Drug na drumu

Juče sam posle sto godina godina na autobuskoj stanici u Beogradu sreo Radišu Liknića, vozača prevozničke firme Europa bus iz Valjeva. Slao sam neke stvari kući mojim roditeljima. Obradovao mi se kao da je video nekog svog najrođenijeg, a ne zna čak ni kako se zovem. Znam sa druge strane da zna da sam jedan period u životu bio njegov stalni putnik. E zato je poseban.

Vozio sam se sa njim ko zna koliko puta. To nije moguće ni prebrojati. Pa samo sam za prve tri godine fakulteta išao kući u Valjevo bukvalno svaki vikend i onda opet nazad na predavanja dok se nisam navikao na Beograd. Potrajao je taj period. Ispričah se sa čovekom onako kulturno i sa zadovoljstvom. Pitali se sa zdravlje, za posao, za kuću i za porodicu. Pričali smo i o epidemiji. Kao najrođeniji, stvarno. A nije to ništa slučajno u životu.

Radiša je neviđen lik. Kad se povukla voda iz Obrenovca u maju 2014. ušao sam kao novinar među prvima u grad i onako zatečen šta sam video i snimio pre ulaska u auto za vožnju nazad u firmu, stanem na nekom proširenju pored puta da uhvatim vazduh. U tom sabiranju misli prekinula me glasna sirena autobusa, kratko, isprekidano, onako u ritmu. Okrenem se da vidim sta je, a majstor Radiša me prepoznao, pa još maše iz busa u pokretu dok je prolazio pored našeg parkinga. Nikad to neću zaboraviti.

Jednom još ranije pre poplava, a u putu na pravcu od Slovca ka Lajkovcu, baš je bila gužva u našoj traci. Nije se videlo čelo kolone, a saobraćaj iz suprotnog smera je promicao. Čula se iza nas sirena na kolima hitne pomoći, i Radiša je usporio da im napravi mesta bar ispred busa, da se uguraju dok ne procene dalje kakve su im šanse za preticanje. I tako je i bilo. Međutim, kad su krenuli u sledeću turu obilaženja niko tu ispred nas nije hteo da ih pusti da uđu, a približavala su se velikom brzinom vozila iz suprotnog smera. Nisam znao kako se zove ta saobraćajna situacija, ali sam naučio za sva vremena pošto je majstor Radiša ljutito uzviknuo: Gledaj šta rade! Teraju čoveka u makaze.

Da se vratim opet na naš poslednji susret. Javim se odmah kući sa stanice da sam poslao torbu. Majka me pita: Pa nećeš valjda po kiši i vetru da čekaš dok ne krene autobus, a bilo je još 10 - 15 minuta po redu vožnje da se poklopi. Odgovaram onako iz sveg srca da me i on čuje dok pakuje torbe drugih putnika: „Moram da sačekam. Nisam dugo video mog starog prijatelja majstor Radišu. Taman da se ispričamo“. Znam da sam potegao krupne reči, ali siguran sam da nisam pogrešio. Vidim da me sluša pažljivo i da mu je baš milo. Smeje se. I meni je drago što se sve pogodilo kako treba.

Pisao sam skoro na društvenim mrežama kako sam se zahvalio vozaču poslednjeg dnevnog javnog prevoza u Beogradu na stanici u mom naselju dok sam izlazio. E majstor Radiša je jedan od ljudi zbog kojih sam ustanovio taj običaj. Toliko sam često putovao autobusom da sam čim krenem Europa busom iz Beograda za Valjevo, ili iz Valjeva u Beograd, odmah po vozaču znao sam kad stižem. Najviše sam se radovao čoveku o kome ovde pišem i još recimo dvojici ili trojici njegovih kolega koje stvarno dugo nisam sreo, a koji su mozda i u penziju otišli. Ljudine.