Dve zanimljivosti

arheologija

Jerinin grad u Brangoviću

Naselje staro 1.600 godina

Radivoje Arsić

Nagrade Obradovićima

Za valjevskog arhitektu Milorada Miška Obradovića treća godina trećeg milenijuma bila je berićetna: pet nagrada na javnim konkursima! Seriju priznanja je otvorila treća nagrada na konkursu za Zelenu pijacu u Valjevu. Potom su stigle: treća nagrada za poslovni centar Jagodine i „povišen otkup" za arhitektonsko urbanističko rešenje još jednog poslovnog centra tog grada.

Uspesi Milorada Obradovića krunisani su krajem godine visokim vrednovanjem njegovih projekata na pozivnom i anomimnom konkursu grada Beograda u saradnji sa Društvom ahitekata i Društvom urbanista prestonice na nekoliko zadatih tema socijalnog stanovanja. U kategoriji višeporodičnog stanovanja osvojio je prvu nagradu a u kategoriji kolektivnog stanovanja, drugu nagradu. To je postigao po odluci žirija kojim je predsedavao ugledni arhitekta, profesor Milorad Macura.

U „berićetnoj godini" stigla su priznanja za još jednog Obradovića, Ivana, sina Miloradovog. Apsolvent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu deli sa ocem treću nagradu u svom Valjevu za projekat Zelene pijace. Na konkursu za novi zaštitni znak ugledne kuće IAUS, koji su raspisali Fakultet primenjenih umetnosti i Arhitektonski fakultet, Ivan Obadović osvojio je prvu nagradu.

ex libris

Podsećanje Nebojše Popova

I naše prisećanje

Zdravko Ranković

Mužijević u Valjevu

Pri kraju Drugog svetskog rata u Valjevu je živela porodica Mužijević iz Hercegovine. Tog vremena i svojih dečačkih doživljaja iz Valjeva rado se sećao Pero Mužijević, univerzitetski profesor, jedan od najboljih jugoslovenskih poznavalaca književnosti renesanse i srednjeg veka. Mužijević je umro minule jeseni (31. oktobra) u Beogradu. A u decembarskom broju „Republike” objavljen je njegov ogled „Evropa: prolog-epilog”. U tom prilično obimnom tekstu našlo se mesta i za autorovu uspomenu iz Valjeva, pred Božić ratne 1944. godine:

„Otac me vodi u knjižaru da mi kupi knjigu na dar, a knjižara je u redu dućana prema mostu na kojem su posečeni Aleksa i Ilija i preko kojeg sam svaki dan prelazio da bih stigao do škole. Do knjižare je gvožđarska radnja čiji se vlasnik zvao Gođevac. Mislio sam da je to neka greška: prirodno mi je bilo da se čovek koji prodaje predmete od gvožđa zove Gvožđevac. ‘Kako učiš?’, pita me knjižar dok stojim uz banak. ‘Dobro uči’, čujem oca. ‘E, kad dobro učiš sad ću ja tebi pokloniti jednu knjigu’. Tako je u moje ruke dospela knjiga neobičnog naziva: 300 čuda. U njoj su bile opisane sve čudne stvari na belom svetu - od sedam svetskih čuda starog sveta pa dalje, neobične zemlje, gradovi i mora, sve do čuda prirode - čudnih životinja i biljaka. Moja fascinacija postala su Uskršnja ostrva: poželeo sam da jednom stignem tamo. Kad imaš cilj, shvatio sam kasnije, cilj dalek, nasred debelog mora, sve ti dođe usput (sem kada voliš), sve usputne stanice su relativizovane, nikakva doktrina i ideja ne može ti ništa, jer su one pored puta, jer ti si krenuo na Uskršnja ostrva. A ona su čežnja za otvorenim horizontom, ona su radoznalost i nespokoj, i nelagoda zbog dugog stajanja: klice tog nomadskog u devetogodišnjem dečaku probudio je dobri valjevski knjižar Nikolić. Bilo je poodavno, ima skoro šezdeset godina, ali nisam zaboravio kako se zvao”.

Žalimo što ništa nismo učinili da Pero Mužijević opiše svoj život među Valjevcima. A može biti da toga opisa gdegod već ima.

Pero Mužijević je rođen u Konjicu 1934. godine. Sa porodicom se pred početak Drugog svetskog rata preselio u Beograd, odatle, neznano kad, prešli su u Valjevo.

