Koreni usuda

Milutin Mišić (Borba, 8. maj 2003)

„Koreni” Dobrice Ćosića u dramatizaciji i režiji Miroslava Trifunovića, gostovanje „Male scene” iz Valjeva

Naoko paradoksalno zvuči da su svoj trijumfalni pohod na pozorišnim daskama pre započele dramatizacije nekih romana koje je Dobrica Ćosić napisao posle „Korena” - ponajpre „Otkrića” iz „Deoba”, potom i „Vremena smrti”. A zapravo u „Korenima” su zapretene sve odgonetke vezane za tragiku ne samo porodica Katića i Dačića, nego i srpski etnos sa ovih prostora, čiji je mentalitet, sudbine, genski kod čak, surovo omeđen osobenostima tla, istorije. I prirode jer trgika koja tako osobeno isijava iz celokupnog Ćosićevog opusa određena je specifičnom dramatikom koja izbija ne samo iz međuljudskih odnosa, ona je zapretena u svakom kutku prirode i Ćosićevom opisu ambijenta.

Upravo taj gusti poetski opis, krcat dramatičnim metaforama verovatno je bio i razlog što se dramatizacija „Korena” tako dugo opirala pozorišnim stvaraocima. Prvi ju je uspešno otvorio tek pre par godina, Nebojša Bradić u svojoj inscenaciji „Korena” na kruševačkoj pozorišnoj sceni. Autor valjevske postavke Miroslav Trifunović sledi Bradićev postupak. Uvodne i završne scene uzete su iz „Vremena smrti” dok središnicu predstave, njenu dramsku okosnicu čine likovi i teme iz „Korena”, ovom prilikom ukomponovane kao porodična drama. Tek povremeno, iz replika, prigušeno a dramatično, progovori se da je to ujedno i usud cele Srbije, tla na kome se nahodi i istorije koju vekovima ispisuje.

Stoga odnosi između Aćima kao patrijarhalnog despota, violentnog radikalskog političara i Đorđa, trpeljivog sina, upornog tecikese i jalovca bez potomstva, zatim Vukašina koji se zalud otima, pogleda uprtog u neke druge, evropske vizure i, konačno, Tole Dačića duboko, seljački postojano ukopanog u tlo na kom bivstvuje, nisu samo prerovska dramska epizoda, oni su sinonim za nešto veće i tragičnije.

Veroljub Andrić kao Aćim Katić i Branko Antonić kao sin mu Đorđe, kao dva dramska antipoda dramatično isijavaju špiceve ove predstave, Tola Dačić je pikantno senči seljačkom vitalnošću, dok Nikola dodaje mukli ton neke mračne sile. Simka je satkana sva od podatne putenosti, a Vukašin od zaludnih pokušaja da se izmigolji iz Katićevih čakšira.

Nažalost, muzički fon predstave, koji bi trebalo da podvuče scensku dramatiku, ovom prilikom nije baš najbolje funkcionisao.