Avlijaš, Rističević i Tomić, hladno gledano, i te kako su imali uspeha. Promovisali su sebe i svoje stranke, izašli na veliku pozornicu iz mase statista (strančica). Šta su Mićun i njegovi promovisali? Ništa, u blaženom uverenju da je dosta njegova pojava, DOS - iza njega, i baba-roga (radikali) protiv njega! Predsednika koji treba Srbiji, kao protivteža i kontrolor vladi? Ma nemojte! Takav je „jak predsednik”: iza koga stoji jaka partija (koalicija)! Predsednika, jer Srbiji trebaju institucije? Srbiji ne trebaju institucije nego poštovanje institucija, odgovaranje istih prirodi i ulozi, a ne nečijoj potrebi da se na nešto osloni. Nisu li trebale i pre nego što im se ćefnulo, da pažnju odvrate od rasprave u Skupštini. Imidž u svetu treba ostaviti na miru ovog puta. On se izgrađuje stalno, ili ne izgrađuje... Kakav „domaćin Srbije”, koga su zdušno nudili skoro svi, kakvi bakrači? Srbiji ne treba domaćin, već menadžer! Neka se ne mršte poštovaoci vrednog iz prošlosti: menadžer je što i pravi, ali savremeni domaćin. Obrnuto ne važi, svaki današnji domaćin (raniji pogotovu), daleko je od menadžera... To je gazda-čovek, patrijarhalni otac porodice koji po potrebi ali i ćefu šamara i šutira, psuje i kune, udaje i ženi! Kome je važnije da se zna ko je gazda, nego da zna gazdovati!