mountain festival muzike i etno svega... pitam se, šta bih volela da nestane, a šta da ostane. Opet prustovsko pitanje s obzirom na to da ne zavisi od mene, ali možda ima neke veze i sa mnom, tj. sa svima nama koji smo ovde već nekoliko decenija. Moja ćerka je ovde odrasla i nije bilo mnogo igračaka i provoda, osim konja i šetnji i lopte i ljuljaške; deca su bila iz lokalnih odmarališta, delila su skije i sendviče, a uveče išli u čuvenu Maljen diskoteku! Recimo to je ostalo nekako isto i ne bih ga menjala jer tako nečega nema nigde na svetu, to nije etno turizam niti eko turizam, to je šta jeste, identitet? Neka Divčibare ostanu Divčibare s tim naglaskom ljudi koji ako se ne varam odjednom postaje sličan naglasku mladih ljudi koji žive u Beogradu! Neka nestane i nestaje zatvorenost, provincijalizam, strah i nepoverenje koji su svi zajedno kao neka magla zamućivali perspektivu Divčibara.
Klabing u Valjevu
Magla prava, koja su zapravo niski oblaci, neka pobedi zamagljenost uma i duha. Sećam se Žike Pavlovića čija deca i unuci još uvek dolaze u porodičnu kuću ovde na Divčibarama, kako me je vodio kroz tu maglu po uskim puteljcima pričajuci o Dragoslavljevoj rakiji najboljoj na planini, lokalnim celebrities i njihovim šumskim navikama. Sedeli smo do duboko u noć pijući i pričajući o stvarima koje se samo na Divčibarama mogu iskazati. What goes on in Divčibare stays in Divčibare. U Beogradu bi smo se ta ista ekipa samo ljubazno pozdravljali na ulici, izvan te magle, bez Dragoslavljeve rakije. Obični ljudi iako celebrities na Divčibarama u tim sedeljkama postajali su mitske ličnosti sa čuvenim rečenicama koje i dandanas pamtim: povodom istorijskih događaja dalekih ili budućih, od ratova do nacionalizma, smene vlasti, ubistava političara i novinara. Nikad neću do kraja shvatiti koliko od toga što sam čula zaista jeste bilo istina, ali znam sigurno da je tu bilo više istine u magli nego u javnosti. Još uvek sklapam mozaik sad već minulih događaja i ljudi koje je stvarnost opovrgla ili podržala. Good and bad guys čije se uloge lako smenjuju.
Alfred Hičkok i Jasmina Tešanović početkom 70ih u Milanu
I čekajući i dalje da mi dođe struja, da se vratim kućnim poslovima, ribanju zarđalih polica, da se vrati signal mobilne telefonije i interneta i kontakta sa celim svetom gde sada i ja živim, gde žive svi moji mili i dragi...čekam i pomišljam, a šta ako ovo potraje? Ko zna zašto bi to bilo dobro, jednoga dana će ljudi plaćati sve više da ovako nešto potraje: splendid isolation i povratak prirodi. Zapravo već negde to i traže da sačuvaju. Dok Amazon gori nemoćno na drugom kraju naše izmaltretirane planete pomislih - možda je i dobro što Divčibare nemaju uvek struju.
Jasmina Tešanović je književnica i aktivistkinja, rođena u Beogradu.