Nove knjige

Pojmovnik islama - Nekadašnji valjevski gimnazijalac Vojislav Simić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, napisao je u zajedništvu sa Radom Božovićem, takođe univerzitetskim profesorom, „Pojmovnik islama”. Izdavač je „Narodna knjiga” iz Beograda. Već je ocenjeno da je to za našu kulturu vrlo značajna knjiga, pored ostaloga i zato što se bez poznavanja islama „ne mogu proučavati ni naša istorija i kultura”.

Valjevski almanah (četvrta knjiga) - Iz sadržaja: Kalopera Pera (Aleksandar Loma); Sudija prvog suda u Srbiji (Dragoslav Mihailović); Valjevski kraj u Prvom srpskom ustanku (Velibor Berko Savić); Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka (Nikola Bura); Valjevski kraj sredinom 19. veka (Zdravko Ranković); Stopedesetogodišnjica Prvog srpskog ustanka u Pričeviću (Srećko Jovanović); Gradsko veće opštine Valjevo 1941-1944. (Žarko Jovanović); Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2002. godine u Valjevskom kraju (Zoran Jovanović); O klimatskim istraživanjima Valjevskog kraja (Dragomir Đukanović); dr Marko Krstić (Milorad Radojčić); Gordana Babić-Đorđević (Miloš Jevtić). Urednik Slobodan Ž. Marković.

Doroti Parker bluz je nova zbirka pesama Radmile Lazić, ovogodišnje dobitnice nagrade „Desanka Maksimović”. U SAD je jesenas objavljena njena knjiga pesama A Njake for the living (prevod Čarlsa Simića), a letos u „Prosveti” zbirka „Najlepše pesme Radmile Lazić”. Radmila Lazić je u užem izboru kandidata za pesničku nagradu „Vasko Popa” koju dodeljuju u Vršcu.

Dve zanimljivosti

Iz „Godišnjaka” Biblioteke MS za 1992.

Pisali smo u prošlom broju Revije o najnovijoj svesci „Godišnjaka” Biblioteke Matice srpske a ovog puta obraćamo pažnju, doduše sa priličnim docnjenjem, na dve zanimljive pojedinosti u „Godišnjaku” te institucije za 1992. godinu.

Tamo je zapisano i to da je u prvoj polovini 19. veka Vukov pristalica Josif Milovuk objavio spev „Nekoliko stihova o vozbuždeniju srbskog viteza Miloša Obrenovića protiv Skopljak Sulejman paše”. Tu staru knjigu napisao je Petar Sokolović, do danas sasvim zagonetna ličnost. Iako je uz svoje ime napisao da je „iz sela Brankovine” u Valjevskoj nahiji o Sokoloviću ništa nije znao ni njegov savremenik prota Mateja Nenadović.

Pažnju zavređuje i podatak iz te knjige „Godišnjaka” da je u decembru 1992. godine zbirka rariteta Biblioteke Matice srpske obogaćena i jednim „Psaltirom”, štampanim u Veneciji, kod Dimitrija Teodosija, 1770. godine. Taj Psaltir je kupljen od Milosava Damnjanovića iz sela Trstenice kod Uba. Bio je veoma oštećen. Vredelo bi doznati, ukoliko je to ikako moguće, kakav je bio prethodni „život” te retke stare knjige.

O Subotičanima i Valjevcima, opet

Naš pregled povezanosti Subotice i Subotičana sa Valjevcima i Valjevskim krajem, objavljen u prošlom broju revije, nije bio sveobuhvatan što smo, uostalom, i pretpostavljali. Tu evidenciju upotpunjujemo sada nekolikim novim primerima.

Zapisali smo u decembarskoj Reviji da se jedno selo u okolini Subotice prozvalo Mišićevo negujući na taj način uspomenu na vojvodu Živojina R. Mišića. Najslavniji vojskovođa među Valjevcima umro je u januaru 1921. godine, a u mnogobrojnim izjavama saučešća bilo ih je i iz Subotice. Vojvodinoj porodici su se onda radi toga javili: general Ivan S. Pavlović, komandant Potiske divizijske oblasti; pukovnik Ilić; studenti Subotičkog fakulteta; pukovnik Drag. Jerotić; Olga i Vojislav Stanković; Paja Dobanovski, sa porodicom, veliki župan grada Subotice; Draga i Vladimir Bošković, artiler. pukovnik.

Vojvoda Mišić je za subotičku oblast značajan i time što njegov potpis, zajedno sa potpisom generala Anrija, stoji na aktu o primirju savezničkih država sa Mađarskom, sklopljenim u Beogradu 13. novembra 1918. godine. Tim aktom se Mađarska obavezala da svoje trupe povuče severno od linije Lipovo - Arad - Segedin i dalje od Subotice, Baje i Borče tokom Drave.

