Srbima nije potrebna milostinja

Već petu godinu traje saradnja između Pfafenhofena i Valjeva. Tačnije: već petu godinu bavarski gradić Pfafenhofen čini nešto za Valjevo. Za to vreme osam puta je u Valjevo dopremana humanitarna pomoć. Njeni korisnici su bolnica, Dom za nezbrinutu decu „Mihailo Stupar”, obdaništa, škole, izbeglice. Pet puta su valjevski đaci i njihovi nastavnici boravili u Pfafenhofenu, ukupno 92 učenika i 13 nastavnika. U Pfafenhofenu je održano pet koncerata folklornih ansambala iz Valjeva i muzičara iz našeg grada i naše zemlje. Slikari iz Valjeva izlagali su u Pfafenhofenu, a jedan slikar iz Pfafenhofen izlagao je u Valjevu. Zahvaljujući učešću muzičara iz Pfafenhofena na Tešnjarskim večerima prošle i pretprošle godine, ova priredba je, možda i pre nego što je prerasla u pravi festival, postala međunarodna. Na književnim večerima u Pfafenhofenu predstavljena je poezija Desanke Maksimović i proza Aleksandra Tišme. Akademik prof. dr Zoran Konstantinović govorio je u Pfafenhofenu i u Valjevu o srpsko-nemačkim kulturnim vezama, a slavista prof dr Manfred Jeihen predstavio je u Pfafenhofenu svoju antologiju srpske poezije pre nego što je ona izašla iz štampe.

Mozak i motor svih ovih programa je preduzimljivi i neumorni Bernd Dušner. Njegovo ime je u Valjevu postalo gotovo opšte poznato, baš kao i ime gradića Pfafenhofena.

Već petu godinu radite za Valjevo. Mislite li i sada da je započinjanje toga rada bila dobra ideja?

Kao đak imao sam nastavnike koji su bili pod veoma jakim utiskom Drugog svetskog rata. Ti nastavnici su nam govorili da nam je obaveza da se suprotstavljamo ratu i sili prema drugim narodima. Stoga sam bio veoma pogođen kada su u proleće 1999. godine i nemačka savezna vlada i Bundesver učestvovali u ratu protiv Jugoslavije. Taj rat je, po mom mišljenju, bio napadački rat i jasno kršenje našeg ustava i međunarodnog prava. Zato sam odlučio da učinim nešto za srpski narod i protiv njegovog izolovanja i da organizujem humanitarnu pomoć, razmenu omladine i kulturnu razmenu. Tim radom želeo sam i svojim nemačkim sugrađanima da objasnim da je taj rat nepravda. Svi mi imamio obavezu da se angažujemo protiv upotrebe vojne sile protiv drugih naroda.

Da li se krug Vaših saradnika u udruženju „Prijateljstvo sa Valjevom” proširio ili suzio? Da li ljudi još uvek rado učestvuju?

Bernd Dušner (Foto: Ljuba Rankovic)

Udruženje „Prijateljstvo sa Valjevom” je u međuvremenu kod nas postalo veoma poznato i kod mnogih građana uživa visok ugled. Neki građani, koji su u početku sarađivali, povukli su se, drugi su se priključili. Danas brojimo preko trideset članova.

Razvijaju li se iz međuljudskih kontakata (posete učenika i umetnika) i trajna prijateljstva?

Duboka prijateljstva razvijaju se upravo saradnjom na nekom projektu. To važi baš i za naše udruženje koje bi, dajući primer, želelo da izgradi most između građana jednog srpskog i jednog nemačkog grada. Bez poverenja, saradnje i pomoći građana Valjeva naš rad ne bi bio moguć. Svi smo mi u međuvremenu u Vašem gradu našli mnogo stvarnih prijatelja.

Šta Vas je tokom toga rada oduševilo, a šta razočaralo?

Oduševilo me je saznanje da čovek i kao običan građanin zajedno sa drugima može da pokreće i menja stvari ako samo hoće i ako u to uloži celu svoju snagu i energiju. Pri tom mislim na naš prvi dolazak u Valjevo, 4. oktobra 1999. godine, sa transportom humanitarne pomoći. Mislim na prvu grupu učenika koju smo iz vašeg grada, u maju 2000. godine, doveli u Pfafenhofen. Mislim na nastup folklornog ansambla „Krušik” na Danima evropske kulture 2000. u junu te godine. Svi ti projekti prvo su se činili smeli i neizvodljivi.

