Kad naši dođu na vlast

Zdravko Ranković, Revija „Kolubara”

Od jeseni 2000. godine najkrupnija promena na relaciji valjevski novinari - lokalni političari nastala je u ličnim, u ljudskim odnosima. Poznajemo se. Komuniciramo. Pokatkad poneku kafu (a i više od toga) zajednički popijemo. Većini od njih su, ipak, draži i poželjniji oni koji su i te kako bivali poželjni i do jeseni 2000. Nije nestalo potrebe za političkom propagandom i za prilagodljivim i poslušnim političkim propagandistima što se, bez imalo srama, umuvavaju među novinare.

Inače, ovoga 1. maja valjevska Revija „Kolubara” ušla je u desetu godinu svoga izlaženja. Objavljeno je 109 mesečnih svezaka na oko 6.000 strana. U ovim oskudnim vremenima, kad se isplaćivanje plata i penzija ne vezuje za kraj jednog i nastupanje novog meseca, „Kolubari” je preostalo da među Valjevcima predstavlja jedini pouzdan znak o tim pravilnim mesečnim vremenskim smenama.

Sumirajući sopstveni devetogodišnji odnos ovih novinara i ljudi koji učestvuju u njihovom pravljenju, s jedne strane, i političara, s druge, moramo reći da sa njima nismo imali problema, bar ne krupnih. A ni sada ih nemamo. Niti je prevashodni smisao ovoga našega rada bio da njima pričinjavamo nelagodu. A ukoliko smo ih pokatkad i zagorčavali život, a jesmo, sami su sebe onim što su činili, i onim što nije činjeno, dovodili u tu situaciju. U tom pogledu ništa se bitnije nije promenilo ni smenom vlasti od pre dve i po godine.

Oni i mi smo u mnogo čemu dva različita posla i dva različita, dva paralelna sveta. Bivalo je, dakako, važnih skupova i interesantnih događaja na koje samo nas nisu pozivali i nastojanja da u javnost odu samo željene informacije. Tajili su od nas, i od naroda, i svojevremeni dolazak u Valjevski kraj i njihovog vrhunskog božanstva - sadašnjeg glavnog haškog zatočenika. Imalo je, uvek, mogućnosti da se dozna ono što je za naša htenja važno i interesantno. Tih tajanstvenosti je, valja i to reći, više, neuporedivo više, bivalo pre jeseni 2000. nego u potonje vreme.

Mnogo kad smo, dok su i ovde socijalisti bili vlast, imali u odnosu na njihovo opštinsko rukovodstvo različita viđenja o onome što se ovde radi i kako se radi. Sasvim oprečna viđenja ispoljavaju se pokatkad i nakon smene vlasti. Najkrupnije razlikovanje je u odnosu na gradnju u Petnici fabrike vode za piće i fabrike plastične ambalaže, mimo ispunjenja zakonskih uslova. Gradnja fabrike u blizini Petničke pećine, stare crkve, Istraživačke stanice, sportsko-rekreativnog centra. Tom gradnjom, upozoravali smo i mi i građani, i kompetentni stručnjaci, degradira se jedinstvenost petničkog ambijenta i znatnih petničkih kulturno-istolrijskih i prirodnih retkosti. Pravda je bila na našoj strani, a moć i u ovom slučaju na strani vlasti i na strani parajlija. Fabrika je završena, one Petnice više nema. Političari se sad veoma trude u hvaljenju flaširane petničke vode, nama neposlušnima su, pak, miliji „Knjaz Miloš“ i „Radenska”.

Razlikovali smo se, između ostaloga, i u gledanjima na uređenje lokalnog informativnog prostora, u onom domenu koji je pod opštinskom nadležnošću. Rasprava o tome povedena je ubrzo posle 5. oktobra. Rukovođeni time da opštinska vlast ima bližih, prečih i primerenijih joj poslova zalagali smo se za brzu privatizaciju ili za objedinjavanje državnih novina, državnog radija i državne televizije. Ostalo je zatečeno stanje, na štetu građana i na štetu onih koji u tim medijima rade. U međuvremenu, zakonodavci su nama dali za pravo.

Sve će - i to još da kažem - biti drugačije, biće uporedivo bolje kad naši dođu na vlast. Ali mi nikada nećemo biti vlast, niti će to biti naši (pod predpostavkom da pouzdano i znamo ko su to naši).