Selo kupinovo

U „Memoarima” prote Mateje Nenadovića

Đorđe Perić

Selo Kupinovo u Sremu, u koje se za vreme Prvog srpskog ustanka (1804-1813) prelazilo iz Skele kod Obrenovca, značajno je mesto u biografiji slavnog Valjevca i Srbina, prote Mateje Nenadovića (1777-1852). U „Memoarima” Prota ga navodi više puta, jer je u to mesto preko Save iz Skele prelazio i u mladosti, i u starosti, i kad je škole tamo učio, i kad je u „bežaniju” tamo dolazio. Kod koga je on tamo odsedao, ko mu je tamo bio svagda pri ruci, u čijoj kući je nalazio vazda otvorena vrata? O tome se do danas nije pisalo, pa je prilika, kad se ove godine sećamo tih davnih godina Karađorđevog „vostanija”, da i o selu Kupinovu i njegovim žiteljima Kupinovljanima, savremenicima mladog i starog Prote, napišemo nešto više. Da preispitamo Protine odlaske u Kupinovo, služićemo se njegovim „Memoarima” i nekim dopunskim izvorima, koji njegove iskaze dopunjavaju.

1
„Hajde da vam najpre kažem kako sam knjigu učio”, piše Prota u „Memoarima”. „Otac me dade jošt vrlo malena da kod popa Stanoja, našeg paroha koji je blizu naše kuće sedeo, učim... Ja kod popa Stanoja izučim taj vrletni Bukvar (Moskovsko izdanje) i počnem Časlovac i u Mesecoslovu naučim svece kazivati. U to vreme (1789/ 1790), nastavlja Prota, koji je imao nadimak „Slatkorečivi”, „tukao se ćesar sa Turcima i... krene se sav narod k Savi. I dođemo u selo Skelu prema Kupinovu; pak posle preko Save pređemo u Ašanju, gde sam počeo u školu ići. No ta škola slabo je bolja bila od škole moga popa Stanoja. Ja ne ostanem dugo u Ašanji, jer moj otac zapovedi, te odem u Kupinovo nekom Ignjatu Sabovu, starcu od 70 godina” (rođen oko 1720). Taj treći učitelj mladom junoši Matiji neobično se svideo. O njemu ima samo lepe reči; da je „brat Ignjat” bio „čestan, dobar i vrlo pobožan čovek” i da je tada imao još šestoro đaka koje „učaše privatno u svojoj kući...” Još je dodao Prota za svog učitelja Ignjata Sabova da je „učio u Rumi” gde je „bila najbolja škola”.

Protin učitelj Ignjat Sabov pominje se i u jednom dokumentu, jednu deceniju ranije: „Kupinovo. Učitelj je Ignjat Jurišić, čiji đaci uče čitanje i pisanje. Jurišić je prilično sposoban za predavanje rečenoga, dok na ime godišnje plate prima 60 for(inti) u gotovu i 20 hv(ati) ogrevnog drveta u naturi. Školski nadzornik je Jovan Sretković, sveštenik.” (S. Pecinjački: Podaci o srpskim veroispovednim školama i učiteljima sresmo-slavonske i šajkaške vojne granice u 1780. godini, Zbornik MS za istoriju, br. 16, 1977, 134). Navedeni dokument potvrđuje Protina mladićka zapažanja, da je učitelj Ignjat Jurišić zvani i Sabov bio „prilično sposoban za predavanje čitanja i pisanja”. Zatim, da je imao dugogodišnju učiteljsku praksu. Zvali su ga „Sabov” tj. ćurčija, jer se bavio i krojačkim zanatom; dokument iznosi njegovo prvo prezime: Jurišić.

Jurišići su, koliko je poznato, starinom iz Bosne, neki su se pokatoličili, a jedan ogranak je davno prešao iz Bosne u Srem. U Sremu je rođen i znameniti jeromonah, rodoljub i pisac Gedeon (Georgije) Jurišić (1809-1872), koji je mogao magistru Ignjatu Sabovu biti u daljem ili bližem srodstvu.

2
U opisu svoga učitelja Ignjata Sabova, Prota je dodao u zagradama i jednu kratku, ali značajnu opasku: „on je bio otac popa Nikole iz Kupinova”. Dakle, to je jedna kuća: otac, pa sin.

