Kosidba bez seljaka

Dragiša Božić

Beše i ove godine, 13. jula (31. po redu), Kosidba na Rajcu, ali znatno posećenija nego lane i onomlane. Nije ni čudo, jer osiromašeni „radnici, seljaci i poštena inteligencija” sve manje imaju para da trknu do Turske, Grčke, Jadrana..., već taman toliko da priušte sebi jedan dan na pitomom Rajcu. Jedini nezaobilazni trošak bio im je livadski parking od 50 dinara. Ove godine sve livade su pokošene i seno sadenuto već nedelju-dve pre manifestacije, sem onih koje su ostavljene za revijalnu i takmičarsku paradu kosača. I to je dobro, da stoka ne jede prezrelo i prematoro seno.

Primetno je iz godine u godinu da je sve manje kosača koji su „čisti” seljaci; i u revijalnom i takmičarskom delu, mahom su bili polutani i oni koji sa poljoprivredom nemaju nikakve veze, sem što su orni da jedanput u godini zapnu sat dva , slikaju se za televiziju i novine, osete slast aplauza, a naročito slast kosačkog ručka koji su i ove godine savršeno spremile domaćice, tj. društvo „Zlatne ruke” - Banja Ljig, pod vođstvom nenadmašne Stojane Milinković. I glavni izabrani kosač - „ĐIDIJA” nije bio seljak već sudija Opštinskog suda u Ljigu, Milutin - Luća Ilić. Ali ne može đidija da bude ma ko; treba da bude naočit, lepo obučen, da lepo priča, lepo peva, podvriskuje, nazdravlja, poteže iz čuturice, da dobro i paradno kosi, i daje ostalim kosačima ritam, da šarmantno između dva ma’ namigne na snašu vodonošu.

Ilić je ove godine to sve savršeno odigrao, pa nije čudo što je neko iz prisutne publike glasno dobacio: „Ih, Lućo, da si sudija k’o kosač, dogurao bi do Vrhovnog suda!” Inače, „Zlatnu kosu” - zvanje najboljeg kosača ove godine poneo je Dragoslav Mojsić iz Višegrada.

Umesto, ranije uobičajenog, savetovanja o livadarstvu, ove godine je, u okviru Kosidbe, dan ranije, u Ljigu upriličeno predavanje o pokrečavanju kiselih zemljišta. Predavači su bili stručnjaci iz Zavoda za poljoprivredu iz Valjeva. Nažalost, predavanju se odazvalo samo 5-6 „čistih” seljaka i desetak polutana i vikendaša. I to malo što ih je bilo više se zanimalo za politiku nego za agrotehniku, kukajući na državu i opštinu. Šteta što nisu bili prisutna prva dva čoveka opštine Ljig, da odgovore kako to da se besplatno pokrečavanje, koje finansira Republika, obavlja na njivama ostalih opština Valjevskog kraja sem Ljiga, kada se materijal (kalcijum karbonat) proizvodi tu, u selu Ba. No, ne treba im zameriti, bili su tih dana puno zauzeti gore na Rajcu gde je „kapala” para za opštinski budžet: toliko i toliko za šatru, toliko i toliko za stolicu pod šatrom, plus ono za parkiranje. Vlasnici šatri nisu ni trepnuli na cenu, popunili su sav prostor, pokrili svoje troškove, zakrpili rupe u opštinskom budžetu, nadebljali svoje buđelare, sve na račun tj. teret onih koji ne žale da daju zadnju paru za piće, pečenje, vruće na žaru. Da bi im bilo lakše da se za džep maše i da plate, recimo, za pivo tri puta više nego da su ga kupili u prodavnici, postaralo se desetak golotrbih pevačica koje su preko prejakih zvučnika bar na nedelju dana rasterale sa planine sve ptice, divljač, čak i skakavci su bežali glavom bez obzira, - sve živo što leti i ne ide na dve noge. Iskreno rečeno njihovo pevanje i izgled bili su u velikom raskoraku; da su pevale lepo kao što su lepo izgledale, ne bi ni dolazile pod šatre, punile bi koncertne dvorane Beča, Berlina, Londona...

Opšte je mišljenje da i ovaj jednodnevni izlet Kosidbi na Rajcu ne bi bio tako lako izdržljiv za dinarske Srbe da nije u pomoć priskočila dijaspora, koja je ovde vodila glavnu reč: lumpovala, igrala, sevala evrima i kamerama, do suza nostalgično uživala u „zavičajnim” pesmama, iako se ni jedna nije pevala onih godina kada su oni odlazili u svet. I tako stalno očekivane pare od dijaspore, umesto da budu uložene u zakržljalu zavičajnu privredu, bivaju uložene u bujna nedra zavičajnih pevačica. U ostalom, zašto bi dijaspora ulagala u „tuđu” privredu kad nije umela ni u svoju; uglavnom su mukom zarađene devize došle (odnosno otišle) na skupe ograde, kapije, prevelike šupe i garaže, kuće visoke kao jablanovi, koje najmanje 11 meseci godišnje zvrje prazne da komšiji idu na jetru, čemu su uglavnom namenjene. Zato ćemo ovu našu priču završiti poslovicom, ali ne našom već izrekom jednog Nemca, koga je u zavičaj ovog leta doveo njegov radnik, izvesni Svetislav. Kaže gazda Rudolf: „Kada bih ja ovako radio i trošio kao moj Svetislav, ne bi opstao u Nemačkoj, morao bih na rad u Abu-Dabi.”