U međuvremenu ste imali prilike da upoznate Srbe. Da li su oni slika i prilika naroda iz novina? (Misli se na negativnu sliku Srba u nemačkoj štampi.)

Sasvim sigurno nisu. Za vreme poslednjih godina embarga i za vreme rata mnogi mediji su nacrtali izopačenu sliku koja Srbe pokazuje kao agresivne i netolerantne i kao nacionaliste, sposobne za svaku grozotu. Ta izopačena slika ostala je u glavama mnogih ljudi. Ona mora da se prevaziđe da bi se vašoj zemlji otvorio put u Evropu kao ravnopravnom partneru. Ja sam, sasvim naprotiv, Srbe doživeo kao veoma srdačan narod koji otvorenih ruku i sa velikim gostoprimstvom prihvata posetioce.

U jednoj putopisnoj priči Zigfrida Lenca neki Španac sedi u krčmi i pije jer ne može da je zaboravi - ne, recimo, neku ženu, nego poraženu špansku Armadu. Šta mislite: šta je za nekog Srbina rana neprebolna?

(Na ovo pitanje gospodin Dušner nije odgovorio.)

Kod nas ima ljudi koji tvrde da smo zaslužili „milosrdnog anđela”. Možete li to da razumete?

Srpskom narodu nije potrebna milostinja. Veliki problemi koje zemlja ima su u znatnoj meri posledica dugogodišnjeg privrednog embarga i ogromnih razaranja usled bombardovanja 1999. godine. Ni za jedno ni za drugo srpski narod nije odgovoran. Po mom shvatanju, srpski narod čak ima pravo na odštetu. Smatram svojom obavezom da se u Nemačkoj zalažem za takvu odštetu.

I mi Srbi imali smo svoj „preokret”. Mislim na oktobar 2000. godine. (U Nemačkoj se pod „preokretom” - die Njende - podrazumeva ponovno ujedinjenje Nemačke od pre deceniju i po.) Šta se, spolja gledano, preokrenulo na bolje, a šta na gore?

U današnjem svetu Srbija ima perspektivu samo u Evropi. Oktobar 2000. okončao je izolaciju zemlje. Međutim, meni je važno da Srbija pazi na svoju samostalnost i na poziciju ravnopravnog partnera u Evropi. U životu u Srbiji i u vrednostima vašeg naroda ima mnogo šta što zaslužuje da bude voljeno i čega ne bi trebalo da se odreknete. Sa oktobrom 2000. mnogi problemi vaše zemlje nisu rešeni. Integracija u evropsku privredu može za široke slojeve stanovništva postati veoma bolna. Ovde je, jasno, potrebno više pomoći i angažmana nemačke vlade i evropske zajednice. Ali važno je i da srpska vlada pazi da se uzmu u obzir interesi sopstvenog naroda i zemlje.

Imali ste uvid u kulturni život Valjeva. Kako tu stojimo u poređenju sa nemačkim gradom odgovorajuće veličine?

Valjevo u kulturnom životu ima stvarno dosta da ponudi. Mislim na kulturna društva kao što je KUD „Abrašević”, na vaše slikare, džez festival ili impresivne Tešnjarske večeri. Od poređenja sa nekim nemačkim gradom Valjevo ne mora da strepi.

Kako, s obzirom na teškoće kroz koje prolaze i Srbija i Nemačka, vidite svoj budući rad? Da li ćemo uskoro umesto o vašem radu moći da govorimo o našoj saradnji?

Ta saradnja već postoji. Bez prijatelja u Valjevu mi ne bismo mogli da obavljamo svoj posao. Mi kao udruženje „Prijateljstvo sa Valjevom” želeli bismo da intenziviramo ovu saradnju. Zato me raduje što je naše gradsko veće odlučilo da na naše Dane evropske kulture pozove u Pfafenhofen vaš folklorni ansambl „Abrašević”. Naše udruženje planira da i ove godine opet pozove dvadeset učenika na nedelju dana u Pfafenhofen i da organizuje razmenu lekara između bolnica u Valjevu i Pfafenhofenu. Kada krajem februara sa transportnom pomoći stignemo u Valjevo, želeli bismo da dovedemo i predstavnike naših sportskih klubova da bismo saradnju postavili na šire osnove.