I pop Nikola nije beznačajna ličnost, jer je u (ne)vreme, u toku Drugog srpskog ustanka (1815) u Srbiju konačno prešao i tako svoj život za maticu Srbiju vezao. U jednom starom pismu, koje je pisao (1885) advokat Đorđe Pavlović (umro 1893), sin šabačkog prote Jovana Pavlovića (1804-1861), ispričano je kako je pop Nikola iz Kupinova prešao u Srbiju: „Ded po materi (Evi, bila ćerka pop Nikole iz Kupinova, supruga prote Jovana Pavlovića, majka Georgija-Đoke Pavlovića advokata), pop Nikola iz Kupinova, pomagao je ustanak švercujući u Srbiju barut, olovo, pa i topove. U to vreme Austrija je smrću kažnjavala svakoga koji je srpski ustanak pomagao, te zato se u najvećoj tajnosti radilo. Deda Nikola bio je sveštenik u Kupinovu, prema Skeli, selu naspram Paleža, sad Obrenovcu; imao je na Savi svoju vodenicu. Sremci vozari donosili su u vrećama u vodenicu barut, a i sami nisu znali šta nose, držeći da nose pšenicu na mlivo. Tako jednog dana dođe šest kola puni vreća sa barutom. I stovare vreće na obalu Savsku, pa čekajući čamac od vodenice, da vreće u vodenicu odnese, posedaju na vreće, i pušili su. Jednome Sremcu spadne trud sa lule, vreću progore i barut se zapali, te svi: i ljudi, i konji, i kola u vazduh odlete, tako da je jedan od njih zapaljen čak preko Kupinova, silinom eksplozije, bačen na jedan stog žita, te i ovaj upalio. Od siline, zemlja se potresla i svet u Kupinovu.

Kupinovo je od Save pola sata daleko. (Narod) prestravi se, ne znajući šta je to, a Deda moj odma je se setio šta je bilo, pa smesta jurne na Savu, sedne u čunić i prebegne u Srbiju. Te iste noći knjaz Miloš pošalje 40 naoružani ljudi u Kupinovo, te prevede mater moju (Evu), sestru Saru... i sinove popa Nikole, Savu i Samuila. Sava odma stupi u redove boraca, a Samuila nameste za učitelja u Krivom Selu (možda Krivaja). Deci pok. pop Nikole Knjaz Miloš dade sklonište u selu (nekom) na Ibru, između Raške i Studenice. Taj pop Nikola, docnije arhimandrit, bio je zdravo star, beo kao ovca i svi su ga zvali „Belobrđa” i poštovali kao sveca. I dođe mome ocu godine 1835, pa umre kao arhimandrit (u Šapcu); ja sam mu sveću zapalio...” (navod iz pisma advokata Đ. Pavlovića o svom dedi, pop Nikoli iz Kupinova, svojina je poslednjeg potomka uglednog šabačkog prote i spisatelja Jovana Pavlovića, koji se po svom dedi isto zove, dakle g. Jovana-Joce Pavlovića, džudo-profesora i šampiona iz Beograda; zahvaljujem mu na ljubaznosti što sam to pismo sad po prvi put koristio u javnosti).
U pismu se ne objašnjava kako je pop Nikola iz Kupinova postao arhimandrit i kog manastira. O tome se zna ponešto. Kao udov sveštenik, pop Nikola se zamonaši i kao arhimandrit Nikifor primi na upravu manastir Moravci kod Ljiga, gde je prethodno bio starešina legendarni Hadži Đera, koga su Turci ubili u kaznenoj ekspediji 1804. godine. Nije ispitano kad je arhimandrit Nikifor tačno postao nastojatelj tog manastira. Da je bio vrlo poštovan i u Srbiji knjaza Miloša, vidi se iz dokumenta: Adresa Narodne skupštine - Knjazu Milošu (28. V 1825), gde se u spisku „Svjaščenstvo Serbsko”, kao četvrti u rangu višeg sveštenstva potpisao: Nikifor Ćurčić, arhimandrit M(onastira) Moravaca. (Kragujevačka nahija 1815-1839, Beograd 1954, 364). Prijatelj Prote Mateje, koga navodi u svojim „Memoarima”, pop Nikola iz Kupinova, odnosno, poštovani arhimandrit Nikifor, preminuo je, u dubokoj starosti, kod svog zeta prote Jovana Pavlovića u Šapcu, u naručju svoje kćeri Eve, popadije, 1835. godine, a unuk mu je sveću zapalio! Zaista, tako je bilo!

