Lirična hronologija 2000. godine (1. deo)
Opisujući za Reviju Kolubara od 1994. pa sve do 2014. godine dešavanja koja su – dnevno - obeležavala život Valjeva i okoline iz meseca u mesec, novinarka Ljiljana Kecojević je svakog meseca pisala i kratak lični osvrt na prethodni mesec.
Ti zapisi, pročitani zasebno, sada posle dve decenije daju veoma upečatljivu sliku tadašnjeg života i stanja u društvu, i želimo da ih predstavimo kao zasebno štivo, zanimljivo, literarno upečatljivo i dokumentarno.
Posebno zato što po mnogo čemu – što smo negde naslutili još na početku ove godine – 2020. svojom atmosferom podseća na 2000. Naravno, bez pandemije koja nam sada stvara dodatne muke. A šta ćemo, I da li ćemo, od svih svojih muka napraviti, ostaje pitanje.
CC
Januar
Ophrvani tolikim nedaćama i lošim slutnjamane stižemo da mislimo o novogodišnjim i božićnim radostima. Novca nema ni za sitne radosti mališanima.
Odbrojavamo poslednje dane zlosrećne 1999, detinjasto verujući da ćemo preko noći, u 2000-toj, najzad prestati da živimo u zanimljivim vremenima koja, pogibeljno “zanimljivo”, traju već punu deceniju. Prijateljica me zove u Njujork koji je, kaže, živi san. Jedno dete me pita da li postoji Deda Mraz. Kažem; “Postoji, ako ti u njega veuješ”. Neću, na žalost, otići u Njujork, ali i dalje verujem u bajku, u san da će vitlejemska zvezda jednom i nas okrznuti.
Februar
Sneg nas je raznežio i vratio lepim uspomenama. Tu čednu belinu pesnik Petar Pajić zove čistim dobom i kaže da se to priroda primerno vraća dobrom zimskom običaju, što i nama želi. Ljubomir Simović u knjizi “Novi galop na puževima” opominje nas da razloge svojim porazima sagledamo u izgubljenom osećanju za realnost i poziva da svoja sedla i samara s leđa puževa prebacimo na krilate konje. Do tada, Arkani postaju junaci našeg doba i jezde u legendu.
CC
Mart
Nema nam mira ni u februaru. Zloslutno se giba na Kosovu i svuda okolo. Poneki avion odleti u svet, ali nam je svet sve dalji. Ljudi se okreću prisnim okupljanjima i tihuju uz knjige, slike i muziku, istiskujući iz sebe teskobu i nemire. U odsustvu racionalnih odgovora i obećavajućih vizija, čak se i najmudriji uzdaju još samo u zvezde. Milorad Pavić o svom „Zvezdanom plaštu“ kaže: „Ako se ne bismo ponekad zagledali u zvezde, ne bi smo znali da se nad nama savijaju lukovi vremena povezujući prošlost sa budućnošću.“ Neretki „laju i na zvezde“, ali i nepobitna istina da se u tihovanju bolje čuje.
April
Proleće bez bitnih olakšanja, uzdanja i vedrine. Ne bistre nam se vidici osim što nam se odasvud nude samozvani zvezdoznalci, bajalice i jasnovidi. Prijateljujemo uglavnom lelečući i prepričavajući loše vesti.
Da li slučajno, ali su se razboritošću, mudrošću i optimizmom u martu najčešće oglašavali mladi pozorišni umetnici. Tako nas reditelj Jagoš Marković uverava da je naša dužnost da budemo srećni i pravični. Ništa više. „Sistem“, kaže, „nije moj glavni urednik i krivac. Odgovornost za svoj život ne delim sa režimom. Sprečavam sebe da kukam. Nije mi gušta da se žalim. Ja grebem, grizem, eskiviram, biram, negujem svoju svest koliko mogu...“
Nastaviće se...