Hor Ženske gimnazije iz Subotice preduzeo je u proleće 1935. godine „hadžiluk” na Opelac pa je tada posetio i Valjevsku gimnaziju. Godinu dana docnije valjevski gimnazijski hor je putovao u Suboticu i sa svojim tamošnjim vršnjacima na Đurđevdan priredio zajednički koncert. Priredba je bila u pozorišnoj sali Jugoslovenskog narodnog doma viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja. Prvi deo te priredbe je bio ispunjen muzikom, a drugi prvim činom Sterijine „Pokondirene tikve”.

Četvorodnevnu ekskurziju je vodio profesor Nikola Hranjec. „Pokondirenu tikvu” je režirala Katarina Hranjec, dok su horove pripremili Milica Antonijević (valjevski) i Bogdan Rajčić (subotički). Profesor Rajčić je u ime Subotičke gimnazije izašao Valjevcima u susret do Novog Sada. (Od 1942. godine on je službovao u Valjevu.) Na toj velikoj ekskurziji bilo je osmoro valjevskih gimnazijskih nastavnika i 103 njihova đaka.

U Subotici je u vremenu između svetskih ratova radio kao gimnazijski profesor Konstantin Perić (Valjevo 1891 - 11. avgust 1937), književni prevodilac sa poljskog jezika a u mladosti i pesnik. Završio 1905. u Valjevu gimnaziju (četvrti razred).

U Subotici godinama živi i radi ortoped dr Rodoljub Roćko Đurić (1949), Valjevac, gimnazijalac i „Abraševićevac”, ovovremena žrtva tamošnjih političkih prepucavanja SPS-a i JUL-a pre „istorijske” 2000. godine. Dr Đurić je bio i rukovodilac u Subotičkoj bolnici i Zdravstvenom centru, a Valjevcima je pomagao i kada je do lekova bilo teško doći.

Subotičanin je trenutno i poznati valjevski rukometni trener Nikola Jevremović Gužva, koji sa uspehom vodi prvoligaški sastav tamošnje „Fidelinke”.

