Govoreći na sahrani Kaće Marić (18. aprila u Valjevu) njena prijateljica je divno rekla da je Kaća bila osoba sa mudrošću za ljubav i zaljubljene i zaljubljenik u mudrost. U isto vreme, ona je i profesionalno bila okrenuta otkrivanju tajni duše, kako su to starovremenski mislioci govorili. Njena odluka da studira psihologiju bila je u Gimnaziji, na prelasku iz osamdesetih u devedesete, iznenađenje za mnoge. Tada se, otprilike, u našoj školi
mislilo ovako: ko može da savlada matematiku i fiziku ide da studira tehničke ili prirodne nauke, dobra je i medicina. Kaća se dobro snalazila u toj sferi, sledi – treba tome i da se posveti, bez mnogo razmišljanja i preispitivanja. E, ali nije. Jer, Kaća nije birala po automatizmu i zato što se nešto negde „podrazumeva”. Ona je bila od osoba vrednih divljenja koje, suočene sa izborom, dobro promisle šta i zbog čega žele, da li ih to vodi većoj mudrosti ili većoj ljubavi, otkrivanju tajni svojih i onoga oko sebe. Zato su njene odluke i njeni izbori – jednom napravljeni – bili istinski vredni njenih napora i istinski voljeni. Kad sam je poslednji put srela, na koncertu „Serbia Sounds Global/Srbija zvuči globalno” u Sava Centru ispričala je o poslu kojim se bavi, dodatnom koji planira, trećem koji obavlja volonterski i bar još dve različite stvari gde se obrazuje. I ništa od toga nije zvučalo kao napor ili preterana žrtva – samo deo njenog puta ljubavi i mudrosti. To su stvari za koje se tako predano spremala da ih približi i drugima, da im pomogne da ih pronađu zagubljene među trivijalnostima svakidašnjice. I u čemu je na tragičan način zaustavljena.
Kaća je imala svoje suptilne razloge i načine da čezne za Valjevom, u kome nije živela već više od decenije. Neka počiva u njemu u miru sad kad mu se na tako pretužan način vratila.