Miroslava Petrović Balubdžić: „Mi smo konkursom imali predložene sadržaje - biblioteku, multipleks bioskop, hotel i eventualno neki stambeni objekat, apartmane. Izabrali smo da biblioteka bude u tom ekskluzivnom položaju prema reci i prema postojećem parku i da svojom transparentnošću bude neposredna ponuda i privlačno mesto za mlade, sa svim mogućnostima izlaska i lepim sadržajima prema vodi. Tu je i pitanje zelenila. Znači transparentnost i modernost jedne, da kažem, nove elektronske biblioteke.
Ono što gradi trg je sadržaj multipleks bioskopa, znači ono što gradi mali kulturni centar. Pored četiri male bioskopske sale ima i druge sadržaje, galerije, kafiće. I na krovu mogućnost neke diskoteke, zabave. Prema Tešnjaru i prema Ulici Dragojla Dudića smestili smo hotel koji ima pogled prema ulici, a sadržajima prizemlja izlazi na trg, znači bašta…Te dve namene, hotel i multipleks bioskop, obezbeđuju na neki način životnost trgu. Trg se polako prema mostu spušta rampom ka vodi tako da ta ideja okretanja trga prema reci se i u fizičkom smislu zaista sprovodi. Ono što u nekom drugom smislu formira ambijent to su mali stakleni paviljoni ispod Doma kulture koji „nagrizaju” nasip, tarnsparentni su prema vodi i animiraju donji nivo koji je lep zato što je zelen ali nekako pust, nepotpun, nedizajniran. A to bi donelo neke male sadržaje.
Bila sam mentor Prve letnje škole arhitekture kada se radila ova tema priobalja, arhitektura malog grada na reci. Priželjkivala sam konkurs. Tada se o tome govorilo, da je to bila prva faza rada na toj temi. U međuvremenu radila sam mnogo konkursa, imam iskustvo i u konkursima i u urbanizmu, ali ovaj rad je bio stvarno temeljan. Ja sam, inače, rođena u Karađorđevoj 44. Moja baka je živela u Radničkoj ulici i vodila me često na Pećinu. Izuzetno je poznavala bilje. Posle se preselila u Beograd, nije više živa. To detinjstvo do moje neke devete-desete godine, dok sam bila u Valjevu pamtim po Pećini kao nečem izuzetnom. Kao i poznavanje biljaka moje bake što je bila posebna edukacija.
Branislav Mitrović: „Teško je na ovakvim konkursima biti siguran da nešto ispravno radite, jer za pravu odluku treba mnogo. Mnogo više poznavanja sredine nego što to mi „dođoši” ili ljudi sa strane možemo. Naravno, uvek se u ovakvim akcijama pohode te lokacije, gradovi, ali svi ti dolasci nije što i život. Valjevo ima izvanredne ambijente, izvanredan kontekst, sjajne lokacije, očuvanu tradiciju. Ima razgrađenost u nekim zonama koja pomalo govori o usmerenostima koje su bile, u poslednje vreme, na nekoj drugoj liniji od one koju bi mogli da nazovemo pravom.
Mi smo se trudili da nađemo neke linije, neke vizure u prostoru, neke pravce kretanja, viđenja. Naš rad je u izvesnom smislu jak, previše je izgrađenog. Znate, urbanizacija jedne sredine pretpostavlja i takve žrtve. Ako je to na liniji kvaliteta, onda smo smatrali da je to to. Znate, „Il d Frans” je nekad bio deo nekog drugog ambijenta a ne suštinski centar Pariza, što je danas. Mi smo pokušali da u taj pravac pešačke ulice do crkve, uvučemo ceo taj stari deo sitnom strukturom. Ali za jednu pravu i ubedljivu priču treba više vremena nego što je jedan konkurs. Naš rad bi pre bio pokušaj inicijacije koja sa sobom nosi greške ili propuste, do kraja neistražene mogućnosti. I to je ono što svaki konkurs sobom nosi i što mu je nekakva sudbina.
Čini mi se da smo najdalje otišli na samom trgu. To je jedna kombinacija, to spuštanje na reku. To bi trebalo da budu neki drveni podovi koji vezuju obale. Čak smo pokušali čekrcima da rešimo da se podiže u slučajevima bujičnosti Kolubare. Tih pet malih mostova su kao brvna. Mi smo hteli da u parteru napravimo nešto što je pitomo, što je u stvari tu blizu. Nešto što taktilnošću materijala možemo da dovedemo u realan doživljaj prolaznika. Tu geometriju trga, sam okvir, ambijent, mislim da bismo zadržali i u sledećoj razradi. Verovatno bismo u ovoj zoni uz reku razmišljali o gabaritima, o kvadraturi, veličini, ali o samoj matrici manje. Stojimo iza matrice.
Nataša Đurić: „Biblioteku i bioskop, kao kulturni centar, locirali smo na samom trgu kao bazu i zaleđe celog prostora. Biblioteka izlazi ugaono prema Tešnjaru, dok je prema čelu trga lociran multikulturni centar, bioskop, galerija, informativni centar i drugi sadržaji koji dopunski prate biblioteku. Mi smo trg orijentisali ka crkvi, formirali dopunsku strukturu koja je, na neki način, proizašla iz tradicionalnog jezgra, iz nekakve uske, podužne kuće, tipične za Tešnjar, ali ne samo za Valjevo već i svaki mali grad u Srbiji. Mi smo to želeli da multiplikujemo za neke sadržaje koji će se tražiti u budućnosti Valjeva, od trgovačkih do galerijskih prostora.