	Januar 2004 broj 117 rubrika kultura

arheologija Jerinin grad u Brangoviću Naselje staro 1.600 godina Radivoje Arsić Nagrade Obradovićima Za valjevskog arhitektu Milorada Miška Obradovića treća godina trećeg milenijuma bila je berićetna: pet nagrada na javnim konkursima! Seriju priznanja je otvorila treća nagrada na konkursu za Zelenu pijacu u Valjevu. Potom su stigle: treća nagrada za poslovni centar Jagodine i „povišen otkup" za arhitektonsko urbanističko rešenje još jednog poslovnog centra tog grada. Uspesi Milorada Obradovića krunisani su krajem godine visokim vrednovanjem njegovih projekata na pozivnom i anomimnom konkursu grada Beograda u saradnji sa Društvom ahitekata i Društvom urbanista prestonice na nekoliko zadatih tema socijalnog stanovanja. U kategoriji višeporodičnog stanovanja osvojio je prvu nagradu a u kategoriji kolektivnog stanovanja, drugu nagradu. To je postigao po odluci žirija kojim je predsedavao ugledni arhitekta, profesor Milorad Macura. U „berićetnoj godini" stigla su priznanja za još jednog Obradovića, Ivana, sina Miloradovog. Apsolvent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu deli sa ocem treću nagradu u svom Valjevu za projekat Zelene pijace. Na konkursu za novi zaštitni znak ugledne kuće IAUS, koji su raspisali Fakultet primenjenih umetnosti i Arhitektonski fakultet, Ivan Obadović osvojio je prvu nagradu. ex libris Podsećanje Nebojše Popova I naše prisećanje Zdravko Ranković Mužijević u Valjevu Pri kraju Drugog svetskog rata u Valjevu je živela porodica Mužijević iz Hercegovine. Tog vremena i svojih dečačkih doživljaja iz Valjeva rado se sećao Pero Mužijević, univerzitetski profesor, jedan od najboljih jugoslovenskih poznavalaca književnosti renesanse i srednjeg veka. Mužijević je umro minule jeseni (31. oktobra) u Beogradu. A u decembarskom broju „Republike” objavljen je njegov ogled „Evropa: prolog-epilog”. U tom prilično obimnom tekstu našlo se mesta i za autorovu uspomenu iz Valjeva, pred Božić ratne 1944. godine: „Otac me vodi u knjižaru da mi kupi knjigu na dar, a knjižara je u redu dućana prema mostu na kojem su posečeni Aleksa i Ilija i preko kojeg sam svaki dan prelazio da bih stigao do škole. Do knjižare je gvožđarska radnja čiji se vlasnik zvao Gođevac. Mislio sam da je to neka greška: prirodno mi je bilo da se čovek koji prodaje predmete od gvožđa zove Gvožđevac. ‘Kako učiš?’, pita me knjižar dok stojim uz banak. ‘Dobro uči’, čujem oca. ‘E, kad dobro učiš sad ću ja tebi pokloniti jednu knjigu’. Tako je u moje ruke dospela knjiga neobičnog naziva: 300 čuda. U njoj su bile opisane sve čudne stvari na belom svetu - od sedam svetskih čuda starog sveta pa dalje, neobične zemlje, gradovi i mora, sve do čuda prirode - čudnih životinja i biljaka. Moja fascinacija postala su Uskršnja ostrva: poželeo sam da jednom stignem tamo. Kad imaš cilj, shvatio sam kasnije, cilj dalek, nasred debelog mora, sve ti dođe usput (sem kada voliš), sve usputne stanice su relativizovane, nikakva doktrina i ideja ne može ti ništa, jer su one pored puta, jer ti si krenuo na Uskršnja ostrva. A ona su čežnja za otvorenim horizontom, ona su radoznalost i nespokoj, i nelagoda zbog dugog stajanja: klice tog nomadskog u devetogodišnjem dečaku probudio je dobri valjevski knjižar Nikolić. Bilo je poodavno, ima skoro šezdeset godina, ali nisam zaboravio kako se zvao”. Žalimo što ništa nismo učinili da Pero Mužijević opiše svoj život među Valjevcima. A može biti da toga opisa gdegod već ima. Pero Mužijević je rođen u Konjicu 1934. godine. Sa porodicom se pred početak Drugog svetskog rata preselio u Beograd, odatle, neznano kad, prešli su u Valjevo. Nove knjige Pojmovnik islama - Nekadašnji valjevski gimnazijalac Vojislav Simić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, napisao je u zajedništvu sa Radom Božovićem, takođe univerzitetskim profesorom, „Pojmovnik islama”. Izdavač je „Narodna knjiga” iz Beograda. Već je ocenjeno da je to za našu kulturu vrlo značajna knjiga, pored ostaloga i zato što se bez poznavanja islama „ne mogu proučavati ni naša istorija i kultura”. (Foto: Ljuba Rankovic) Valjevski almanah (četvrta knjiga) - Iz sadržaja: Kalopera Pera (Aleksandar Loma); Sudija prvog suda u Srbiji (Dragoslav Mihailović); Valjevski kraj u Prvom srpskom ustanku (Velibor Berko Savić); Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka (Nikola Bura); Valjevski kraj sredinom 19. veka (Zdravko Ranković); Stopedesetogodišnjica Prvog srpskog ustanka u Pričeviću (Srećko Jovanović); Gradsko veće opštine Valjevo 1941-1944. (Žarko Jovanović); Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2002. godine u Valjevskom kraju (Zoran