3
Opisujući „bežaniju” srpskog naroda tragične 1813. godine, Prota u svojim „Memoarima” beleži: „Ja pređem na Kupinovu. Čujem da je verhovni vožd u monastiru Feneku; otiđem njemu...” Tu se Prota malo bavio, pa će zapisati: „Ja odem u Kupinovo i u Ašanji obiđem svoju rodbinu, koja je kod svojih ljudi već nameštena, i odem u Fenek...” (drugi put). Kad je video da su sve glavne vođe ustanka Austrijanci stražarno sproveli u druga boravišta izvan Srema, Prota se ponovo vrati u svoj konak: „Budem onde, dan-dva, pak beži u Ašanju i Kupinovo - dok me nisu Nemci š njima...” Kupinovo je, dakle, bilo Protino sigurno pribežište i boravište, a u njemu su tada živeli i njegovi prijatelji, pop Nikola Ćurčić, sin njegovog učitelja Ignjata Sabova, tada već pokojnog i Sava, sin popa Nikole, koji se po ocu prezivao Nikolajević. I prirodno je da jedan rodoljubivi pop iz Kupinova prihvati svog kolegu sveštenika iz Brankovine i pomogne mu u njegovoj ljutoj nevolji i teškim danima izbeglištva, koliko se moglo. Jer u domu pop Nikole u Kupinovu sklonio se tada i njegov sin upravo sa valjevskog ratišta, pop Sava Nikolajević (oko 1784-1847) o kome je Prota takođe pisao u svojim „Memoarima”.
Kazujući o počecima sudske vlasti i osnivanju magistrata u Valjevu pre 1813, možda oko 1808. (kada je i šabački magistrat već uveliko radio), on navodi da su u nedostatku pisara morali u prvo vreme uposliti „jednoga popa od Brankovačke crkve”. Posle, veli Prota odmah u narednoj rečenici, „dođe nam iz Kupinova Sava, bivši (do)skoro šabački vladika; on se zapopi...”

Vladika šabačko-valjevski ili još bolje valjevsko-šabački, Sava Nikolajević, je u periodu (1809-1813) bio sveštenik Valjevski, a prethodno izvesno vreme pisar u magistratu. Beogradski mitropolit Leontije rukopoložio ga je 1809. za sveštenika i on je bio na toj dužnosti sve do propasti Prvog srpskog ustanka. Tragične 1813. prešao je u Srem, u Kupinovo, sa porodicom od tri ženska člana, suprugom i dve kćeri (Srpski Sion, 4, 1905, 102). Kada se u toku Drugog srpskog ustanka (1815) dogodila ona eksplozija sa barutom, i otac i sin prebegli su ponovo u Srbiju. Pop Sava je stupio u četu Petra Nikolajevića-Molera i učestvovao u boju na Dublju (13/14. jula 1815. godine). (K. Nenadović: Život i dela velikog Đorđa Petrovića, Kara-Đorđa, Beograd b.g., 411). Po oslobođenju Srbije, pop Sava je postavljen za sveštenika u Moravicama (Užicu) i protojereja okruga Rudničkog. Ostavši udov sveštenik, po primeru svoga oca, popa Nikole, zamonašio se u Vidinu u Bugarskoj, pa po povratku kao arhimandrit dobije na upravu manastir Bogovađu (1842-1844) u Valjevskom kraju. Potom je izabran ze vladiku valjevsko-šabačke eparhije (1844-1847). U Šapcu je i preminuo, opet kod svojih: sestre Eve, popadije i prote šabačkog Jovana Pavlovića.

U svojim „Memoarima” Prota je pomenuo čitavu galeriju likova iz Prvog srpskog ustanka, o kojima nedostaju podaci. To se odnosi i na čestite Kupinovljane Ignjata Juršića Sabova, Nikolu-Nikifora Ćurčića i Savu Nikolajevića. To se odnosi i na selo Kupinovo, a naročito na vezu Valjevski kraj-Kupinovo, o čemu je pisao u starosti, sećajući se svojih dragih prijatelja Kupinovljana iz svoje mladosti...