Slobodan Jevtić Pulika povodom izložbe svojih murala u Valjevskoj bolnici
Ljiljana Kecojević
Bez ludaka se, ipak, ne može živeti. Ludaci su prisutni i u Valjevu. Znate li zašto je Valjevo postalo vrlo čudan grad? Jer je bilo na kraju železničke pruge, dalje voz nije išao. Sve ludake iz Beograda su slali u taj voz bez povrtka koji je dolazio do Valjeva. Rudimentarni ostaci tog ludila su i dalje ovde. Imate Ljubu Kikija, Berka Savića, imate povremeno Puliku koji dođe da digne prašinu i da pobegne u „beli svet”.
Valjevo je čudna mešavina stvari. Verovatno u tome ima udela i planinsko okruženje. Pokojni Vlada Gajdarov je govorio: „Ni luđe sredine, ni lepše okoline”. Ili: „U groblju leže starci, oko groblja skaču jarci”... To su elementi čudesne vrednosti jednog grada koji prestaje da bude mali grad i mala provincija; grada koji se na neki način diže, uspravlja i hoće da uđe u svet. Sa punim pravom hoće u svet i, sticajem okolnosti, ima tamo odavno svoje predstavnike. Ja sam deo, mali deo te prethodnice i pokušavam da dovučem iz sveta neke vrednosti u moje Valjevo, koje sve vreme pljuje po onome što ja radim. Ali, i pljuvanje je, ponekad, neko umetničko delo. Ljuba Popović je jednom rekao da kad se na jedan zid pljuje dugo, godinama i decenijama na kraju to postaje umetničko delo. Aludirao je na moj način rada, ali, to je interesantno kao jedan fenomen taloženja stvari u svetu.
Mislim da sa ovim što sad činimo postižemo nekoliko velikih, zahvalnih poduhvata. Valjevo je između dva svetska rata imalo Francusku čitaonicu. Imalo je mesta gde su advokati, lekari, kućne pomoćnice francuskog ili engleskog porekla dolazili da čitaju francuske knjige i štampu. To je iščililo u ludilu 20. veka. I Francusi su tome krivi, jer su odbili da poštuju srpsku ljubav prema francuskoj kulturi. Na nama je sad da tu sponu dveju kultura obnovimo uz pomoć dobronamernih ljudi iz Francuske. Nije bitno gde će biti smešten Francuski kulturni centar u Valjevu, bitan je taj zvuk potrebe da se na tome radi. Mislim da na taj način, preko kulturne razmene, možemo brže ući u svet nego sa veštačkim, lažnim i izvikanim ekonomskim poduhvatima.
Dugo niste izlagali u Valjevu. Da li Vam je sa ovom izložbom u Bolnici iole „srce na mestu”?
Ja nemam potrebe da se potvrđujem u Valjevu. Radim svoj posao, ali je ovo bila izuzetna situacija. Vlada Simović i ja samo vrlo vezani za Valjevo, ma koliko na nas pucali, ma koliko „poslovnost” odbija ovakve ljude spolja. Ovom izložbom želimo da Valjevskoj bolnici damo jedan zvuk koji poništava strah od bolesti, da ljudi preko umetnosti stiču okrepu i nadu da se može kulturnije i humanije živeti. U bolnici i svugde.
Ja, hvala Bogu, još imam snage i volje da radim, da se penjem po skelama.
Ima li izgleda da se obnovi ovaj Vaš voz na zidu u Karađorđevoj ulici?
Hvala „Kolubari”, koju redovno čitam, na zanimanju za taj mural ali, to ne stoji na meni. To je atavizam valjevskih šefova. Oni neka prime na sebe tragediju što se dogodilo da ta slika bude uništena. Popravke nema! Ja bih rado ponovo napravio taj mural. Ne znam da li je Vaka Kosjerina još na nogama? Sa njim sam radio po Valjevu. Sve u svemu, to je tragedija sredine koja ne poštuje ni samu sebe. Neko to ovde mora da prizna. A taj voz je bio jedan živopis vrlo interesantan. Na njemu je bio spoj kulturnog sveta 21. veka i naše tragedije da bude poslednja stanica pruge od Beograda.
Za razliku od nas, u Evropi su murali poduhvati koje pokreću gradske vlasti. Vrlo malo murala sam radio po privatnim porudžbinama. Oni nastaju kao kolektivna, odgovorna potreba ljudi da ukrase svoju sredinu. Nije slučajno što na tim muralima nigde nema grafita. Dok zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije izgorela na mojoj freski nije bilo nikakvih škrabotina. Moji murali su vrlo traženi, pa, nažalost, sve manje imam vremena da slikam.