Jovanović); O klimatskim istraživanjima Valjevskog kraja (Dragomir Đukanović); dr Marko Krstić (Milorad Radojčić); Gordana Babić-Đorđević (Miloš Jevtić). Urednik Slobodan Ž. Marković. Doroti Parker bluz je nova zbirka pesama Radmile Lazić, ovogodišnje dobitnice nagrade „Desanka Maksimović”. U SAD je jesenas objavljena njena knjiga pesama A Njake for the living (prevod Čarlsa Simića), a letos u „Prosveti” zbirka „Najlepše pesme Radmile Lazić”. Radmila Lazić je u užem izboru kandidata za pesničku nagradu „Vasko Popa” koju dodeljuju u Vršcu. Dve zanimljivosti Iz „Godišnjaka” Biblioteke MS za 1992. Pisali smo u prošlom broju Revije o najnovijoj svesci „Godišnjaka” Biblioteke Matice srpske a ovog puta obraćamo pažnju, doduše sa priličnim docnjenjem, na dve zanimljive pojedinosti u „Godišnjaku” te institucije za 1992. godinu. Tamo je zapisano i to da je u prvoj polovini 19. veka Vukov pristalica Josif Milovuk objavio spev „Nekoliko stihova o vozbuždeniju srbskog viteza Miloša Obrenovića protiv Skopljak Sulejman paše”. Tu staru knjigu napisao je Petar Sokolović, do danas sasvim zagonetna ličnost. Iako je uz svoje ime napisao da je „iz sela Brankovine” u Valjevskoj nahiji o Sokoloviću ništa nije znao ni njegov savremenik prota Mateja Nenadović. Pažnju zavređuje i podatak iz te knjige „Godišnjaka” da je u decembru 1992. godine zbirka rariteta Biblioteke Matice srpske obogaćena i jednim „Psaltirom”, štampanim u Veneciji, kod Dimitrija Teodosija, 1770. godine. Taj Psaltir je kupljen od Milosava Damnjanovića iz sela Trstenice kod Uba. Bio je veoma oštećen. Vredelo bi doznati, ukoliko je to ikako moguće, kakav je bio prethodni „život” te retke stare knjige. O Subotičanima i Valjevcima, opet Naš pregled povezanosti Subotice i Subotičana sa Valjevcima i Valjevskim krajem, objavljen u prošlom broju revije, nije bio sveobuhvatan što smo, uostalom, i pretpostavljali. Tu evidenciju upotpunjujemo sada nekolikim novim primerima. (Foto: Ljuba Rankovic) Zapisali smo u decembarskoj Reviji da se jedno selo u okolini Subotice prozvalo Mišićevo negujući na taj način uspomenu na vojvodu Živojina R. Mišića. Najslavniji vojskovođa među Valjevcima umro je u januaru 1921. godine, a u mnogobrojnim izjavama saučešća bilo ih je i iz Subotice. Vojvodinoj porodici su se onda radi toga javili: general Ivan S. Pavlović, komandant Potiske divizijske oblasti; pukovnik Ilić; studenti Subotičkog fakulteta; pukovnik Drag. Jerotić; Olga i Vojislav Stanković; Paja Dobanovski, sa porodicom, veliki župan grada Subotice; Draga i Vladimir Bošković, artiler. pukovnik. Vojvoda Mišić je za subotičku oblast značajan i time što njegov potpis, zajedno sa potpisom generala Anrija, stoji na aktu o primirju savezničkih država sa Mađarskom, sklopljenim u Beogradu 13. novembra 1918. godine. Tim aktom se Mađarska obavezala da svoje trupe povuče severno od linije Lipovo - Arad - Segedin i dalje od Subotice, Baje i Borče tokom Drave. Hor Ženske gimnazije iz Subotice preduzeo je u proleće 1935. godine „hadžiluk” na Opelac pa je tada posetio i Valjevsku gimnaziju. Godinu dana docnije valjevski gimnazijski hor je putovao u Suboticu i sa svojim tamošnjim vršnjacima na Đurđevdan priredio zajednički koncert. Priredba je bila u pozorišnoj sali Jugoslovenskog narodnog doma viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja. Prvi deo te priredbe je bio ispunjen muzikom, a drugi prvim činom Sterijine „Pokondirene tikve”. Četvorodnevnu ekskurziju je vodio profesor Nikola Hranjec. „Pokondirenu tikvu” je režirala Katarina Hranjec, dok su horove pripremili Milica Antonijević (valjevski) i Bogdan Rajčić (subotički). Profesor Rajčić je u ime Subotičke gimnazije izašao Valjevcima u susret do Novog Sada. (Od 1942. godine on je službovao u Valjevu.) Na toj velikoj ekskurziji bilo je osmoro valjevskih gimnazijskih nastavnika i 103 njihova đaka. U Subotici je u vremenu između svetskih ratova radio kao gimnazijski profesor Konstantin Perić (Valjevo 1891 - 11. avgust 1937), književni prevodilac sa poljskog jezika a u mladosti i pesnik. Završio 1905. u Valjevu gimnaziju (četvrti razred). U Subotici godinama živi i radi ortoped dr Rodoljub Roćko Đurić (1949), Valjevac, gimnazijalac i „Abraševićevac”, ovovremena žrtva tamošnjih političkih prepucavanja SPS-a i JUL-a pre „istorijske” 2000. godine. Dr Đurić je bio i rukovodilac u Subotičkoj bolnici i Zdravstvenom centru, a Valjevcima je pomagao i kada je do lekova bilo teško doći. Subotičanin je trenutno i poznati valjevski rukometni trener Nikola Jevremović Gužva, koji sa uspehom vodi prvoligaški sastav tamošnje „Fidelinke”.
Copyright © 1999-2025 Izdavačko preduzeće "Kolubara" All rights reserved.